Kad Bog plače

Tri člana parlamenta iz različitih zemalja razgovaraju sa Bogom. „Bože, kada će se Britanija osloboditi korupcije?” zapita član britanskog Parlamenta. Kad mu Bog odgovori da će trebati 50 godina, on se rasplače jer neće živeti tako dugo da to vidi. A onda američki član Kongresa postavi isto pitanje. Bog mu odgovori da će Americi trebati 100 godina da se reši korupcije, na šta se i kongresmen rasplače jer neće doživeti da to vidi. Na kraju, član srpskog Parlamenta zapita: „Bože, kad će se Srbija osloboditi korupcije?”, na šta se Bog rasplače jer neće živeti toliko dugo da to vidi!

Ovaj vic ispričan je puno puta uz korišćenje imena raznih zemalja. No, da budem iskrena, korupcija nije smešna tema. Jer, što je više korupcije, to je niži privredni rast, manje je radnih mesta i više siromašnih ljudi. Zašto? Prosto: što je više korupcije, to je teže privući investitore. A manje investicija znači manji privredni rast, manje radnih mesta, više siromaštva!

Merenje nivoa i uticaja korupcije u nekoj zemlji je veoma komplikovano i valjalo bi napisati knjigu da bi se objasnili razni modeli koje nude stručnjaci. No, u jednome se svi slažu: korupcija je skupa. Na primer, u jednoj studiji Svetske banke navodi se da su investicije u zemlje sa visokom korupcijom i do 20 odsto niže nego u zemljama sa srednjim nivoom korupcije. Rezultati nisu ništa bolji ni kad se pogledaju preduzeća. Studija Svetske banke navodi da je godišnji promet firmi u zemljama sa srednjim nivoom korupcije rastao 17 odsto, a samo 10 odsto u firmama koje su poslovale u zemljama sa visokim nivoom korupcije.

Dakle, korupcija je skupa. Ali šta mi podrazumevamo pod korupcijom? Tu govorimo o dve vrste korupcije: „zarobljavanje države” i „administrativna korupcija”. I mada su ova dva tipa korupcije međuzavisna, važno je razumeti razliku među njima kako bismo mogli da pripremimo pravi paket mera za borbu protiv korupcije.

Šta je “zarobljavanje države”? To vam je, najprostije rečeno, kad pojedinci, grupe ili firme – u javnom ili privatnom sektoru utiču – ili pokušavaju da utiču – na politiku vlade ili na donošenje zakona koji će koristiti njihovim uskim interesima. Primeri takvog ponašanja: „kupovina” glasova u parlamentu ili „kupovina” donošenja propisa od strane grupa koje imaju privatne interese za to, „kupovina” sudskih odluka od strane istih grupa, zloupotreba javnih fondova zarad ličnih dobiti, ili nezakonito finansiranje partija od strane privatnih lica.

Administrativna korupcija, sa druge strane, odnosi se na nezakonito plaćanje javnim službenicima zarad obezbeđenja da se postojeći zakoni i propisi primenjuju tako da obezbede korist za pojedina državna ili nedržavna preduzeća. Klasičan primer za to je kad je vlasnik neke radnje primoran da plaća mito naizgled beskrajnom broju inspektora kako bi bio u stanju da nastavi sa radom. Drugi primeri obuhvataju plaćanje mita za dobijanje dozvola, carinskih papira, dobijanja ugovora na konkursima javnih i državnih institucija, kao i privilegija pri dobijanju bilo kakvih javnih usluga.

E sad, šta možemo uraditi da smanjimo korupciju? Pa, savet koji razvojne ustanove daju vladama i civilnom sektoru se menja. Tradicionalni recept borbe protiv korupcije podrazumevao je reforme javne administracije i upravljanja javnim finansijama. Danas se, međutim, smatra da su koreni korupcije mnogo širi od slabih sposobnosti državnih institucija. Stoga se sada savetuje da valja „napasti” širi spektar strukturnih odnosa, uključujući i unutrašnju političku strukturu društva, odnose između ključnih državnih institucija, odnose države i preduzeća i odnose između države i civilnog društva.

Šta to praktično znači? Znači da nema lakog puta! Problem valja napasti sa svih strana. Naravno, državnu administraciju treba reformisati na standardan način, koji vodi profesionalizaciji državnih službenika. A to uključuje da oni budu adekvatno nagrađeni za svoj rad, uz uvođenje ocene rada zasnovane na rezultatima. Tu spada i uvođenje kontrole rada poreske i carinske službe koja podupire njihovo beskompromisno delovanje. A isto to važi i za pružanje raznih drugih usluga (u zdravstvu, obrazovanju, energetici). Pošto se uspostavi odgovarajući institucionalni okvir, treba preći na decentralizaciju društva, uz punu odgovornost.

No, to još nije dovoljno da bi se zamesio ukusan kolač. Novi recepti uključuju jačanje institucija, obezbeđenje političke odgovornosti, podsticanje učešća civilnog sektora i uvođenje pravila igre za privatni sektor. Jačanje institucija podrazumeva stvaranje nezavisnog i efikasnog sudstva, uz kontrolu zakonodavaca i nezavisno tužilaštvo i izvršitelje sudskih odluka. Izgradnja političke odgovornosti znači uvođenje mera koje obezbeđuju političku konkurenciju između kredibilnih partija, transparentnost finansiranja političkih partija, javno objavljivanje kako je ko glasao u parlamentu, prijavu imovine i pridržavanje pravila o konfliktu interesa. Sve to, naravno, treba da bude praćeno slobodom informisanja, javnim raspravama o nacrtima zakona, kao i jasnom i efikasnom ulogom medija i nevladinih organizacija. I uloga privatnog sektora treba da bude reformisana, što uključuje mere koje regulišu monopole, pojednostavljenje pravila otvaranja, rada i zatvaranja firmi, javnost upravljanja preduzećima i razvoj efikasnih poslovnih udruženja.

Nažalost, kao što možete videti, recepti za borbu protiv korupcije danas zahtevaju čitav niz strukturnih reformi kako bi se menjali podsticaji i kako bi se obezbedila kontrola. Srbija u vezi s ovim pitanjima napreduje, ali valja joj još da pređe dug put. Da vam samo dam jedan primer koliko toga još treba uraditi: Srbija se sada nalazi na 97. mestu među 159 zemalja obuhvaćenih Indeksom korupcije Transparency International. Nema vremena za gubljenje – svi želimo da živimo u vremenu u kojem ćemo probati ukusan kolač i u kojem ćemo doživeti da se Srbija reši korupcije!

Karolin Jungr

(Autor je šef Kancelarije Svetske banke

u Srbiji i Crnoj Gori)