Vratiću se da opet ubijem

Kada državne institucije odluče da same sebe pohvale, onda čak i na sajt iznesu sledeći podatak: Sistem izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji zasnovan je na empirijskim i teorijskim osnovama takozvanog irskog progresivnog sistema, koji je dominantna koncepcija izvršenja sankcija u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom. Kada realnost koja nije zasnovana na dugoj demokratiji, a ni na progresiji, odluči da im replicira, učini to kroz cifre: od onih koji su na demokratski način odležali svoje kazne, zločin ponovi između 65 i 70 odsto njih. Laički rečeno – po svemu sudeći, pravosudni sistem je uspešno prevaspitao one koju su odgovorni za saobraćajne nesreće i možda još ponekog.

“U Srbiji je, čini mi se, najveći broj povratnika, ne znam tačno trenutnu statistiku ali ranije smo bili u kategoriji sa Albanijom i Bugarskom”, kaže za NIN advokat Borivoje Borović, i dodaje: “Većina ljudi koji odgovaraju za krivična dela prevare ponavljaju ta dela, slična situacija je i sa krivičnim delima razbojništva ili seksualnog nasilja. Što se tiče ubistava, najmanji je broj povratnika jer dobijaju duge zatvorske kazne koje ostave traga na tim ljudima.”

Ipak, i ubistva se ponavljaju. Pre nekoliko godina imali smo slučaj starca koji je posle dve robije za ubistvo (obe je odležao zbog ubistva supruge) izašao na slobodu, ponovo se oženio i ponovo ubio suprugu. Nedavno je izvesni Sartan Todorović ubio rođaku i to čim se vratio sa odsluženja kazne zbog ubistva svog dede. Ima samo 28 godina i mogućnost da još mnogo puta ode u zatvor, vrati se, ponovo ubije... Baš kao i Dragan Nikolić.

“Povodom surovog ubistva trinaestogodišnje devojčice iz Batajnice, nameću se najmanje tri pitanja. Prvo pitanje odnosi se na motive zločina, drugo na okolnosti koje su omogućile da se takav zločin odigra, a treće na očigledni porast agresivnosti u našem društvu. Odgovor na prvo pitanje daće stručnjaci, sudski veštaci i to oni koji se bave psihijatrijom i psihologijom. Po svemu sudeći, motivi ovog zločina tražiće se u ravni psihopatologije”, kaže za NIN dr Jelena Vlajković, profesor psihologije.

Kada se optuženi za ubistvo trinaestogodišnje Tamare Ivanović našao iza rešetaka, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Milorad Veljović je javnosti otkrio identitet i istoriju počinjenih zločina osumnjičenog Dragana Nikolića: već je odležao 12 godina zbog ubistva, pet meseci zbog posedovanja vatrenog oružja, tereti se za niz razbojništava i pljački, a osumnjičen je i za dva krivična dela obljube i protivprirodnog bluda nad devojčicama od 12 i 14 godina, zbog čega je u maju ove godine pančevačka policija za njim raspisala poternicu. Videvši Nikolića na televiziji, majka jedne od maloletnih žrtava u njemu je prepoznala čoveka koji joj je silovao i skoro ubio ćerku, posle čega se u “Blicu” obratila javnosti: “Radio je sa njom šta je hteo. Iživljavao se. Probudila se bez odeće nekoliko sati kasnije, u kanalu, prekrivena granjem. Sva natečena, izubijana, krvava. Smogla je snage da se obuče i krene da traži pomoć... Ostavio ju je mislivši da je mrtva, bacio je u kanal i prekrio granjem.”

To znači da je Nikolić na toj ravni psihopatologije i te kako ostavljao krvavi trag koji se, po svemu sudeći, lako mogao pratiti da je postojala volja za tim. Jer, ne radi se o pripadniku organizovanog kriminala koga štite paraslužbe i delovi službi, već o beskućniku koji je spokojno spavao na nekoliko stotina metara od mesta na kome je počinjen zločin.

Dakle, dolazimo do drugog pitanja – okolnosti pod kojima je mogao da bude počinjen ovaj zločin.

“Zaista se nameće pitanje kako je moguće da čoveka za kojim je bila raspisana poternica zbog ranijeg silovanja i zlostavljanja devojčice koja je samo čudom ostala živa, policija ne uspeva da izvede pred lice pravde. Pri tome, ovaj čovek se nije krio i bio je dostupan svima onima koji valjano i odgovorno rade svoj posao. A njih, po svemu sudeći, u ovoj zemlji nema previše. Konačno, zašto niko nije uslišio molbe stanovnika tog dela Batajnice da se napušteni vagoni uklone? Ko treba da brine o beskućnicima koji su tu našli utočište? Koliko ima agresivnih psihijatrijskih bolesnika među njima? Da li su oni pod terapijom? Saradnja policije, socijalne i medicinske službe je očigledno zatajila”, kaže dr Vlajković.

Zatajilo je još mnogo toga, recimo rukovodstvo železnice koje godinama nije bilo u stanju da pomeri vagone, a uradilo je to za tili čas posle zločina. I niko zbog toga nije podneo ostavku. Nije se proslavio ni ministar prosvete koji misli da bi se problem mogao rešiti tako što bi roditelji vodili u školu i iz škole učenike sedmog razreda, Ali, da se vratimo najbitnijem – policiji, sudstvu i socijalnim službama, mada ni tu ne može da se stigne daleko. Jer teško da će javnost ikada saznati zbog čega Nikolić nije uhvaćen od maja pa do trenutka ubistva, a neće je smiriti ni vest da su kažnjeni odgovorni za to.

Pre dve godine promenjen je Krivični zakon tadašnje SRJ i predviđene su veće kazne za povratnike (odnosi se na lica koja u roku od pet godina ponove krivična dela za koja su već osuđivana). Po tim odredbama kazna se može povećati, ali ne sme preći dvostruku meru propisane kazne, a ako je kazna 40 godina (dakle najveća), onda ne može biti veća. Koliko je to prihvatljivo za nas i naše prilike najbolje svedoči rasprava na sajtu B92 gde je većina učesnika izjavila da je smrtna kazna prerano ukinuta, da zločini poput ovakvog samo takvu kaznu zaslužuju (“smrtna kazna odmah!”, “za monstruma ništa manje od toga”, “smrtna kazna nije najgore što može da mu se desi, a mi nemamo instrumente ni za nju”...), a samo jedan je izjavio da bi ukidanje smrtne kazne moralo da se zameni doživotnom robijom, što kod nas ne postoji kao mogućnost.

A šta možemo sa onim što imamo, objašnjava Milan Antonijević iz Jukoma: “Prilikom odmeravanja kazne vrlo često u sudovima dolazi do suviše blagog kažnjavanja veoma teških krivičnih dela. U ovom slučaju ćemo videti kakva će presuda biti, ali imajući u vidu istoriju ovog krivičnog dela smatramo da sud ne bi trebalo da se povodi za svojom starom praksom i da daje kazne koje su blizu minimuma, već da adekvatno kazni, ne bi li ova kazna imala i preventivnu funkciju. Svaka kazna ima i preventivni i kazneni aspekt, a čini mi se da je ranije samo kazneni aspekt bio forsiran, dok se na prevenciju nije mnogo mislilo. To se i dokazuje u slučajevima koji su se pojavili u skorije vreme. Pojava povratnika može se dovesti u vezu sa dužinom kazne a takođe i sa prevaspitavanjem. Jer, oni bi tokom izdržavanja trebalo da budu podvrgnuti i raznim merama nakon kojih ne bi trebalo da, po izlasku iz KPD-a, ponovo dođu u situaciju da izvrše krivična dela.”

U Evropi i Americi problem se ne završava u trenutku kada neko odsluži kaznu. Tamo postoje socijalni centri koji vode računa o osobama koje su izašle iz zatvora, prate njihovo ponašanje, pa im čak nude i pronalaze posao jer smatraju da to sami neće moći pošto imaju karakteristično devijantno ponašanje. Koliko se o resocijalizaciji zatvorenika vodi računa i koliko se ulaže u smanjenje broja povratnika, svedoči projekat kompanije Cisco Sdžstems koja radi sa vladom Velike Britanije na pilot-programu informatičkog obučavanja zatvorenika. U jedanaest zatvora otvorene su “zatvorske ICT akademije”, a cilj tog programa je smanjivanje broja “povratnika” u zatvore tako što će se osuđenicima pružiti mogućnost da steknu nova znanja i lakše se, po odsluženju kazne, integrišu u društvo.

A kako je kod nas, objašnjava Borović: “Kod nas penalna politika uopšte nije u praksi do kraja razrešila pitanje niti generalne niti specijalne prevencije. Vrlo nestručni ljudi se bave tom vrstom poslova. Postoji veliki problem podmićivanja službi koje se nalaze u zatvorima, što znači: bez prevaspitanja, pre vremena ili za vikend izlaze ljudi koji su tu zbog najtežih krivičnih dela.

Nakon izlaska iz zatvora, za ljude koji su bili povratnici ne postoje uređene socijalne službe čije mišljenje može proizvesti ukidanje svih povlastica koje je imao okrivljeni. Dakle, ako je dobio uslovni otpust i pušten je dve-tri godine ranije, tada bi morale da postoje službe koje prate te ličnosti. Kod nas to nije regulisano. S druge strane, kao profesionalac-advokat sreo sam veoma veliki broj ljudi koji su odgovarali za krivično delo ubistva, a nisam sreo skoro nikog ko se pokajao nakon izvršenog krivičnog dela. Ne samo da je patologija veoma duboko u svesti ljudi koji vrše veoma teška i surova krivična dela, već su i kaznena politika i prevencija na najnižim granama u Evropi. Nažalost, prevencija je najgora kod maloletnika zato što se upravo u tim maloletničkim zatvorima regrutuju ljudi koji će kasnije izvršiti najteža krivična dela. Umesto da ih izleče i da ih socijalizuju, maloletnički zatvori su regrutni centri za stvaranje novih kriminalaca.”

Zatvorenici još u zatvoru imaju različiti tretman i o tome svedoči i nedavno otpušteni vaspitač u KZP Zabela Branislav Docin, koji je dobio otkaz jer se suprotstavio privilegijama osuđenih lica, među kojima je bio i Dragoljub Milanović. Gostujući u Poligrafu na TV B92, između ostalog je izjavio: “Meni je bilo sasvim svejedno koje osuđeno lice je u pitanju, ali došlo je odjednom do ekspanzije privilegovanih, što je moglo da se odrazi na nezadovoljstvo ostalih osuđenih lica i da imamo onda strašne probleme. Niko od nas nema pravo da krši zakon.”

Po izlasku, opet postoje razlike. Jedni, naviknuti na lagodan život i privilegije – ponovo idu u kriminal; drugi, koji ne mogu da nađu posao – u beskućnike. Predlog Borivoja Borovića da se otvori, recimo, fabrika u kojoj bi se zapošljavali oni koji izađu iz zatvora, do sada nije dobio odgovor, a centre za socijalizaciju – o kojima je, u vreme dok je bio ministar, govorio Vladan Batić – više niko ne pominje.

Iako slučaj ubijene Tamare Ivanović svedoči o svoj brutalnosti koja može da postoji u jednom beskućniku, statistika pokazuje da taj sloj ljudi ipak predstavlja manju pretnju za bezbednost od profesionalnih kriminalaca. Život u vagonima nije svojstven samo Batajnici, postoji grupa beskućnika na zapadu Srbije, među kojima su i tri starice i jedan invalid bez noge, koji hladne dane provode u vozovima na relaciji Priboj – Kosjerić. Kondukteri tvrde da niko od njih ne predstavlja opasnost, da su oni samo žalosna skupina ljudi i da im “pomažu” tako što ih sa vozova skidaju samo na stanicama gde ih ostavljaju u toplim čekaonicama. Zaposleni u malobrojnim prihvatilištima takođe tvrde da se radi o ljudima koji nisu ni agresivni, ni opasni, ali i da među njima ima izuzetaka. U prihvatnoj kancelariji u Novom Sadu smatraju da potencijalnu opasnost predstavljaju, recimo, situirani ljudi koji su se beskućnicima pridružili zbog psihijatrijskih dijagnoza. Centar za prihvatanje odraslih osoba u Beogradu, jedino prihvatilište koje beskućnike prima direktno sa ulice, povremeno se susreće i sa većim problemima. Stižu im ljudi, uglavnom kriminalci i duševno bolesni, koji unose oružje, najčešće noževe, mada su jednom našli i bombu. “Qudima koji nemaju ništa i koji su sve izgubili nije ni do čega stalo i takvi lako mogu da uzmu viljušku i zabodu je nekom u oko”, reči su kojima tu vrstu agresivnosti objašnjava Dragan Grinvald, direktor Centra.

Kako je došlo do pojave agresivnosti i zašto se najednom susrećemo sa zločinima koji doskora nisu bili tipični za naše područje, objašnjava dr Vlajković:

“Da li poslednjih godina prisustvujemo porastu agresivnosti? Verbalnu agresivnost srećemo na svakom koraku. Ova vrsta agresivnosti postala je uobičajena na javnoj sceni, u emisijama na televiziji, u skupštinskoj sali. Fizičko nasilje, na ulici, u školama, u porodici, takođe je u porastu. Očigledno je da smo mi, posle svih onih ratnih i tegobnih godina, postali jedno jako uplašeno i nemoćno društvo. Reforme koje nam se svakodnevno najavljuju dovešće mnoge ljude na ivicu egzistencije. Kako prehraniti porodicu, školovati decu, lečiti sebe i ostarele roditelje čija penzija nije dovoljna ni za golo preživljavanje? Iz straha i osećanja nemoći javlja se bes koji zbog malog povoda eksplodira. Naravno, ne treba zaboraviti ni one ljude koji su proveli godine na ratištima i čijim se mentalnim zdravljem niko više ne bavi. A oni su tu, pored nas.”