Pravila igre

Nedavno objavljen (“Književni magazin” br. 52) povodom dodeljivanja nagrade “Branko Miljković” novoj pesnikovoj knjizi, razgovor sa Nenadom Jovanovićem (1973) započinje isticanjem u njegovu poeziju pretočenih “neobičnih slika”. Objašnjavajući, s njima u vezi, promene u svom pesničkom prosedeu, laureat se podseća da je njegovim prvim zbirkama bila svojstvena “nadrealistička tehnika”, ali da je pokušaje disciplinovanijeg pisanja pratila potreba za “uvođenjem pravila u tu igru”. Mada, u tom kontekstu, baš i ne zaleže za “iskustveno” i “konkretno” u pesničkom stvaranju, Jovanović naglašava da je izgubio interesovanje za “sopstvenu imaginaciju”.

Zbirka o kojoj je reč je sastavljena iz dva po formi različita, hronološki postavljena i naslovljena (“Pre” i “Posle”) bloka pesama. Wena odmah uočljiva i, uz to, konsekventno i beskompromisno ostvarivana neobičnost – valjalo bi, u stvari, reći retka odlika do koje i te kako držimo – ponajpre je jezik čiji su elementi, i pesničke slike dakako, u celosti saglasni sa onim što podrazumevamo pod modernim senzibilitetom. Na delu je pesnik koji govori iz svog (našeg) doba i o njemu jezikom tom dobu primerenim. I to tako sugestivno da je mimoilaženje sa koncepcijom zbirke teško zamislivo. Dramatičan preokret u životu govornog subjekta, takav koji nalaže potiskivanje prošlosti i sučeljavanje sa neizvesnostima budućnosti, deli i međusobno diferencira “sadržaj” vremena koje je isteklo pre i preživljavanje koje je usledilo u vremenu posle.

U prvi deo zbirke je složeno tridesetak poetskih zapisa koje je i kao pesme u prozi mogućno tretirati. Velika većina je zapravo saopštenje o epizodi, događaju, prizoru, doživljaju, osećanju iz sfere dezintegrisanog iskustva govornog subjekta. Ni na jedno od njih, kako veli, u odgovarajućem rasponu vremena “nije pomislio”. Mada se sve u ovim zapisima odupire kontinuitetu, homogenosti, celovitosti, čitalački je doživljaj jedinstven. Govorni subjekt se u stvari upinje da ne misli na ono kontinuirano, homogeno i celovito što bi ga s prošlošću moglo vezivati. Dovoljno je indikativno što kaže da “Prošlost, dakle, beše postavljena visoko, a budućnost – nisko”... U drugom su bloku tzv. slobodnim stihom izvedene pesme. Nekolike koje sadrže i “osvrt” na moralni, pa i na stručni aspekt delovanja predstavnika pesničkog esnafa smeraju ovdašnje okolnosti. A najmarkantnije među ostalima posreduju pesnikov doživljaj tzv. velikog i razvijenog sveta. Ili, pak, njime podstaknute refleksije na opšte i večne teme.

Ovu zbirku, a bogme i savremenu srpsku poeziju, u punom smislu reči reprezentuju pesme koje (standardnom kritičkom terminologijom rečeno) dočaravaju ono što se u njima imenuje kao “svakidašnjica”, odnosno “današnjica”. Očigledno, na njihova obeležja govorni subjekt i ne pokušava da ne misli, neprestano ugrožavaju integritet njegovog bića. Nije, pri tom, od prevelikog značaja da li su takve pesme neposredno pokrenute otkazom zbog kojeg se akter događanja oseća “otvoren kao rana”, ili beznačajnom informacijom da je otišao “da kupi(m) dušek”. Da li se koncentrišu oko doživljaja humane jedinke “osujećenih namera” i života na “stavkama rutine”, ili se iz tog doživljaja granaju. Da li “stvarnosti iz bilborda” protivstavljaju pticu “iz koje se dobija pigment za praskozorja”, ili dobu u kome su nastajali mitovi našeg doba u kome su stanovnici grada “već u piyamama/anonimni sve dok ne skoče s vrha”. Snaga pesnikove ekspresije vezuje ove pesme u mozaičku sliku sveta koji je definitivno prestao da nam bude naklonjen.

Navodno gubljenje interesovanja za sopstvenu imaginaciju nam se, s ovom zbirkom u vezi, ne čini osobito razložno. Ono što je egzistiralo u pesnikovom vidnom polju, potvrdilo se u pesmi kao specifično (čitaj: neobično) onoliko koliko je bilo izloženo dejstvu imaginacije. Veće se teškoće, u komunikaciji sa ovim pesmama, pred čitaoca isprečuju kad nastoji da dokuči pravila uvedena u ovu igru. Kako ne veruje da je rasulu sveta smisleno parirati rasutom pesmom, češće no što je prihvatljivo je u prilici da se pita šta njene izvanredno snažno i upečatljivo formulisane fragmente dovodi u vezu i drži na okupu. Kadgod odista podsećaju na recidive nadrealističke tehnike, međusobno su do te mere udaljeni da onemogućuju doživljaj objedinjujuće ideje, ili emocije.