Merdevine

Prvo su od dede uzeli kaput. Pod izgovorom da moraju da ga odnesu na čišćenje. Rekli su da ne žele da ih takav bruka po svetu. Skinuli su značku dobrovoljnog davaoca krvi sa revera i odneli kaput na hemijsko čišćenje. Osim toga, šta ima i da izlazi, ako se izgubi, a danas više ništa nije isto, mogu samo da imaju probleme. Primera radi, mogu biti optuženi kako o starijima dovoljno ne brinu.

Zatim su, kada je prošla zima, kako mu kaput ionako nije bio neophodan, od dede sakrili cipele. Nisu baš izgledne. Ali, kako nisu bili u stanju da mu kupe nove (ili nisu bili voljni, s obzirom na to da uvek ima nešto preče) – one stare su dobro sakrili, jer šta bi drugi rekli. Zatim se nešto slično dešavalo sa ostalim odevnim predmetima. Na kraju je deda odustao od izlazaka iz kuće. Dane je provodio u prugastoj piyami. A kako je, srećom, bio gospodin – nije mu ni padalo na pamet da takav izađe makar i u dvorište.

Na kraju je bilo tako, ali je to, ispostavilo se, bio tek početak. Jednog dana je doneta odluka da se i sve drugo u njegovom životu, najzad, uredi. Novac je morao da stoji u zajedničkoj kutiji, a ne kako je on navikao, udenut u omiljenu knjigu. Opet, knjige su morale biti poređane po pravilima, domaća beletristika mimo strane, neki pesnici nam više nisu neophodni, pogotovo ne tolika, silna istorijska literatura, ona u najboljem slučaju može u drugom redu da završi. I nema više čitanja uz obrok. Nije zdravo. Za obrokom se upotrebljava samo kašika, smatrali su da nožem i viljuškom može samo da se povredi. Onda, ne bi bilo loše da se odluči šta od fotografija želi da zadrži, da bi se u porodični album udenule samo one izabrane, ne moraju unuci da gledaju baš sve kako je bilo. Takođe, dosta je sa tom rđavom navikom beleženja svega i svačega, neka lepo pita. Oni, valjda, imaju bolje pamćenje. A iznad svega, iznad svega toga, moraće da se svikne da bolje održava ličnu higijenu. Dakle, ruke treba redovnije prati, nije neophodno da se diše pred prozorskim staklom, pogotovo nije neophodno da se po njemu koješta šara kažiprstom, šta mu pa to znači, kao da toliko mora da se huče u telefonsku slušalicu... Pomisliće neko da nam nije dobro, da se na nešto žalimo. Sve u svemu, što manje tragova, to bolje. Ako ne može da upamti, oni će ga rado podučiti.

I dedi je malo toga ostalo. Godinama je sedeo tako, posmatrajući nešto na tavanici, nešto što drugi nisu mogli videti. Povremeno bi setno potvrdio glavom i tamo, negde gore, pružao ruke... Pa neka ga, živ je čovek, nešto mora da ima, najzad su popustili, iako im, razume se, nikako nije bilo milo.

Dedi je malo toga ostalo. Osim čudne pasije da se penje na merdevine, u nekoliko navrata su ga na njima zatekli: prvi put beše tek zakoračio, drugi put je došao do druge prečage, treći put je, naravno, već na treću stupio... A merdevine nije bilo lako sakriti. Za razliku od svega drugog, merdevine nisu bile mala stvar, deda bi ih uvek pronalazio. I onda bi ga molili da siđe sa merdevina. Tako bi mu govorili, već su sumnjali da u tom njegovom činu ima nečeg simboličnog, nekog inata, šta li? Dok, jednom, deda nije ugrabio priliku da se popenje na sam vrh merdevina. Beše ih opkoračio i očigledno nije nameravao da silazi. Samo je odozgo rekao: “I ne pokušavajte da me odgovorite. Ne pokušavajte da me odgovorite, jedina sijalica u sobi je odavno pregorela, ima nekoliko godina. I, znajte, ne silazim, sve dok je ne zamenim!”