Zamke revolucije koja traje

Marksistički mislilac je upozoravao revolucionare da paze da “izbacujući prljavu vodu ne izbace dete”. Upozorenje nije vredelo mnogo. Kada se ljudi dočepaju vlasti, ona učini da oni “zaborave” obećanja i odmah beskompromisno raskidaju s prošlošću. Prilika je da se toga – najmanje zbog komunizma – podsetimo na još jedan datum (29. novembar) koji smo svi “zaboravili”, a kojeg se većina sredovečnih građana ove zemlje sasvim jasno seća. Prilika je da se podsetimo kako je ponavljanje obrazaca, samo s drugim protagonistima, odlika (lokalne) političke istorije. Prilika je, jer je 29. novembar sećanje na moć i nemoć – društvenog diskontinuiteta!

Kad su se pojavile “nove istorijske snage”, pre dve decenije (ima tome već toliko !?), one su odmah krenule na blisku prošlost. Po tipskom obrascu: beskrajna vera u novo, u neupitno bolju budućnost i nekritično poništavanje svega iz čega se upravo izašlo. Istini za volju, tome su znatno doprinele “stare snage” koje su se žilavo branile, svim sredstvima, tako da smo stalno bili u “vanrednom stanju”. U ratu neprestanom mi kao društvo, sad se to može priznati, nismo baš uspevali da odvojimo “žito od kukolja”. Imali smo toliko “snage i pameti” da praveći diskontinuitet s komunizmom napravimo i raskid sa mnogim dostignućima, i našim i svetskim, iz druge polovine upravo završenog veka. Društvo koje je uspelo do te mere da “raskine s prošlošću” ulazi u iskušenje da se venča s ništavilom.

Po čemu se mi to psihološki razlikujemo od naših očeva koji su 1945. učili kako prethodna Jugoslavija nije imala ništa, “a onda su došli Nemci i uzeli nam sve”? Iz različitih pobuda, što komunisti, što njihova deca, boreći se za dobru startnu poziciju u novom društvu, palili su sve mostove i bezrezervno dokazivali kako oni nikad i nisu pripadali tom “zlu” i kako je upravo njih taj totalitarni mehanizam držao pod strašnom represijom. Podsetimo se decenija društvene šizofrenije: ista preduzeća su bila i bezvredni “komunistički giganti” a bogami i – u procesu privatizacije – dobar zalogaj za razne novoižđikljale biznismene i izvor za punjenje državnog buyeta; isti generali i vojska sastavljena od naše dece su nam bili i “crvena neman” i “branioci srpstva”; u ime maglovitih ideala rasturali smo vojsku, policiju, nezavisno sudstvo i ine državne institucije i devastirali postojeći moral; više smo verovali u apstraktni multikulturalizam koji su nam trećerazredni činovnici donosili u crnim torbama nego u stvarnost u kojoj živimo. I – zar nismo 9. maja ove godine odjednom shvatili da nas nema u grupaciji koja se okuplja oko antifašizma – gde smo, inače, prethodnih pola veka bili uvažavani i počastvovani?

To je samo jedna od neprijatnih posledica toga što su se – proklamovana evolucija u društvenim promenama, izvikana tolerancija, nekritički i neorganski implementirano civilno društvo – u stvarnosti prometnuli u niz pokušaja da se događaji revolucionišu, da se arbitrira sa visina “jedinog i večnog sudije”, da se po svojoj blindiranoj pameti određuje šta je “za smetlište istorije”, da se lustrira, tj. da se kao nekad “narodni neprijatelji” sada traže “komunjare”. Zar nije ta samozvano liberalna misao skovala mantru kako 5. oktobar ište 6. oktobar i konačni obračun! Srećom ovo društvo je, ipak, demokratskije od njegovih elita koje odela kupuju na Zapadu a “ideje” tajno crpe iz nedemokratske tradicije koju, valjda baš zbog toga, preziru iz dna duše. I tako nedovršene, te elite propovedaju osvetu ali tako da ništa ne rizikuju. Jer da su ovo revolucionarna vremena, ako bi ko posegao za “6. oktobrom” a ne uspe, onda bi po logici doba rizikovao da ga stigne “revolucionarna pravda”.

Zar se nije “naša demokratska pamet” (koja je uvek šira i dublja od partijskih organizacija) javno odricala Kine – najvećeg izazova svetskog biznisa – ka kojoj, bez obzira što je “crvena” i što je primala i Miru Marković, hitaju najveće svetske korporacije i najvažniji svetski državnici? Zar nije od najumnijih demokratskih ekspertskih glava stizala ideja da se Rusiji ne plati dug koji je napravila vlast pre 5. oktobra? Kao što revolucionari nisu mogli do prostih spoznaja bez centra, tako ni “liberalno-skojevska” misao ne može da stane na svoje noge bez dostignutog uverenja da će se to u “četvrtom Rimu” i važnim provincijama uzeti kao dobro.

Ta “revolucionarno-liberalna” misao deli Srbiju od Srbije, “drugu” od “prve”, jer “prva” ne shvata da je diskontinuitet sve! “Prvoj” nije jasno, ne brine o tome, što je “druga” mala i ništavna ako se ne meri jedino sa umišljenom slikom o sebi. “Druga” Srbija bi rado jednu revolucijicu, ali da se to tako ne zove, pa da se malo hapsi onako po “ličnom znanju i uverenju”, da se malo vrate “krizni štabovi” jer je izgradnja pravne dpžave i podizanje demokratije nedopustivo spor proces u “zemlji kojoj se žuri” i ne obećava da u politici mogu da vode oni koji ne dobijaju glasove na izborima.

Ovaj pretposlednji dan meseca novembra jeste Dan Republike, ma šta se o njemu mislilo. Tog 29. novembra 1943. jedna revolucija je grubo s političke scene uklonila monarhiju i uspostavila, kako se sad čini, na duži istorijski period – republiku. Ona ima iza sebe kao rezultat i poluvekovnu državu Južnih Slovena koju njene naslednice neće lako nadmašiti po mnogim elementima – od suverenosti države i njenog međunarodnog značaja, do standarda stanovništva i dometa solidarnosti među ljudima i socijalne pravde. Dok se podsećamo na moći revolucionarnih diskontinuiteta, gotovo je izvesno da “revolucionari” maskirani u liberalne odore nisu pri moći koja može do velikih dometa. Oni jedino mogu da ojačaju – prave radikale. (Pojam se ovde koristi u širem značenju od partijske pripadnosti.)

I nije problem što će u jednoj zemlji s demokratskim pravilima igre u teško vreme biti jaki – radikali. Društvu u tom stanju oni su potrebni i ono će ih sebi naći. Problem može biti što “demokratska pamet” bez poštivanja demokratskih načela neće stići dalje od vajmarskog haosa. Nije lako pretpostavljati šta sve nosi to stanje “danas i ovde”, ali bi se diskontinuiteti (koji se mogu pozivati i na 29. novembar u nekoj od varijanti) mogli pojaviti u mnogo gorem obliku nego što su ih “nejaki Uroši demokratije” predstavljali u doba najbesprizornijih “raskida s prošlošću”.