Carski put

Čuveni istoričar Leopold Ranke rekao je da dve trećine svetske istorije čine odnosi Crkve i države. I već iz toga vidi se koliko su upućene jedna na drugu.

Gospod je zapovedio: “Podajte, dakle, ćesarevo ćesaru, i Božije Bogu” (Mt. 22, 21) i time ukazao na potrebu saglasja i simfonije između Crkve i države. Međutim, u Srbiji se ćesari sve više mešaju u Božije. Sve češći je laički zahtev za reformu Crkve.

Čuje se to kako od najviših državnih funkcionera, tako i od raznih nevladinih organizacija, domaćih ili stranih.

A šta je to što bi se u Crkvi možda moglo “reformisati”?

Profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu protojerej dr Radomir Popović napominje da je sam pojam reči reforma pomalo stran Pravoslavnoj crkvi, jer ona ne barata tim pojmom, pošto za to nema potrebe. U stvari, zavisi šta se sve pod tim podrazumeva. Ako bi se, kaže, pod reformom, što je njeno izvorno značenje, podrazumevala promena nekog oblika ponašanja, suštinskog preobražaja pojedinca ili neke ustanove, onda u redu. Ali, ako se ta reč koristi u političkom, necrkvenom smislu, kako se obično koristi, to onda nema nikakve veze sa suštinom vere. Danas, po onome kako se ta reč koristi u laičkoj, posvetovnjačenoj literaturi, ističe profesor Popović, čak bi i ekonomisti hteli da reformišu Crkvu. Ali, “to je njihov problem, i to, zaista, nema nikakve veze sa Crkvom, pogotovo sa pravoslavljem”.

- Hrišćanstvo ima veoma rđavo iskustvo sa onim što se podrazumeva pod reformom i reformacijom - podseća profesor Popović. - Jedan od naših modernih bogoslova rekao je da je reformacija na zapadu u 16. veku, u vreme reformi Lutera, Cinglija, Kalvina i drugih, bila izraz duboke krize te crkve, krize u smislu robovanja modernizmu i prilagođavanja totalnog duhu vremena. Do reformacije je i došlo zato što se Rimokatolička crkva, u vremenu pre toga, suštinski udaljila od izvorne, apostolske, predanjske hrišćanske vere. Crkva na zapadu tom reformacijom suštinski ništa nije dobila, već je samo izgubila. Vidi se to i po tome što se moderne protestantske crkve, reformisane, kao i sama Rimokatolička crkva, sve više okreću iskustvu Pravoslavne crkve koja nije pretrpela “nikakvu reformaciju i reformu”, za čim, po mom shvatanju, niti je bilo, niti ima potrebe.

Profesor Popović podseća na reči patrijarha Pavla, izgovorene prilikom stupanja na presto SPC: “Moj program kao patrijarha jeste Hristovo Jevanđelje. Ja drugog programa nemam. To je program koji je imao i Sveti Sava, program koji su imali oci rane Crkve i program koji će, ako Bog da, imati i oni koji će doći posle nas.”

Ovaj istaknuti crkveni istoričar i kanonista kaže da i savremeni pravoslavni teolozi dosta razmišljaju o izazovima te tzv. reforme, o mogućim promenama i modernizaciji Crkve.

- Mi danas više ne gradimo crkve od drveta, nego od mermera, ne služimo više iz drvenih, već iz zlatnih putira, ikone pozlaćene imamo..., tehnologija elektronskih medija zahvatila je Crkvu, čini mi se, suviše mnogo. Ali, od toga pobeći ne možemo. To je tako. Liturgiju služimo u avionu, ako se leti više od šest sati; isto tako u prekookeanskim brodovima... Dakle, tu se uvek može rukovoditi, kako mi u Crkvi kažemo, principom ikonomije ili snishođenja okolnostima u kojima moderni čovek živi. Moramo, na kraju, naći načina da čuvajući veru razumemo i ovaj svet. “Ispitujte znake vremena.” Moramo, dakle, imati u vidu u kakvim uslovima živi moderni čovek i kao takvom mu pristupiti.

Što se, pak, tiče odnosa države prema Crkvi, Popović predočava:

- Ideal svake vlasti od istoka do zapada i od severa do juga jeste da kontroliše crkvu. To su svi vlastodršci ovoga sveta želeli, pa i ovi što su sada na vlasti. Ali, Crkva je neka čudna ustanova - čudna, zaista, ponekad i nama samima u Crkvi - i nije uklopljiva u potpunosti u nekakve državne i ovozemaljske tokove.

Profesor Popović naglašava da Crkva poštuje svaku državu - pošto je svaka država bolja od anarhije, od bezvlašća - ali i kaže da treba otvoreno reći da država ne čini ništa posebno Srpskoj pravoslavnoj crkvi, niti Crkva za sebe traži nekakve privilegije.

Protojerej dr LJubivoje Stojanović, takođe profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, napominje da “pojedinci često umišljaju da mogu da razumeju dinamiku crkvenog života samo analizirajući određene događaje i postupke”. Pri tom “izgovori se podupiru prigovorima, tako da često čovek svoju necrkvenost nesvesno pretvara u otvorenu anticrkvenost. A kada sam sebi tako ograniči okogled, on nije u mogućnosti da bilo šta dobro vidi i ispravno razume.”

- Ne može čovek, opterećen ideološkom nedorečenošću i partijskom pripadnošću, da zrelo crkveno rasuđuje, pošto se samolišava žrtvenog pristupa životu, jer je opterećen interesom. Kad taj sebični interes preraste u kolektivni egoizam “vladajuće ideologije”, tada se mnogo toga previđa - naglašava profesor Stojanović.

LJudi su skloni da neke svoje stavove “podupru” i rečima iz samog Svetog pisma, koje, nažalost, često vade iz konteksta, kojima zakidaju smisao, ili im, pak, pridaju smisao drugačiji od onoga koji ima. Tako se dešava i sa jevanđeljskim načelom “vino novo u mjehove nove” (Mt. 9, 17). A evo kako to objašnjava i šta, u stvari, pod “reformom” podrazumeva profesor Stojanović:

- Stalni preobražaj svakoga čoveka, iz greha u pravdu, iz mržnje u ljubav, iz zla u dobro, jeste “reforma” koja ne prestaje, tako da je pitanje novog u Crkvi nešto što se tiče stalnog obnavljanja svih i svega, a ne nešto povremeno i privremeno. Često se, ovim povodom, na pogrešan način razumeju reči “vino novo u mehove nove”, jer se misli da novo isključuje staro. Da nije tako, ukazuje nam drugo jevanđeljsko mesto, gde se kaže da je mudar i iskusan u znanju onaj čovek “koji iznosi iz riznice svoje novo i staro” (Mt. 13, 52). Mera je večnost i neprolaznost, a ne nestajanje i propadljivost.

Poznati profesor Beogradskog univerziteta istoričar dr Dragoljub Živojinović, iz čijeg velikog naučnog opusa se izdvajaju dela crkvenoistorijske tematike, smatra da ima mnogo toga što bi se u Crkvi moglo uraditi, unaprediti i poboljšati bez nekih velikih napora, potresa i lomova.

- Dugo godina Crkva je bila obuzeta borbom za opstanak, prosto na fizičko preživljavanje, s obzirom na njeno stradanje u Drugom svetskom ratu, potom na pritisak komunističkog režima, materijalnu oskudicu, nedostatak školovanih ljudi, ali i na odsustvo veza sa drugim crkvama, pre svega pravoslavnim: Ruska pravoslavna crkva dugo je bila pod kontrolom komunističkih vlasti, a one na Zapadu bile su ili neprijateljski raspoložene (Rimokatolička crkva) ili su se držale po strani (protestantske crkve). Zbog svega toga, mnoge reforme unutar Srpske pravoslavne crkve ostale su neostvarene, Crkva nije mogla da se razvija željenim tokom i tempom, tako da su neke forme njenog života i rada pomalo zastarele, s obzirom na to da je društvo u međuvremenu išlo dalje.

Iz tog razloga, smatra profesor Živojinović, Crkvi je potrebno još dosta vremena da svoje oblike života i rada dovede u sklad sa savremenim životom. Ali napominje:

- Laici se ne mogu mešati u unutrašnji život Crkve! LJudi bliski njoj mogu da pomognu svojim savetima, dobronamernim i mudrim, ali se na tome moraju zadržati. Oni ne mogu vršiti pritisak da se sprovedu ovakve ili onakve promene. Mora se poštovati unutrašnja organizacija Crkve, njeni kanoni, njeno učenje i njene veze sa ostalim pomesnim pravoslavnim crkvama. Pri tom, pošto je ovo vreme globalizacije, SPC bi trebalo da uspostavlja i razvija odnose i sa drugim crkvama i verskim zajednicama (Rimokatoličkom i protestantskim crkvama, Islamskom verskom zajednicom).

Profesor Živojinović daje konkretne predloge šta bi najpre trebalo da se uradi:

Prvo, treba poboljšati obrazovanje sveštenstva, to jest unaprediti crkveno školstvo, kako bi se Crkva osvežila ljudima koji su dostojni službe u njoj i koji su dovoljno obrazovani da razumeju svet oko sebe.

Drugo, u tom smislu Crkva treba da unapredi svoju publicističku delatnost, radi popularisanja učenja, vrednosti i tradicija SPC i pravoslavlja uopšte. Postoji, kaže, jedan časopis, Hrišćanska misao, koji to dosta dobro obavlja, pa bi trebalo učiniti da on postane dostupniji što većem broju ljudi i da bude otvoren za saradnju sa zastupnicima različitih mišljenja.

Treće, Srpska pravoslavna crkva, odnosno njen Sveti arhijerejski sabor i Sinod, trebalo bi da se pobrinu za izbor mlađih, dinamičnijih i istovremeno širokoobrazovanih ljudi, sa jasnom vizijom, na najviša (episkopska i mitropolitska) crkvena zvanja.

Zatim, nema sumnje da Crkva može da učini mnogo više poboljšanjem rada parohijskog sveštenstva, koje je sa narodom, pa samim tim u stanju da oseti šta je to što je potrebno. Pri tom, napominje, posebnu pažnju treba obratiti na mladež, kojoj treba objasniti šta je Crkva i kakvu ulogu je ona imala u prošlosti ovoga naroda.

I, najzad, neophodno je da SPC nastavi svoj već ostvareni dijalog sa svetovnim vlastima, radi razrešenja preostalih spornih pitanja i poboljšanja međusobne saradnje. Taj dijalog treba da se vodi bez žuči i strasti, kako bi se došlo do rešenja zadovoljavajućeg za obe strane.

- Verovatno da još ima mogućnosti za poboljšanje i unapređenje odnosa između Crkve i države i uopšte crkvenog života, ali se meni čini da su ovih nekoliko navedenih u ovom trenutku najznačajniji, između ostalog i zato što se za njih rešenje brzo može naći - kaže profesor Živojinović.

Naš poznati psihijatar, profesor pastirske psihologije dr Vladeta Jerotić, nedavno, u jednom svom tekstu u Pravoslavlju, ocenio je da je današnje stanje odnosa Crkve i države u Srbiji i Crnoj Gori “nezadovoljavajuće” i da je potrebno “ne malo, pomučiti” se da “pronađemo srednji ‘zlatni put’ odnosa Crkve i države”, ali da to ne bude “nikako put polovičnog ili mlakog konformizma, već put zdravog i pametnog sagledavanja spoljašnjih političkih (uvek promenljivih i previše promenljivih) zbivanja, sa tačnim poznavanjem osnova pravoslavnog učenja”.

Zatim, kao čovek koji zna šta je Crkva, Jerotić preporučuje:

- Ovakvo razumno držanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi može da dođe samo od razumnih, strpljivih i trpeljivih pravoslavnih glava (bez preteranosti jednih i mlitavosti drugih), poštovanih i voljenih pravoslavnih glava, kako od svoga naroda, tako i od njegovih školovanih ljudi u državi Srbiji i Crnoj Gori. Naravno, da ovakvi ljudi treba prvo da budu poštovani i voljeni od većine ostalih pravoslavnih velikodostojnika u Srpskoj crkvi. Nije više reč, u prvom redu, o jednom takvom čoveku unutar Pravoslavne crkve, već o sabornosti i jedinstvu većine u toj Crkvi. Tek relativno jedinstvo odgovornih ljudi koji vode Srpsku crkvu može biti jemac da će i odgovarajući ljudi koji vode srpsku državu (bez obzira na njihov odnos prema religiji, konkretno prema pravoslavnoj religiji) ceniti, i više i bolje Srpsku crkvu nego što je to do sada bio slučaj.