Veslati sa ajkulama

Razgovor za NIN sa kajakašicom Natašom Janić, seniorskom prvakinjom sveta pet puta,

Evrope – četiri, i dvostrukom olimpijskom pobednicom, vodili smo u kafeu teretane “Xilda Maka 3”, koji se nalazi na trećem spratu robne kuće “Florijan” na istoimenom trgu u Obudi, gradu koji uz Peštu i Budim čini jedan grad, metropolu Mađarske – Budimpeštu. Natašu smo dočekali buketom cveća kao čestitkom za sve njene uspehe, posebno one koje je postigla kao juniorka u dresu svoje matične zemlje Srbije i Crne Gore (tada Savezne Republike Jugoslavije. Podsećamo je na osvojeno svetsko juniorsko srebro 1999. u Zagrebu, na sedmo mesto na seniorskom svetskom prvenstvu u Milanu iste godine, kada je kao sedamnaestogodišnjakinja osvojila olimpijsku kvotu veslajući na olimpijskoj disciplini 500 metara minut i 53 sekunde (do danas nijedna od juniorki u svetu nije uspela da obori ovo Natašino vreme!). Sledeće godine, na evropskom prvenstvu u Parizu svirana je himna SRJ, bila je zlatna juniorka, da bi nekoliko meseci kasnije na 0I u Sidneju osamnaestogodišnja Nataša Janić u konkurenciji seniorki osvojila četvrto mesto i nagovestila da je u kajaku rođena – nova zvezda!

- Sidnej je, nažalost, bio oproštaj od dresa moje domovine. Matična zemlja nije mogla da isprati ni tehničke ni materijalne uslove koji su bili potrebni za nastavak moje karijere. Početkom 2001. godine prešla sam u Mađarsku, a posredovao je moj pokojni otac Milan (osvojio srebrnu medalju na OI u Los Anđelesu za SFRJ u kajaku), koji je u zemlji severnog srpskog komšiluka imao puno sportskih prijatelja. Lično, znala sam da je Mađarska jedna od najboljih evropskih selekcija i da će mi biti izuzetno teško da se izborim za “svoju” trku i status reprezentativca te zemlje. Ali, znala sam da mi samo takva vrsta konkurencije može doneti slavu i sve što ide uz nju – kaže Nataša Janić (23), koja je za samo pet godina u kajaku za Mađarsku kao seniorka osvojila sve ono što smo nabrojali u prvoj rečenici ovog teksta.

Danas je Nataša uz slavu zaradila i novac! Ne krije da su joj osvojeni svetski, evropski i olimpijski naslovi doneli 35 miliona forinti (1 evro – 250 forinti), da je za dva zlata sa OI u Atini od Mađarske dobila 18 miliona forinti, od grada Segedina stan u trajno vlasništvo, plaćene stanove u Budimpešti i Solnoku (kada se državna reprezentacija priprema u tim gradovima), ima prihode od stalnih sponzora (Demas Rt, T-mobil i Suzuki Hološ), sponzora za automobil (vozi suzuki “lianu”), redovno dobija mesečnu platu, premije...

- Kod nas nisam imala apsolutno ništa! U mojoj porodici jedina nisam dobijala nikakvu stipendiju. Ni od kluba, niti grada, KSJ ili JOK. Braća, Mićo i Stjepan barem su imali ugovor o stipendiranju iako stipendiju uopšte nisu dobijali?! Država, uz to, ni dinar nije izdvojila za moje pripreme za OI u Sidneju, a bila je obavezna. Da nije bilo tatinih “veza”, moja karijera u SRJ bila bi dovedena u pitanje već na njenom samom početku! Tata je uspeo da preko svojih prijatelja u “Verano Motorsu”, “Mlinšpedu”, “Palić-podrumima” i “Karneksu”, obezbedi minimalan novac da bi platili pripreme, čamac i – takmičenje na Igrama! Ugovori su važili samo do završetka Olimpijskih igara – priča Nataša i zamišljeno gledajući u jednu tačku setno se priseća da su tokom 1998, 1999. i u prvoj polovini 2000. godine ona i njena porodica bukvalno činili “čuda” da bi preživeli, i egzistencijalno i sportski!

Iako su Natašini rezultati iz dana u dan bili sve bolji, maćehinski odnos prema Janićima produžio se i posle Sidneja. U međuvremenu, zbog nagomilanih, a nerešavanih tekućih problema, “zaratili” su Kajakaški savez SRJ i Jugoslovenski olimpijski komitet! Olimpijski vicešampion Milan Janić proglašen je personom “non-grata” i u Savezu i u Komitetu jer im je stalno “kucao” na vrata tražeći pomoć za svoju talentovanu decu, pogotovo Natašu. Ali, avaj...

- I dalje smo bili potpuno ignorisani. Posebne neprijatnosti priređivao nam je Časlav Veljić, čiji uticaj je tada bio presudan i u KSJ i u JOK! Zabranjeno nam je da koristimo jedini zatvoreni objekat u zimskim uslovima u zemlji, popularni “Hangar”, u Drugoj pripremnoj fazi nisu bila obezbeđena novčana sredstva da odemo na naše primorje “na toplu vodu”, veslali smo na “hladnoj, novca za stipendije niotkud... Kada je naš otac uvideo da smo na putu da prođemo kao on, koji je odbio nekoliko vrlo primamljivih inostranih ponuda (kojima bi rešio egzistenciju porodice) i ostao u SFRJ zarad velikog patriotizma – dao nam je odobrenje da odemo u inostranstvo. Stjepan je u Belišću, Mićo u Zagrebu, a ja u segedinskom Demasu. Braća su hrvatski reprezentativci, a njihova sestra mađarska! – kaže Nataša koja u ovom trenutku zbog vrlo napornog rada preživljava psihofizički pakao. Naime, kajakaški reprezentativci Mađarske početkom novembra započeli su pripreme za novu sezonu. Rade u Budimpešti, i u prestonici ostaju do februara 2006. Dnevno imaju četiri treninga. Trče, plivaju, vežbaju na tegovima u teretani i rade u veslaoni na trenažeru. Pripreme predviđaju i skijanje u Austriji u januaru.

- Motiv više da izdržim je i taj što će se polovinom sledeće godine u Mađarskoj održati SP u kajaku, grad domaćin je Segedin, a organizacija je poverena mom klubu Demasu – ekskluzivno za NIN saopštava Nataša, dodajući da će u kajakaškom sportu ostati još tri godine, do 2008. i OI u Pekingu.

Uz gusti sok, pričali smo s Natašom još o mnogo čemu. U početku su je bolela medijska “suđenja” zbog prelaska u Mađarsku, pa “izdaja” njene braće zbog odlaska u Hrvatsku, a Janići su samo jedna mirna, nepolitizovana i građanska porodica. Vole da dođu kod majke u Bačku Palanku, tu je očev grob, u Srbiji su im koreni, a što su reprezentativci u dve zemlje koje su komšijske njihovoj matičnoj – oni su najmanje krivi! Nataša nam je još rekla da su Janići ateisti. Proslavljaju samo opšti i sportski uspeh. I to ne samo svoj, već i svojih prijatelja, rođaka, i to – vrlo bučno! Voli i decu. Uskoro će kumovati jednoj desetomesečnoj Aleksandri u Segedinu... Ustajemo i krećemo. U liftu nam otvara svoju torbu i pokazuje knjigu koju trenutno čita. “Kako plivati s ajkulama” od Harvija Makeja. Prevod je na srpskom. “Trebaće mi”, kaže u šali. Kratko nam je svirnula odlazeći plavim “lianom”.

Vlastimir Vujić