Gluma kao ratni zločin

Otkada ste vi ovde, Panduroviću? – obratio se Slobodan Penezić Krcun piscu Simi Panduroviću kada ga je odmah posle rata video u zatvoru u Beogradu.

- Od oslobođenja, odgovorio je srpski pesnik, esejista i prevodilac, koji je posle Prvog svetskog rata bio sekretar Ministarstva prosvete i koji je poživeo do 1960. godine, umrevši u 77. godini.

Ovo je duhovitiji i manje bolan deo iz istorije poratnog stradanja umetnika koji su dolaskom nove vlasti 1944. godine proglašeni ratnim zločincima. Prošle nedelje, tačnije 27. novembra, “Politika” je podsetila svoje čitaoce da je na taj dan 1944. godine na prvoj strani ovog lista objavljeno saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije o suđenju ratnim zločincima u Beogradu. Autor teksta kaže da je na spisku od 105 osuđenih i streljanih, bilo “i onih koji kaznu nisu zaslužili”.

Ova lakonska tvrdnja sakriva brojne ljudske tragedije, a sagovornik NIN-a Bratislav-Braca Petković, reditelj i dramski pisac, koji upravo piše dramu o Žanki Stokić, tim povodom kaže:

- Zanimljivo je da nigde posle rata nije bilo više optuženih umetnika nego u Srbiji. A posebno glumaca. Zamislite podatak da je u Srbiji bilo petnaestak glumaca ratnih zločinaca!? Nigde u Drugom svetskom ratu gluma nije bila zločin na način kako je to bilo u Srbiji. Zamislite, recimo, da je posle rata suđeno Žan- Pol Sartru čiji su komadi igrani tokom rata u Parizu?

Pišući o sudbini najveće srpske glumice u ulozi “Gospođe ministarke” Živane-Žanke Stokić (igraće je Svetlana Bojković u Modernoj garaži), Braca Petković je sakupio brojnu dokumentarnu građu o umetnicima, posebno glumcima koji su bili u čuvenoj grupi od 105 optuženih i osuđenih. Pre svih, tu je bio poznati komičar Aleksandar Cvetković koji je proglašen ratnim zločincem i streljan, uz gubitak časnih prava i konfiskacijom celokupne imovine u korist Narodnooslobodilačkog fronta. U obrazloženju presude Cvetkoviću pisalo je da se “kao glumac u raznim Nedićevim pozorištima i preko radija istakao ismejavanjem i omalovažavanjem Engleske, Sovjetskog Saveza, Amerike i našeg narodnooslobodilačkog pokreta. Održavao je bliske veze sa Nemcima.” Wegov kolega Jovan Tanić je pokušao da izbegne Cvetkovićevu sudbinu tako što je pobegao na oslobođenu teritoriju, dobio partizansku uniformu i sa oslobodiocima ušao u Beograd. Međutim, ubrzo je lišen slobode i streljan:

“Cvetković i Tanić su bili najpoznatiji, ali streljan je i glumac koji se prezivao Brković i koji je igrao u nekom amaterskom pozorištu na Cvetkovoj pijaci. Stradali su i spikeri sa Radio Beograda. Glumac Pavle Bogatinčević mi je pričao da je pukim slučajem ostao živ jer je u Glavnjači izašao iz reda za streljanje i ušao u sobu gde su bili oni kojima je bilo namenjeno da prežive. Ovaj glumac mi je pričao i kako je teklo saslušanje takođe uhapšenog glumca Mirka Milisavljevića, jednog od najboljih Ninkovića (lik iz “Gospođe ministarke”, Branislava Nušića), koji je bio osuđen ne samo zato što se bavio glumom, već i zbog protivprirodnog bluda. Islednik se zvao Milonja Stijović i kada je rekao optuženom da mu se sudi i zbog protivprirodnog bluda, Mirko je uzvratio: “Stanite, molim, vas, za mene je to prirodno.” “Šta ti je prirodno, da voliš muškarce!” zagrmeo je Crnogorac. “Ma ne, meni se dopadaju samo pojedini muškarci. Evo, na primer, vi mi se dopadate.” Posle ovoga, Mirko Milisavljević je poput taneta izleteo iz sobe islednika Stijovića – kaže Braca Petković i navodi svedočenje pisca Božidara Kovačevića:

“Čika Boža mi je pričao da je Žanka Stokić igrala za vreme rata da bi preživela jer je na crnoj berzi morala da kupuje insulin, od kojeg joj je, kao dijabetičaru, zavisio život. U Narodnom pozorištu je imala platu 4 000 okupacijskih dinara, a 400 dinara je koštao kilogram brašna. Žanka je nevoljno igrala na nagovor čika Bože i ostalih prijatelja, a onda je platila presudom od osam godina gubitka nacionalne časti.”

U presudi Suda nacionalne časti u Beogradu od 3. februara 1945. godine pisalo je da se Živana-Žanka Stokić, stara 58 godina, razvedena, bez dece, srednjeg imovnog stanja, osuđuje na osam godina gubitka srpske nacionalne časti “zbog kulturno- umetničke saradnje sa okupatorom i domaćim izdajnicima” (kao članica Beogradskog narodnog pozorišta sudelovala je u pozorištima “Veseljaci” i “Centrala za humor” koji su bili pod blagonaklonom zaštitom Nemaca, kao i aktivnog sudelovanja u programima emisije “Šareno popodne” Beogradske radio stanice, koja je bila u rukama Nemaca).

Tri puta je posle ovoga Žanka Stokić pisala molbu u kojoj je tražila pomilovanje, dva puta je odbijena, a dva meseca posle slanja treće molbe, umrla je 20. jula 1947. Imala je 60 godina. Zanimljivo je šta je Žanka sve navela u trećoj molbi, dokazujući svoje držanje za vreme rata:

“Ja sam za vreme okupacije u svom stanu nekoliko dana krila od okupacijskih vlasti generala lajtnanta Koču Popovića, koji je danas načelnik glavnoga Generalštaba, i pomogla mu da se, prerušen u seljačko odelo, ukloni iz Beograda. A kada se zna da je postojala uredba za vreme okupacije da ko krije komuniste biva osuđen na smrt i gubi glavu – smatram da sam po cenu svog života, spasavajući Koču Popovića, učinila mnogo za Narodnooslobodilačku borbu. Za dokaz ovih svojih navoda pozivam se na samog generala Popovića, njegovu majku Ružu Popović, udovu, Drvarska broj 2 i njegovu sestru Veru Voje Polićevića, ulica Janka Vukotića, obe u 7. rejonu.”

Žanka takođe piše da je za svoju čovečansku dužnost smatrala da u svom stanu krije Jevreje koji su tokom okupacijske vlasti bili besomučno gonjeni i ubijani od strane Nemaca: “Tako, na primer, krila sam Samuila Pijade, brata od strica Moše Pijade, člana Prezidijuma, te sestre i sestrića: Floru, ćerku beogradskog trgovca Medine, sa njene dve kćeri, sinom i unučetom, Beku Beraha sa ćerčicom i druge...”

Niko od prozvanih nije hteo da kaže reč odbrane za Žanku. Niko je nije posetio. Dolazio je, kaže Petković, nekoliko puta Bojan Stupica, a početkom leta, mesec dana pred smrt i Milivoje Živanović da joj kaže kako će joj verovatno sve biti oprošteno:

“Nikada više nije kročila u zgradu Narodnog pozorišta u kome je odigrala neke od najvećih uloga u istoriji srpskog teatra. Jednom je sedela na klupi preko puta pozorišta i neke kolege su se osmelile da joj priđu, osvrćući se da ih neko ne vidi” – kaže Braca Petković.

Zanimljiva je sudbina beogradskog advokata Obrada Simića koji je branio Žanku Stokić. Na njegovoj kapiji u ulici Banjičkih žrtava svesni omladinci su u vreme suđenja Žanki, napisali: “Obrade, gde ti je nacionalni ponos!” Kada ga je na jednoj od beogradskih slava otac Brace Petkovića pitao zbog čega ne prefarba kapiju, ovaj je uzvratio: “Prefarbaće oni koji su to napisali!” Godine 1961. kada je u Beogradu održana prva konferencija šefova nesvrstanih zemalja, revnosna vlast je u opštem ulepšavanju grada okrečila i kapiju advokata Obrada Simića.