Majka Borka

Štrajkuje se, bre, ljudi, štrajkuje se na sve strane! A Srbi se odluče za štrajk samo kada im dođe do grla ili do dupeta. Ostalo im tako od Turaka, iz slavnih vremena kada su šetali opanke oko kuće...

Elem, digla se kuka i motika. Recimo, ovi iz TV “Politike” rešili se da štrajkuju tek kada im nisu isplatili devetnaest plata!? Pa šta ste, kolege, čekali posle prve neisplaćene plate? Što niste sačekali još malo pa da šetate opanke.

Dok, ove moje druge komšije iz CZ-a, takođe štrajkovale ovog vikenda. Nisu čekale proleće da se žale na “grejnu sezonu”.

Primetio sam i mogu da svedočim: loše ih greju. Iz naše građanske toplane beli dim krene u nebo još u pet ujutro. A njihov crni, robijaški dim počne da se vije tek u devet, deset, a nekad, brale, i u podne! Sada vam je, valjda, jasno zašto robijaši rade i po hiljadu sklekova dnevno. Ali, onda ogladniš kao zver, a hrana slaba.

I uvek kada radim sa tegovima na terasi u Gročanskoj, pitam se: čime li ih hrane, koliko ih je u ćeliji, a žale se da nemaju dovoljno ni dnevnog svetla. Ah, svetlosti, svetlosti! Nikad dovoljno svetlosti i u Srbiji van teritorije CZ-a. Zatvorenicima su se u štrajku pridružile i kolege iz njihovog “Hajata” i kao da iza svega stoje i neki “politički motivi”. Jer, evo, parlamentarna kriza se zahuktava, potrebni su nam novi sindikati, partije, pa i lideri, a zatvori su fabrike političkog života, zatvori su “naši univerziteti”. Ne lažimo se, dobro bi nam došla jedna robijaška stranka. I, ajde, budimo pošteni: ovi moji u CZ-u imaju Cemu, a koga imaju u parlamentu ovi jadnici što kradu dnevnice na milione? Koga imaju, pitam vas!? Onog malog što ima dužu bradu od sebe? Ajte, molim vas, ne budite smešni.

I zaista, vam kažem: investirajmo u naše robijaše, stvorimo im uslove za “mirnu robiju”, da izađu “resocijalizovani”. Jer, trebaće nam ti kadrovi iz CZ-a, Srbi moji, o, kako će nam trebati ako na Kosovu zagudi.

Gledam sa terase na CZ i misliš mrtav dom, a ono kuva li se kuva unutra. Mrtva je i Avala na prvi pogled, ali kad stupiš u njeno podnožje, osetiš da je, i te kako, živa. I, otkako sam uvrteo sebi u glavu da je Avala nekad bila piramida, svake subote idem joj na poklonjenje. To mi je postala ritualna radnja od koje se, da prostite, oznojim do gaća. Što od strmine, što od uzbuđenja. A penjao sam ti se, brale, i na Keopsovu piramidu, ali nije bilo avalskog uzbuđenja jer sve te egipatske piramide samo su gomile kamenja.

Dok, Avalom kad se penješ, kao da se penješ po živom hramu, i ne samo srce nego ti i mozak na avalskom vazduhu radi kao singerica. Čist vazduh čini čuda i svašta ti padne na pamet. Tako mi, recimo, tamo kod avalske česme, na pola puta, padne na pamet da je Aleksandar Veliki sahranjen gore, na vrhu Avale. De, de, ne krstite se levom rukom i ne cokćite! Tako ste coktali i kada sam vam prvi put rekao da je Troja bila na Dunavu, pa ste se brzo privikli na to!

Ali, ajde, ovako da počnemo. Ahil je čukunčukundeda Aleksandrov. Zato je Aleksandar još kao dete znao Homerovu “Ilijadu” napamet i nije se od nje odvajao ni na pohodima za Indiju. A pre nego što je krenuo za Indiju, svratio je na Ahilov grob i dom, na ostrvcetu Belo u delti Dunava. Sve to govori da se ne samo trojanski rat odigrao na Dunavu, već da je tu i Aheja, zavičaj Ahilov, pa samim tim i zavičaj Aleksandrov!

E, sad, ako je Troja, u stvari, Beograd, onda Ahilov grob nije u delti Dunava, već u jednoj drugoj “delti” i na drugom ostrvcetu, a ono se zove Ratno ostrvo i leži na ušću Save u Dunav! Znači, ostrvce BELO iz dunavske delte nalazi se pored BELOG GRADA! I ako smo tako primakli Ahilov grob ka Avali, nije li logično da je tu i grob Aleksandrov? Tim pre što ispod Avale teče BELI POTOK! A možda je tu, na Avali i grob Filipov...

Jer, nije li Aleksandar govorio da će i ocu Filipu i sebi da “izgradi piramide veće od egipatskih”!? I nije li Avala ta Aleksandrova piramida veća od egipatskih?

Hukćem uz Avalu, dišem punim plućima, do pleksusa. A gore, na stepenicama Meštrovićevog hrama, starac prodaje brošure o gradnji Spomenika Neznanom junaku. Kupujem, po inerciji, mada znam šta unutra piše. Da je, uoči Drugog svetskog rata, obnovljena Aleksandrova piramida, da su je obnovili srpski masoni. Naravno, pre svih, srpski kralj koji se, gle, zove ALEKSANDAR (Karađorđević) a za njim i vajar Ivan Meštrović. Nisu li srušili srednjovekovni grad Žrnovo na vrhu Avale da bi se digao Mauzolej Aleksandru Velikom. Dobro, za širu publiku, to se zove Spomenik Neznanom junaku.

Vidim vas, i dalje vrtite glavom. I dalje vam je blesava ideja da je Aleksandrov grob na Avali.

Onda, ajde, da se, za trenutak, dogovorimo da je Aleksandar umro u 33. godini u Indiji. Ako je tako, gde mu je grob? Nema ga u Indiji, a ispostavilo se da su prazni lažni Aleksandrovi grobovi u Konstantinopolju, Peli, Memfisu... A kako i da se nađe grob Aleksandrov kada ga niko ne traži na Avali koja je, evo, i najveća masonska piramida u ovom delu Evrope. Vinčanske Prve Evrope.

Eto, sa tim mislima lutam Avalom i spremam se da raskrstim sa Dunavom. Ošacovao sam već i kuću koju bih kupio ne bi li se Aleksandru na Avali primakao. Lunjam tako sa Oljom avalskim stazama i bogazama, kad, tamo, iza zgrade “Srbija šume”, na pešačkoj stazi koja vodi ka vrhu, na jednom četinaru – Jungov znak! Venac cveća na čijoj lenti piše: “ALEKSANDRU OD BABE”!? Kažu, da su baš na tom mestu nedavno ubili nekog momka, nekog Aleksandra koji je od rodbine imao samo babu. A i onaj Aleksandar što je sahranjen, gore, na vrhu Avale, ostao je za života bez roditelja i samo sa babom. Jedan Aleksandar u podnožju Avale, jedan na njenom vrhu. Što bi rekao Jung: “Šta je gore na nebu, to je i dole na zemlji.”

Sedamo u “sakso” vraćamo se za Bgd. Bride obrazi, bride nove misli. Kad, tiruli, tiruli. Zovu iz Smedereva da mi jave da tamo, kod njih, u selu Vučak živi “majka Borka isceliteljka koja tvrdi da je Aleksandar naš čovek, Srbin, i da nas štiti i danas”. Majka Borka još kaže da “Aleksandar i knez Lazar samo čekaju da se Šiptari izdvoje u tabore i da se odvoje od Srba, pa da onda jurnu sa svoje vojske jer Šiptari moraju da nestanu”.

I tu mi staje mozak. Da li je moguće da mi je Majka Borka uhvatila avalske misli o Aleksandrovom grobu i da mi, odmah, preko mojih Smederevaca, javlja da sam u pravu? O, Gospode, daj znak da je tako!

Smrkava se, na zapadu požar oblaka, iznad CZ-a crni dim kulja, a prozori svetle. Da li štrajk jenjava? Da li se Cema dogovorio sa Upravom i bratijom?

Onda zadremam u beržeri, a moja Crna iz Vrčina prede mi na uvo: “Negujmo naše robijaše, dajmo svakoj ćeliji televizor, da su u toku, da prate pregovore o Kosovu. Jer, kada Aleksandar isuče mač i komanduje juriš sa Avale, trebaće nam ljuta vojska.”