Razbijanje francuske verzije aparthejda

Da bi skladište baruta eksplodiralo, potrebni su barut i detonator. Bez detonatora barut neće eksplodirati. Bez baruta, detonator ničemu ne služi. Ono što se od kraja oktobra dešavalo u francuskim predgrađima, potvrdilo je ovu jednostavnu istinu.

Podstican svojim predsedničkim ambicijama, na neprestano nadmetanje sa premijerom Dominikom de Vilpenom (Dominiljue de Villepin), kao i sa liderima ekstremne desnice, Žan-Mari le Penom (Jean–Marie Le Pen) i Filipom de Vilierom (Philippe de Villiers), ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi (Nicolas Sarkozy) je očigledno prvo raspalio vatru da bi se potom hvalio kako ju je ugasio. Wegovi verbalni napadi odjeknuli su kao podsticanje na stvarne napade u svesti nekih policajaca, sklonih da se ponašaju kao nekadašnja kolonijalna vojska u predgrađima, naseljenim francuskim građanima, uglavnom arapskog i afričkog porekla. „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada”: kakav simboličan izbor, za gašenje požara, zakona o vanrednom stanju iz 1955, koji je 17. oktobra 1961. godine omogućio masakr nekoliko desetina Alžiraca iz pariskog regiona, a 5. maja 1988. devetnaest kanačkih boraca u pećini Uvea, u Novoj Kaledoniji.

Znak za pobunu dali su najava čišćenja gradskog „ološa” koji se u Klišiju–su-Bua, pokrenuo posle smrti dva dečaka u trafo-stanici (1) i bacanje granate ispred džamije Bilal. Ministar unutrašnjih poslova bi lako sprečio ove nemire da je izašao na mesto nesreće i izvinio se rodbini. Međutim, naglašavati ogromnu odgovornost g. Sarkozija jeste jedna stvar, a okriviti ga – samo njega – je nešto drugo. Na to su se, ne bez velike doze hipokrizije, usudili socijalistički rukovodioci. Prošlo je godinu dana od kad im je vrlo zvanični Glavni računovodstveni sud unapred odgovorio: „Ovu kriznu situaciju nije stvorila imigracija. Ona je rezultat načina na koji se postupa prema imigraciji. Vlasti se suočavaju sa situacijom koja se stvarala tokom prethodnih decenija.” (2) Bolje se nije mogao izraziti katastrofalan bilans tridesetogodišnje vladavine desnice, ali takođe – uprkos nekim marginalnim naporima – i levice: u predgrađima se skupilo sve zlo koje pritiska ove slojeve stanovništva.

Pojedini zastupnici „teorije zavere” tvrde kako su iza ovih događaja otkrili prste organizovanog kriminala i radikalnih islamista. Većina posmatrača, naprotiv, naglašava spontani karakter eksplozije. Svi znaju da kriminalcima poslovi najbolje napreduju kad je mir. Što se tiče verskih poglavara, oni su preuzeli ulogu posrednika – sve do one neobične fatve, koju je protiv nasilja izdala Unija islamskih organizacija u Francuskoj (UIOF) (3). Ali, pre svega, ko bi mogao da nekoliko protuva ili „braće” učini odgovornim za getoizaciju 752 osetljive urbane zone (OUZ), u kojima živi negde oko pet miliona ljudi? Povezan sa diskriminacijom i rasizmom, usmerenim na mlade Arape i crnce, ovaj urbani aparthejd, brutalna negacija „francuskog modela integracije” dovoljan je, kako to pokazuje Loran Boneli (Laurent Bonnelli), da objasni aktuelnu eksploziju. Ukratko, sve što se godinama skrivalo pod tepih, izašlo je na svetlo dana.

Nikada događaji u Klišiju-su-Bua ne bi imali takav odjek da se takozvani osetljivi kvartovi nisu našli u središtu tri žestoke krize: društvene, postkolonijalne i krize političke reprezentacije. Ove krize zahtevaju celovita rešenja, koja prekidaju sa neoliberalističkom logikom koju, pošto je prethodno bila primenjivana od strane dobrog dela levice, sada sprovodi politička desnica...

Evo zbog čega je, van svake sumnje, politička klasa okupljena oko vladine parole „Red i pravda” mnogo sklonija prvom nego drugom. Da li ova tendencija da se zabašuri ovo pitanje može opstati kada se – privremeno – vrati mir? U svakom slučaju, budućnost predgrađa zaslužuje razmišljanje, raspravu i delovanje.

Kada se osamdesetih godina prošlog veka pojavio izraz „integracija”, on je mnoge zaveo: nasuprot „asimilaciji” činilo se da on dopušta poštovanje kulture, tradicije, jezika i religije novih francuskih građana. Međutim, u praksi, on se pokazao kao zamka. Pošto integracija nije funkcionisala, prvo je pokazano prstom na omladinu u predgrađima, kao da su oni krivi: „Zašto se ne trudite i ne integrišete se?” Umesto da se ukaže na društvo koje je nesposobno da obezbedi jednaka prava i šanse za sve svoje pripadnike, bez obzira na njihovo poreklo, boju kože i veroispovest.

Ovome se pridružuje jedna prosta pouka o nacionalnom interesu. Jer sinovi i kćeri nekadašnjih useljenika imaju male šanse da žive i svom potomstvu omoguće pristojan život ako ne zauzmu svoje mesto u francuskom društvu. Ovo društvo ima malo šanse da izađe iz globalne krize, u kojoj se nalazi, ako se liši podrške, energije i znanja svakog drugog člana svoje populacije. To je jedna od odlučujućih uloga za buduće decenije.

Kako uspeti u tome? Svakako ne smanjivanjem sredstava, određenih za funkcionisanje i obnovu. Posle izbora Žaka Širaka za predsednika Republike, u maju, predgrađa su postala prve žrtve kresanja budžeta, sprovedenog u ime nedodirljivog Pakta o stabilizaciji Evropske unije. Na taj način desničarske vlade su smanjile kredite namenjene rekonstrukciji najsiromašnijih naselja, ukinule hiljade savetnika za zapošljavanje i obrazovanje, smanjile broj nastavnika i funkcionera, srezale subvencije udruženjima i umesto lokalne policije, uvele upotrebu snaga intervencije. „Plan” koji je 8. novembra najavio premijer Dominik de Vilpen zadovoljio se vraćanjem malog dela kredita koje je ukinuo njegov prethodnik; pri tom je ovaj plan iskoristio priliku da dovede u pitanje obavezno školovanje do 16 godina, koje je 1959. uveo general De Gol.

Povrh toga, za glavne političke ličnosti rešenje leži u promovisanju jedne male elite, proizašle iz imigracije, čiji članovi će, u zamenu za svoj društveni uspeh, preuzeti na sebe obavezu da održavaju red među svojim sunarodnicima. Ovu viziju niko nije bolje formulisao od g. Sarkozija: tako „doktor Xekil i gospodin Hajd”, ovaj čovek poretka hoće da se predstavi i kao pristalica promena, bivši pristalica ukidanja duplog kažnjavanja, kum Francuskog saveta za muslimansku veru (FSMV) koji zastupa „pozitivnu diskriminaciju” pa čak i pravo imigranata da glasaju na opštinskim izborima. Pored toga, „tajni izveštaji” sekretara Socijalističke partije zaduženog za imigraciju, Maleka Butiha (Malek Boputih), izgleda posebno reakcionaran – u toj meri da je konačno potpuno odbačen (4).

Ovde se ne radi o odbacivanju „sitnih promena”, pod uslovom da one idu u dobrom pravcu. U njih spada i konvencija, koju je Institut za političke nauke Pariza potpisao sa određenim brojem gimnazija iz zona prioritetnog obrazovanja. Nema osnova za strah da će, ušavši na fakultet bez prijemnog ispita, mladi ljudi iz predgrađa biti rđavi studenti. Do toga nije došlo: svi ili skoro svi brzo su se probili među najbriljantnije studente političkih nauka; ostaje da se vidi da li će i njihov ulazak u aktivni život biti isto tako uspešan. Uspešnost ovog eksperimenta je u gimnazijama siromašnih predgrađa stvorio određenu nadu, koju potkrepljuje tutorstvo određenog broja ove „velike braće”. Lako je zamisliti proboj koji bi predstavljalo proširenje ove pozitivne diskriminacije – zasnovane na socijalnoj a ne na etničkoj osnovi – na sve visoke škole. Međutim, ne treba preterivati sa očekivanjima od ove inicijative: u svakom slučaju, od nje bi imalo koristi samo nekoliko stotina studenata, od preko milion mladih getoiziranih ljudi.

Odgovor na očekivanja ogromne većine stanovnika predgrađa nisu sitne promene već, da se poslužimo izrazom komunističkog poslanika Patrika Brauzeka (Patrick Brauiezc), jedno „provetravanje predgrađa”. Nedavni izveštaj Nacionalnog statističkog zavoda potvrđuje da je u ovim predgrađima, u odnosu na nacionalni prosek, procenat nezaposlenosti i neuspeha u školi dvostruko veći, prosečan oporezovani prihod manji za 40 odsto, broj „zdravstvenih medicinskih ustanova” dva puta manji, delinkvencija upola veća...(5). Kako preokrenuti ove tendencije bez započinjanja radikalnih reformi uz veliku finansijsku podršku?

Razbijanje getoizacije pretpostavlja istovremeno značajno ubrzanje obnove siromašnih gradova, što zahteva ne samo desetine milijardi evra, već i političku volju da se donesu zakoni o solidarnosti i urbanističkoj obnovi – o čemu je gradonačelnik Aržanteja Žorž Montron (Georges Monthron) nedavno kazao: „Ako se to ne uradi... imaćemo jednu urbanu eksploziju” (6). Isto tako, kako stati na put školskom neuspehu u predgrađima, ako se ne ulože značajna materijalna i ljudska sredstva? Na isti način, ofanziva protiv nezaposlenosti pretpostavlja veliki napor na stvaranju radnih mesta izvan čisto gradskih zona, što zahteva smanjivanje poreza. Ako ne zahteva novac, borba protiv rasizma u njegovom verbalnom i svakom drugom obliku, pretpostavlja jednu čvrstu odlučnost da se ide uz dlaku predrasudama zasnovanim u istoriji. Koliko i ovi suštinski ciljevi o kojima treba da se raspravlja, toliko su važni i precizni predlozi koji će omogućiti da se oni postignu što je moguće brže.

Ove sugestije treba da postanu predmet društvene mobilizacije ne samo na nacionalnom već i na lokalnom nivou, u samim predgrađima. Međutim, ona, uz male izuzetke, predstavljaju „političku pustinju”. Wih je opustošila tradicionalna levica, mada je Komunistička partija u njima sačuvala neke više institucionalne nego stvarne bastione (7). Otpor mundijalizmu u njima se nije ukorenio. Dve decenije posle Marša za jednakost iz 1983, i njegovog obnavljanja u „SOS rasizam” ovaj društveni pokret je i dalje slabo organizovan i duboko podeljen. Reakcija na dramu u Klišiju je dobila formu eksplozije nasilja protiv svih simbola getoizacije zbog nedostatka političkog prostora na kome bi mogli da se sretnu aspiracije ovih mladih ljudi i svih progresivnih snaga. Međutim, ovi „žakeristi” novog stila naišli su na zid koji je pred njih stavila vlast, odavno osuđena kako u glasačkim kutijama, tako i na ulici...

Ova strukturalna slabost je utoliko ozbiljnija ukoliko manje vremena ostaje. Pitanje predgrađa ubuduće treba da postane jedna od glavnih preokupacija francuske politike. Odlaganje neophodnih reformi značiće preuzimanje rizika za povećanje jaza između integrisane i getoizovane Francuske (između imigranata i Francuza „po poreklu”), sa opasnošću da se na kraju pojavi jedna puzeća gerila, sa kojom tradicionalna represija svakako neće izaći na kraj. Kao što je pre nekoliko meseci rekao Tarek, jedan od srećno izabranih studenata političkih nauka: „Neka dozvole drugoj i trećoj generaciji da imaju jednaka prava. Ako se to ne desi, jednoga dana, Ma šest T će se obrušiti (8), neće više biti samo film, već užasavajuća stvarnost siromašnih predgrađa.”(9) U novembru 2005. odbrojavanje je već počelo.

1.Istraživanje koje je u toku treba da otkrije da li su dva preminula dečaka, Zajed i Buna, kako to tvrdi preživeli Muhtin, bežali od policajaca kad su 27. oktobra ušli u trafo–stanicu i da li je policija, kad je saznala šta se dogodilo, učinila sve što je mogla da ih spase.

2. WWW. Compets. Fr/cour-des contes / publications / rapports/ immigration/. Pdf

3. Le Monde 7 novembre 2005. Da li su odgovorni u UOIF objasnili nasilje demonstranata njihovom islamskom verom?

4. Bivši predsednik „SOS rasizam” se izričito zalagao za organizaciju nastave za imigrante pre nego što se usele, za uspostavljanje useljeničkih kvota, za ukidanje dvojnog državljanstva i spajanja porodica. U toj meri da ga je France dabord, list Nacionalnog fronta, pohvalio zbog „zdravog razuma” (13. maj 2005).

5. WWW.ville gouv. Fr/ indey.htm.

6. Le Figaro, 4 novembre 2005.

7. Olivier Masclet La Gauche et les cites. Anljuete sur un randes-vous manljue, la dispute, Pariz, 2003.

8. Kultni film Žan-Fransoa Rišea (Jean–Francois Richet),

9. Le mal-etre arabe. Enfants de la colonisatios, Agone Marceille 2005.

Dominik Vidal