Krstarica u Holivudu

Jedna od pomalo zaboravljenih legendi Beograda, Voja Krstarica (65), mnogima je ovih dana obnovio sećanje na mladost, i jedan drugi grad, u kome je bilo više čednosti, viteštva i dobrih namera. Voja je već svojom pojavom ulivao poštovanje, a u istoriju je ušao igrajući epizodne uloge kod naših velikih reditelja, u značajnim, crnotalasnim filmovima. Bio je autentični ulični heroj, naglašenog individualizma. Kada mu je ova sredina postala tesna, otišao je u Ameriku i vrlo brzo nabasao na Silvestera Stalonea, glumca koji prezentuje filmske junake sa etikom. Kasnije je radio i sa Žan-Klod Vandamom, koji isto pripada tom herojskom bratstvu. Jedna od lutki superheroja nosi lik Voje Krstarice. Voja je čovek sa stavom, koji ima potrebu da prevazilazi svoje životne limite. Sada je u spiritualnoj fazi, praktikuje budizam, a njegov oltar čine dela Sokrata, Tolstoja i Dostojevskog. Vodi zdrav, sportski život – ne pije, ne puši, i ne laže.

KOD ŠUMATOVCA: Rođen sam u Gackom, u Hercegovini, a kad sam imao 11 godina, prešao sam u Vogošće. Došao sam peške iz Gacka, to je duga priča. Sa mnom je pošao jedan moj drug; umesto da izaberemo cestu, pođemo nekom prečicom, i zalutamo. U vreme kad je Neretva brza i nadošla. Krenemo kozjom stazom, njegova krava se oklizne i slomi nogu. On se vrati, a ja ostanem u onoj prašumi pored Neretve, sa kravom i konjem. Oborim natrulo drvo i preprečim puteljak, tako da se krava okrene ako sklizne. To se i dogodilo a ja sam otpešačio do jednog rođaka u Kalinovik. Kažem šta se dogodilo, a on povede radnike s krampovima, iskopaju rupu, i izvedu kravu na put. Išli smo nekoliko dana i noći. Kad je trebalo da skrenemo za Vogošće, vidim čoveka sa šeširom, pitam: Znate li gde se skreće? On me gleda, kaže: Odakle dolaziš, mali? – Iz Gacka! – Molim?!, i zagrli me.

U Vogošću živim do vojske, posle prelazim u Beograd. Preduzeće “Vranica” je izvodilo radove na Novom Beogradu; ja sam kriv za loše centralno grejanje - dok sam vario, mislio sam na ženske.

Jednom sam zvrjao po gradu, tačno ispred kafane “Šumatovac” video me je Puriša Đorđević, tada je snimao “Jutro”. – Dođi ti ovamo! Obucite ga u partizansko odelo! Hodaj, malo! Znaš šta, kaže, igraćeš ti Nemca! Da nije bilo Purketa, najšarmantnijeg čoveka na svetu, ne bih upoznao svet filma. Nekako, odmah mi je prijalo snimanje. Kad bi Puriša rekao snima se, kreni, osećao sam se potpuno prirodno. Naravno, nije mi bilo prijatno što ja ubijam Milenu Dravić, ali čim su mi obukli uniformu, postao sam hladni profesionalac. Jeste, Nemci tada nisu bili popularni; da ti pravo kažem, imao sam nelagodan osećaj. Ali, ljudi otkrivaju da postoji Voja Krstarica, sa kojim sam, takoreći, postao legenda.

TAČNO U PODNE: Ostavio sam posao u tom građevinsko-monterskom preduzeću, počinjem da radim kao redar, i spasilac na Savi. Odatle i moj nadimak, pošto sam u vodi izgledao moćno. Obično su se oko mene okupljale devojčice razvedenih roditelja, nezaštićene – krstarice, ovaj me dira! Intervenisao bih i sileyije su respektovali moj savet. Sad, uvek se nađe neko ko je umislio da je mnogo jak, pa bismo se potukli. Kad sam nekoliko njih nab’o na glavu, postavilo se pitanje: Ko je taj, bre?! Izašlo je o meni, jednom u novinama – “Kolos nežnog srca”, kad sam jednom sileyiji oteo pištolj i nabio mu u dupe. Pokušao je da siluje moju drugaricu Bubu, koju sam svuda vodio sa sobom, kao kučence. Praktično, svaki dan sam spasavo devojke od silovanja, svaki dan! Čudo je da me niko nije upucao. Zašto je mene Beograd zavoleo? Ja sam te devojčice vodao sa sobom, spavale su kod mene, a da nikad nisam pomislio da ih seksualno koristim! Sećam se, iz Splita je došla sestra Zvonceta kaskadera, i zaspala u mom krevetu. U neko doba osetim da sam se uzbudio, skočim, obučem farmerke, i vratim se u krevet. Onda, zvali su me da obezbeđujem diskoteke. Na Pravnom sam se sukobio sa dve grupe Dorćolaca, neću imena da spominjem, mnogi su živi. Prebijem ih, nikad više nisu došli. Jednom, dolazim u naš konzulat u Mađarskoj, baš kad su ga zatvarali. Kažem:

- Molim vas, samo da vas upitam! Čovek me pogleda, viknu: -Krstarice, pa to si ti! Konzul je otišao, idemo kod mene na piće! Nikad neću da zaboravim, kako si nas na Pravnom branio od sileyija!

U Domu omladine, sa strahopoštovanjem se izgovaralo ime Žorža Stankovića. Bio je profesionalni bokser, sa velikim iskustvom u uličnim tučama – “životinja”. Jedno veče, stojim sa Slobom-Krezom u Yez sali, prigrnutog kaputa, vidim da ulazi jedna velika grupa, učinilo mi se da su Romi. Vodi ih Žorž. Kaže: Dođi da ti nešto kažem! I saspe mi seriju udaraca. Pošto je samouveren, gard mu je otvoren; isfintiram ga i počnem da punim udarcima. Jedan klasičan nokaut, i on je dole. Ja na njega, i zgužvam ga – najvećeg beogradskog mangupa! Izađimo napolje, kažem: Ma, sve je u redu! On galami, psuje… Pazi, kako je to ružno, nije umeo da gubi. Predložim mu: Ajdemo na Savu! I svi idemo na Savu, taksisti nas prate – fešta! Opet isto: on saspe seriju udaraca, opet ga zgužvam!

Uglavnom sam se i družio s tim momcima van zakona; dobro sam poznavao Ćentu, sa LJubom Zemuncem povremeno sam se sretao u Milanu. Jedno vreme svi zajedno smo operisali po Evropi. Lično ja, zbog iskustva. Ali, nisu to bili veliki ljudi. Zašto je tada bilo drugačije?! Zato što je bilo malo droge! Čim je ona ušla, počeli su pištolji da rade. Druga stvar: ovde se više zarađivalo, bilo je više love. I treće: sada je teško dobiti vize! Svi koji su van zakona: yeparoši, provalnici, prevaranti, šibicari – zatvoreni su ovde. Oni ne vide budućnost, a onda, svejedno im je, da li će ubiti ili biti ubijeni. Tolstoj, kaže: Da biste uzvisili dušu, pokušajte da razumete odbačene ljude!

YOU GREAT: Moja generacija je sanjala o Americi, razumeš! Ali, moj motiv nije bio da tamo postanem bogat, niti da budem filmska zvezda. Što bi Dostojevski rekao: Bolje je da sam saznaš pola istine, nego da ti celu ispriča neko! Ništa ne može da zameni život. Hteo sam to iskustvo, da ne lažem kad stanem pred kameru. Ja ne pijem, ne pušim, i ne lažem. Imao sam 41 godinu kad sam uzeo kartu u jednom pravcu, i bacio svoj telefonski imenik. Ako tamo može da živi 150 miliona ljudi, mogu i ja. Došao sam u avgustu, u septembru sam se venčao sa Nensi iz Los Anđelesa. Bila je to ljubav na prvi pogled. Jednog dana, nešto radim na terasi, kad, sleti vrana – kva, kva…! Pokušam da je oteram, tada još nisam znao šta ona simbolizuje, siđem do sandučeta za poštu, unutra – zelena karta!

Počinjem kao sekjuriti, u Malibuu, gde žive zvezde. Stojim na kapiji, Yeri Braun, koji se kandidovao za predsednika, oženjen je pevačicom Lindom Rondštat, zaustavlja automobil, otvara prozor i kaže: Čime se ti baviš, kad tako dobro izgledaš? – Vežbam!, kažem. – Vežbam i ja, pa ne izgledam tako! Često me pitaju: U čemu je tajna, kako ste tako zdravi? Kažem: Nisam ja zdrav zbog vežbanja ili hrane, već zbog načina na koji tretiram ljude!

Dakle, počinjem kao sekjuriti, i dobijem otkaz. Evo, zašto: imao sam stari “mercedes”, zvao sam ga Starac Vujadin, na kome nisam mogao da zatvorim prozore, pa bih ga parkirao u jednoj većoj ostavi, namenjenoj alatkama za održavanje plaže. E, sad, tu je izvesni dr Krol, kaže: Nemoj tu da parkiraš! A, svaki put kad dođem na posao, pojavi se i njegov stari pas, obožavao me je. Jednom, počne da mi drži lekciju o parkiranju, ja mu lepo, na engleskom, kažem: Doktor Krol, zašto ti nisi lep, kao tvoj pas?! Da je meni neko to rekao, zavoleo bih ga. Zato što ja volim tog psa. Sutra mi kažu da sam dobio otkaz!

Na filmu sam počeo da radim zahvaljujući Sejfi moleru. Krečio je kuću nekom Jevrejinu, koji je poznavao filmskog agenta. Kad me je taj video, kaže: You great, no problem! Ali, da bi se učlanio u glumačko udruženje moraš da imaš dve uloge, a da bi dobio ulogu moraš da budeš član udruženja?! Na prvom intervjuu, reditelj Yon Milijus, kad me je video, legao je na pod. Kaže: Je l’ postoji takav čovek?! Ja tek došao iz Evrope, družio se sa lopurdama – diskoteke, poroci svih vrsta, kurve, blud… Ali, osmeh na licu, hercegovačkom! Treba da odglumim scenu, u kojoj kažem: ‘Ajde, kučko! Nama, s Balkana, to je normalno. Kažem: ‘Ajde, kurvo! Glumica se naljutila!? Zakačim ja tu ulogu, u filmu “Strašilo i kraljica”, krenu ponude.

STALONE JE FER: Nisam gledao film “Rambo”, Silvestera Stalonea upoznao sam kod agenta Dejvida Vajdlera. Zagleda me, pita: Ko je čovek? Nice to meet you!? Umesto i ja da kažem isto, kažem: OK! Dovede me ispred ogledala: Koliko si visok? – Ne znam! Uhvatim ga i celog okrenem glavom na dole – Ne brini, Silvester! Mogu da te držim. Nije voleo da ga tako zovu. Odlučio je da mi da ulogu u “Rambu II” – četiri nedelje snimanja u Meksiku. Ostali smo dva meseca. Posle je Sandri Bulok, preda mnom rekao: Da mu nisam dao ulogu, prebio bi me! I šta se dogodilo: izašli smo u diskoteku, prilepio mu se neki lokalni sileyija, počeo da ga vređa. Wegov bodigard stoji, ukočio se. Uhvatim tipa, izbacim napolje – tuk’o sam ga k’o vola, pred svim njegovim pajtosima. Kad smo se vraćali iz Meksika, pitao me je: Da li bi radio kao moj bodigard? Bićeš slobodan, kad budeš snimao! Kažem: Slaj, ali samo da idem s tobom, ne zanima me da sedim u kući! Tri godine bili smo zajedno. U vreme kad je bio vlasnik Oskara, i dobijao 20 miliona dolara po ulozi.

Najlepše žene bile su s njim. Mnogi su se nudili, među njima i Norton, bokser. Samo da se eksponiraju pored njega. Meni to nije bilo važno. Pazi, svi njegovi telohranitelji su ga ucenjivali, uzeli bi mu po 100, 200 hiljada dolara. Ja sam znao najviše, neću ti spominjati imena svih poznatih, udatih žena, sa kojima je bio po jednu noć. Samo da sam rekao: Slaj, hoću milion…! Kasnije me je jednom nazvao, i rekao: Ponosan sam na tebe da nisi prodao dušu! Treba reći da je on veliki profesionalac, i fer čovek. Kad smo bili na Tajlandu, dao je lovu za provod sa ženama. Ja sam bio malo drčniji, menjao sam ih na 15 minuta. Zeza se, kaže: Životinjo!

U Americi svi me znaju kao Rusa iz “Ramba II”, koji muči Stalonea. Vodim žensku u bioskop, izlazi devojka sa projekcije, kaže: Mrzim te! Kad se nađem u nekom manjem gradu, izlude kad me ugledaju. Za tu ulogu dobio sam 40 hiljada dolara; da je film snimljen u Americi, sad bih bio bogat čovek.

U ISTORIJI HOLIVUDA: Sa Van Damom upoznao sam se u nekom mimohodu. Kaže: Ti si u “Rambu”, trebam tvoj telefon! Žan Klod je super tip, ali ima jednu manu: ima običaj da prdi na javnim mestima! Smeje se, kaže: Vojo, smrdi, a?! Često me je vodio svojoj kući, imao je više vremena za zezanje nego Stalone. Ma, zeza se po čitav dan, prdi, juri žene! I odmah se zaljubljuje. Kaže: Volim te, hoću da te ženim! Koštale su ga bogatstvo. Svaki mesec plaća alimentaciju, 125 hiljada dolara, jednoj Havajki sa kojom ima dete. U istoriji Holivuda, Žan Klod je najviše platio onu žensku stvar. One, koje je kupio pored autoputa, te su ga najviše koštale. Sad se vratio bivšoj ženi.

Sa Žan Klodom sam radio film “Lyonhart”. Jeste snažan, ali ne verujem da bi se ikad pobio na ulici. Bio je super, dok nije počeo da uzima “kokicu”. Nedavno smo se družili, planira da sledeće godine snimi film, kaže da ima ulogu za mene. A, malo je falilo da zakačim značajnu ulogu u “Robinu Hudu”, sa Kevinom Kostnerom. Bio sam u najužem izboru, međutim, otišli su u London da snimaju film, i uzeli Morgana Frimena. Nema veze!

TRILING: Tri puta je trebalo da napustim ovaj svet. Ali, Stvoritelj nije dozvolio, želeo je da svi vide kakvog je čoveka stvorio. Pred sam kraj rata, dogodilo se da je vojska prolazila pored naše kuće. Otac je, da bi izbegao krv u Hercegovini, doveo nas u selo Grandić, na Sutjesci. Imao sam pet godina, bilo je zimsko vreme, reka je nadošla, gotovo zahvatila kuću. Tražili su oca. Izašla je majka, ošinuli su je bičem, a mene zgrabili i bacili u nabujalu reku. Sećam se njenog krika. Jaka matica me je ponela, ali video sam granu u vodi, i čvrsto se uhvatio. Majka je trčala okolo, i izvukla me. Kao štenca.

Drugi put, u Zemunu, baraka u kojoj sam stanovao bila je odmah pored Dunava. Jedan Bosanac, moj brat, i ja, uzmemo čamac sa obale, ne znajući da nije dobar. Kad smo se našli na sredini reke, počeo je da tone. Bosanca je uhvatila panika: Ne znam da plivam! Vičem – Uhvati se za mene! Zgrabio me je oko vrata, počeo sam da se davim, izdišem! U magnovenju, vidim sajlu čamca, uhvatim je, i uspem da izvrnem pramac. – Hvataj se za čamac!

U Holivudu, Staloneov dubler Marko, i ja, odemo u diskoteku “Rambo”, koju su držali njegovi prijatelji Italijani. Upoznamo jednu devojku, rekoh: Ajmo kod mene, na kafu! Iznad moje ulice je park, u mraku. Kako smo izašli iz Markovog “mercedesa”, prilaze nam trojica crnaca. Jedan je Divčeve visine, drži pištolj i kaže: Jebem vam mater, ukrali ste mi kola! Mark, zaždi, devojka za njim. Ono što se potom dogodilo, zaista je bilo filmski: poleteo sam i udario ga nogom. Kažem: Majmune, evo ti kola! Zateturao se i pao, ustao i počeo da beži, ostali za njim.

MI, SRBI: U dvorište kuće u kojoj sam stanovao, neko je bacio kuče. Tučeno, mučenče, još liči na majmuna, niko ga neće. Počnem se igrati s njim, i zavolim ga, najviše na svetu. Dam joj ime Gara. Svuda sam je vodio sa sobom, četiri godine. Prelazeći Bulevar Sumraka, sa mojim drugom, na nju je naleteo auto. Ostala je njena ogrlica, koju sam, iz pijeteta, stavio sebi oko vrata. Jedan fudbaler me je pitao šta je to, objasnio sam mu, i posle nekog vremena, vidim da nosi sličnu ogrlicu. Interesantno, bio sam i prvi koji je skratio kosu napred, a pustio je pozadi, 1965.

Sad najviše radim kao telohranitelj, ponekad i konektujem lovu, tj. uterujem dugove. Ja nikom ne pretim, ljubazno objasnim, da ljudi shvate situaciju. I uglavnom uspem u tome. Ako neće da shvate, angažujem crnce – robijaše. To se retko događa.

Ovde me zaprepašćuje koliko se ljudi bave jedni drugima. Kao da nemaju svoje probleme. U Americi je potpuno prevaziđeno kako izgledaš, šta nosiš na sebi, u šta i koga veruješ…! Rade i po 18 sati, nemaju vremena za takve gluposti. Ovde svi kukaju da nemaju, a niko neće da radi. Ali, ono što me najviše nervira, jeste neka čudna mržnja u saobraćaju. Gledaju te, i vidiš da kažu: Ko ti jebe mater! Ja kad vidim, da me neko pretiče s desne strane, smanjim brzinu – Izvol’te, prođite! Čuj, pa i taj je čovek. Nama, Srbima, to nedostaje: poštovanje prema ljudima koje ne poznaješ!