„Latinos” verzija SAD

Između žuto-smeđih brda, koja okružuju zelenu dolinu, prosto sve buja: povrće, sve vrste voća, vinogradi. Dolina Salines je jedno od mesta zbog kojih je Kalifornija u samom svetskom vrhu poljoprivredne proizvodnje. Ultramoderni sistem navodnjavanja širi se kilometrima unaokolo. Savijeni na poljima, radnici dovršavaju žetvu. Poslovođe, koje ih nadgledaju 60 sati nedeljno, isto su kao i oni, Meksikanci, ali imaju određene probleme u sporazumevanju s njima. Većina zaposlenih ne zna španski. To su Indiosi, iz plemena Triki i Misteki, starosedeoci države Oaksaka, najsiromašniji meksički seljaci. Ovde oni zarađuju oko sedam dolara na sat, što je 10 puta više od onog što mogu da zarade u svojoj zemlji. „Mi, urođenici tamo nemamo od čega da živimo”, smeška se dvadesetogodišnji Ramiro, ogrnut pončom, na kome se nalazi logotip Fortrajners, fudbalske ekipe iz San Franciska. „Moraš da izabereš: ili ćeš ostati u svom pueblu i gledati kako ti porodica umire od gladi, ili ćeš ga ostaviti, doći ovamo, zaraditi novac i slati im da prežive.”

Na obodu polja nalaze se simboli njihovog novog života: polovni automobili, u dobrom stanju, za koje su platili manje od 1 000 dolara. Za vreme pauze koja ne traje duže od pola sata, oni iz džepa vade mobilne telefone, i ćaskaju sa prijateljima.

Na rđavom španskom, ili uz pomoć prevodioca, oni se žale na „kontratistase” (ugovarače). Ovi posrednici, Latinosi (1), zaduženi za nabavku radne snage za američke firme, stave u džep 15 do 20 odsto njihove zarade. Ipak Triksi i Misteki ne ulaze u sindikat koji pregovara sa poljoprivrednim kompanijama, i garantuje bolje uslove rada, veće plate, pa čak i zdravstveno osiguranje. G. Hoze Manuel Moran (Jose Manuel Moran) koji je član Unije poljoprivrednih radnika, sindikata osnovanog šezdesetih godina prošlog veka, žali zbog takvog stanja stvari: „Sve što oni žele jeste da dobiju posao, da kupe auto, dobro jedu i pošalju neku paru svojima kod kuće. Žive po osmoro i desetoro u kući sa tri prostorije, ili odvajaju pola plate da bi preživeli udvoje u stanu...”

Dvadeset procenata poljoprivrednih radnika u Kaliforniji su meksički ili centralnoamerički ilegalni emigranti, koji nemaju potrebne papire. Lokalna poljoprivreda, koja se nalazi u punoj ekspanziji, ne može bez njih, jer ovde niko ne želi da obrađuje zemlju pod takvim uslovima. Dozvolu boravka i rada, famoznu green cart mogu, posle dugotrajne birokratske procedure, da dobiju samo oni koji imaju nekog rođaka sa legalnim statusom ili stupe u brak sa nekim ko ima američko državljanstvo.

Međutim, službenici odeljenja za useljenike se godinama ne pojavljuju na ovim poljima. Od kraja devedesetih hiljade Meksikanaca, među kojima oko 4 000 Indiosa, stigli su u ovu varošicu u blizini Springfilda. „Biznis je biznis... Ovo je jedan licemeran sistem”, zaključuje g. Moran.

Don Andres Kruz (Andres Cruz) je vođa ove urođeničke zajednice. Semjuel Hantington? Naravno, on ne zna ko je to. Ne zna ni da autor „Sudara civilizacija”(2) ima odlučujuću ulogu u raspravi o latinoameričkoj imigraciji u Sjedinjene Države (3). Zar ovaj slavni profesor nije tvrdio, kako u svojoj poslednjoj knjizi („Ko smo mi?”) (4), tako i u brojnim člancima da se Latinoamerikanci ne mogu integrisati u „Ameriku koju on poznaje i voli”. Prema njemu, „osnovi anglo-protestantske kulture su sledeći: engleski jezik, hrišćanstvo... englesko shvatanje prevashodnosti zakona, odgovornost upravljača, pravo pojedinca... protestantske vrednosti individualizma, etika rada, i uverenje da ljudi imaju moć i obavezu da stvore raj na zemlji...”.

Upitan da li bi mogao steći milost kod Hantingtona, don Andres odlučno odgovara: „Da, ako nam pruže priliku, možemo da postanemo dobri Amerikanci.” G. Moran se slaže sa tim. Po njegovom mišljenju, Grinfilds je dokazao da se Meksikanci mogu asimilovati. U gradu živi četiri puta više stanovnika nego pre trideset godina. Devedeset pet odsto stanovnika su Meksikanci, među kojima su gradonačelnik, gradski odbornici i direktori škola. Polovina su američki građani ili imaju zelenu kartu, skrupulozno poštuju zakone, plaćaju porez i otplaćuju kredite koje su podigli da bi stekli simbole američkog sna.

Svakako, u kući i dalje pričaju na španskom. Međutim, svi se dobro snalaze i sa engleskim. Posebno deca koja su ovde rođena. Za razliku od Teksasa, u Kaliforniji ne postoje dvojezične škole. Nastava se obavlja isključivo na engleskom jeziku. Što se tiče radnih sposobnosti ovih južnjaka, o tome treba pitati njihove gazde.

„Većina pridošlica će ovde pustiti koren”, predviđa g. Moren. „Kad dođu, svi govore isto: radiću tri ili četiri godine, štedeću i vratiću se da u zavičaju otvorim neku radnjicu”. Zatim, vreme prolazi, novac se polako skuplja: u Sjedinjenim Državama se dobro zarađuje, ali se takođe i troši. Naročito ako čovek kupi kuću. Čak i ako su ilegalci, radnici koji pruže dokaz da dobijaju redovne prihode, mogu da dobiju kredit. „Onda se čovek oženi, rode se deca. Američka deca! I eto... Prođe trideset godina i čovek je još uvek ovde... Za ljude poput nas otadžbina je zemlja u kojoj smo se snašli.” Ali, put je trnovit..

Nekoliko blokova od solitera u centru Los Anđelesa, na jednom restoranu velikim slovima piše: „PUPUSERIJA”. (5) Duž avenije, prema istoku, nižu se stotine firmi: Tjeidas Maripoza, El palatino tentro amerikano, Lantas nuevas zemora, Ropa para la familja... Slika je ista trideset kilometara, sve do krajnjih granica Los Anđelesa. Na putu Placa Oliveira nalazi se kapela posvećena Bogorodici iz Gvadalupe; zaštitnica Meksika je naslonjena na jedan monumentalni mural, na kome su naslikane zastava Sjedinjenih Država, i zastave svih država Latinske Amerike. Oni koji nemaju papire dolaze ovde i mole Bogorodicu da im pomogne da se snađu u Sjedinjenim Državama.

Karlos je u Kaliforniju došao kad mu je bilo pet godina, jedanaest godina je bio bez papira, i radio je sve moguće poslove dok se najzad nije trajno zaposlio kao rentijerski tehničar. Jedna iscrpljujuća maršruta. Poslodavci mogu da prime radnike na kratko, ne tražeći im neophodne dokumente. Ali, ako hoće da ih zaposle za stalno, sa mesečnom platom, moraju da imaju njihov broj socijalnog osiguranja, i neki dokaz o američkom državljanstvu. Pridošlice ih nemaju. Međutim, oni vrlo brzo shvate da gazde ne trepnuvši, primaju lažne knjižice za socijalno osiguranje, i lažne vozačke dozvole koje se mogu kupiti za 70 dolara na bilo kojoj buvljoj pijaci na jugu Sjedinjenih Država.

Milioni falsifikovanih dokumenata se nalaze u opticaju a federalne vlasti se nimalo ne uzbuđuju zbog toga. Južnoamerički radnik, sa ovom privremenom dokumentacijom može raditi kao vrtlar, radnik u perionici ili perač sudova u kafani; može godinama živeti i raditi ilegalno u zemlji, koja ne može bez njegove radne snage. Amerikanci ne vole niže gradske poslove, isto kao i rad na zemlji. U Sjedinjenim Državama de fakto živi 53 odsto Meksikanaca koji nemaju nikakav legalni dokument.

Sa 25 godina Karlos je postao američki državljanin zahvaljujući proceduri okupljanja porodice, koju je započeo jedan legalno nastanjen stric. „Još uvek nisam postigao svoj osnovni cilj, kaže on, „sopstvenu kuću i ekonomsku sigurnost za svoje troje dece i ženu... Naravno, da ću ostati u Sjedinjenim Državama...” Da bi uštedeo, on uveče radi kao čuvar parkinga u jednom restoranu.

Polovina stanovnika okruga Los Anđeles je latinskog porekla; to je 4,5 miliona ljudi. Kvartovi u kojima oni žive – pre svega istočni L.A. – ostavljaju utisak skromnog građanskog života. Varljivi privid. Većina ovih porodica živi sa manje od 20 000 dolara godišnje, što u SAD predstavlja sumu sa kojom se teško može izaći na kraj (6). U ovim kvartovima postoje i najopasnije bande na američkom istoku.

Mladi tridesetsedmogodišnji političar, Hoze Uizar (Jose Hiuzar) koji je rođen u meksičkoj državi Zakatekas, najvažnije godine je proveo u drvenoj kućici kraj autoputa. Stigao je sa pet godina, pohađao državnu školu a onda dobio stipendiju za studije na jednom od najboljih univerziteta u zemlji: Prinston u Wu DŽersiju. Ovaj član upravnog odbora svog univerziteta i demokratske stranke sa nekoliko godina, na čelu službe za javno obrazovanje, borio se za pravdu u školi. Vodio je kampanju za mesto gradskog odbornika. Jedna priča o uspehu dostojna dobrog feljtona. Wegov otac Hoze bio je nepismen seljak.

U srcu ovog meksičkog bastiona g. Uizar govori španski uz velike teškoće. Ipak, on je prva generacija doseljenika. Tvrdi kako je privržen meksičkoj kulturi, čiji sadržaj mu nije potpuno jasan: „Poseban način ponašanja, oblačenja... Muzika, posebno kuhinja”. O sebi ne misli da je „asimilisan”. Ipak kad je upitan za naslov poslednjeg romana, koji je pročitao na španskom jeziku, on se nasmešio: „Imate pravo, ja sam pomalo počo.” U meksičkom žargonu ovaj izraz označava imigranta koji je zaboravio svoj maternji jezik, i prigrlio američku kulturu. „Ponosim se što sam Meksikanac”, zaključuje on, „ali sam zahvalan Sjedinjenim Državama za sve što su mi dale: obrazovanje, rad. Sve ono čega nema u brdima Zakatekasa”.

Poslednji federalni popis je utvrdio da u čitavoj zemlji živi 41 milion stanovnika latinoameričkog porekla (14 odsto stanovništva) (7). Polovina je rođena izvan Sjedinjenih Država; 65 odsto su meksičkog porekla. U 2045, prema Pju Hispanik centru, broj Latinosa će biti oko 103 miliona. Već sad je španski drugi jezik zemlje. A Sjedinjene Države su druga po veličini zemlja u kojoj se govori španskim jezikom, posle Meksika, ali ispred Španije i Kolumbije... Dnevnik i večernji programi lokalnih stanica Univizije, giganta hispanske televizije, često u Majamiju, Wujorku, ili Los Anđelesu imaju više gledalaca od ABC, CBC, NBC.

La opinion u Los Anđelesu, La voz u Hjustonu, Rimbo u Teksasu, La roza u Čikagu, svakog dana objave po jednu novu priču o životnom uspehu: porodice iz Mičoa, kako je celu jednu generaciju brala grožđe u dolini Napa, a danas raspolaže sopstvenim vinogradima. Momak od 29 godina rodom iz Tihuane, upravo je lansirao novi model košulje... Nekada pogrdan, termin LATINOS je danas u modi. Meksičke zvezde Holivuda Selma Hajek (Salma Hayek) i Horhe Ramos (Jorje Ramos) predstavljaju uzore za gradsku omladinu, bez obzira na poreklo. Dvojezički pevači poput Meksikanca Alehandra Fernandeza (Alejandro Fernandez) i Portorikanke DŽenifer Lopez (Jeniffer Lopez), Čajane (Chayanne) i Rikija Martina (Ricky Martin) osvajali su radio i televiziju.

G. Visente del Rio (Vicente del Rio) rado nudi tekilu u bašti svog restorana FRIDA (8), smeštenog na Beverli drajvu, nedaleko do planine sa slovima HOLIVUD. Wegovo zdanje je postalo mesto sastajanja lokalnih japija, latinskih i jevrejskih šou-biznismena sa Beverli hilsa. Poslednjih godina u Ameriku dolazi sve više pripadnika meksičke srednje klase. Prema jednom istraživanju Pju Hispanik instituta, od pet upitanih Meksikanaca dvojica kažu da su spremni da žive u Sjedinjenim Državama, čak i bez papira. Namera da se emigrira „ne ispoljava se samo kod siromašnih”. Ova želja je primetna i u srednjoj klasi, pa i među univerzitetski obrazovanim ljudima”, tvrdi rukovodilac ovog ispitivanja g. Roberto Suro (Roberto Suro).

Stara teza po kojoj iseljavanje predstavlja rezultat siromaštva, nije dovoljna da objasni ovu pojavu. Uspostavljanje, južno od Rio Grande, neoliberalističkog modela dovelo je do povećanja broja siromašnih i pauperizacije sitne buržoazije. On je omladinu, prijemčivu za američki san, izložio snažnom uticaju reklama i televizije.

Prisustvujemo, takođe, od Čikaga do San Antonija, rađanju jedne hibridne kulture: španska omladina napušta salsu i kumbiju, tradicionalne plesove i usvaja jedan novi, made in USA, ritam, regeton-neodredivu mešavinu hip-hopa, repa i latinskih ritmova. Pri svemu tome, moguće je sresti visoke meksičko-američke kadrove treće generacije koji, mada rđavo govore svoj prostački jezik, pasionirano odlaze u pozorište ČIKANO, gde se predstave daju na španskom jeziku.

Uz nekoliko izuzetaka, veliki mediji Latinosa svoju publiku bombarduju zaglušujućim reklamama, glupim govornim emisijama i usmerenim informacijama. Ipak, od severa do juga, gotovo u čitavoj zemlji, RADIO BILINGVE čije su emisije na engleskom i na španskom, i raznim urođeničkim dijalektima, ima kvalitetne programe, i bori se da spase hispanoameričku kulturu od rastvaranja u komercijalnom loncu za topljenje.

I svet politike je napravio mesta za predstavnike druge nacionalne zajednice u zemlji. Dva važna ministra DŽordža Buša, ministar pravde Alberto Gonzales (Alberto Gonzales) i ministar trgovine Karlos Gutieres (Karlos Gutierez) su Latinosi. U Kongresu sedi dvadeset i pet poslanika i senatora meksičkog, kolumbijskog i portorikanskog porekla, dok se na čelu gradova većih od 100 000 stanovnika u Kaliforniji, Teksasu, Floridi i Konektikatu, nalazi više od dvadeset gradonačelnika istog porekla. Za mnoge je izbor Antonija Viljaragose (Antonio Villaraigosa), Meksikanca druge generacije, predstavljao pravo otkrovenje, pa čak i šok.

Američki san je očigledno glavni cilj jedne grupe za pritisak sastavljene od viđenijih Latinosa. Istraživač na kalifornijskom jezuitskom univerzitetu Lojola Merimaunt, g. Dejvid Ajon (David Ayin) ovu grupu je nazvao RED LATINA, latinska mreža. Ovaj četrdesetosmogodišnjak, rođen u Teksasu, čiji se otac borio u američkoj vojsci za vreme Drugog svetskog rata, objašnjava da se „latinska mreža” oslanja na visoke funkcionere latinoameričkog porekla i na velike asocijacije kojima upravljaju američki Meksikanci, kao što su Liga ujedinjenih latinoameričkih građana (LULAG), meksičko-američki fond za obrazovanje i legalnu odbranu (MAFOLO), i Konseho dela roza. Ove organizacije su otvorene za sve građane latinoameričkog porekla.

U celini gledano, ove organizacije se zalažu za jednu bržu integraciju i u Kongresu podržavaju projekte onih zakona koji nastoje da regulišu situaciju onih koji nemaju papire, i socijalne programe od kojih imigranti mogu imati koristi. Bore se za olakšanje napredovanja u školi one dece koja govore samo španski jezik, i za poštovanje prava latinoameričkih radnika. Osim toga, oni izdvajaju milione dolara za stipendiranje sinova emigranata.

Ova „latinska mreža” se uglavnom vezuje za demokratsku partiju. Henri Tisneros (Henry Tisneros) – bivši gradonačelnik San Antonija i ministar Vilijama Klintona, Bil Ričardson (Bill Richardson) – guverner Novog Meksika, i demokratski poslanik Robert Menendez (Robert Menendez), odigrali su presudnu ulogu u stvaranju ove mreže. Ona je, na primer, finansirala kampanju Antonija Viljaragose u Los Anđelesu i senatora Kena Salazara (Ken Salazar) u Koloradu. Međutim, određene ličnosti iz RED LATINE, su se poslednjih godina približile republikanskoj partiji. Tako se Karlos Olamendi (Carlos Olamendi), vlasnik lanca od 50 restorana, pridružio timu Arnolda Švarcenegera, izrazito desničarskog guvernera Kalifornije.

Latinska mreža daje prednost lobiranju kod federalnih vlasti. Ona se pokazala manje prijemčiva za zahteve meksičke vlade i vlada zemalja Srednje Amerike, koje su od nje tražile da brani njihove interese u Vašingtonu. Pogrešno je misliti, smeška se Ajen, da „latinoamerička zajednica u Sjedinjenim Državama predstavlja filijalu Latinske Amerike u toj državi”.

Jedna manje uticajna mreža, koju Ajen naziva Red medžicana (meksička mreža) aktivnije se odupire asimilaciji. Od Čikaga do San Antonija, ona stvara clubes de orinndos, mala udruženja koja okupljaju naturalizovane Amerikance i nove useljenike prema mestu iz koga potiču. Ova udruženja se povezuju zatim u federacije. Najaktivnije su one iz meksičkih država Zakatekas i Mičoakan i Gvantanaute. Ovi klubovi finansiraju socijalne projekte, izgradnju škola i sportskih centara u gradovima i selima Meksika.

Da bi prikupili sredstva, oni organizuju balove i bankete, na kojima učestvuju MARIJAČI ili muzičke grupe, NARTEWE. Red medžicana održava vrlo bliske odnose sa meksičkim konzulatima i Institutom za iseljene Meksikance, koji je stvorio predsednik Visente Foks (Vicente Fodž) da bi ojačao svoje pozicije u pregovorima sa Vašingtonom. Ali clubes de orinndos imaju malo članova u gradovima. Latinosima je više stalo da sebi obezbede mesto u ovoj zemlji, a manje da se bore za interese svoje stare otadžbine u Sjedinjenim Državama.

Analiza ponašanja Latinosa, koju je napravio Heri Pešen (Harry Pachon), predsednik Političkog instituta na Univerzitetu Južne Kalifornije, ide u tom pravcu. Wihovo ponašanje, kaže on, karakteriše „jedna jaka radna etika i obnavljanje američkog ideala, koji želi da veliki napor i istrajnost dovedu do boljeg života”. Ideja o Sjedinjenim Državama kao „zemlji mogućnosti”, dodaje on, objašnjava činjenicu da su Latinosi uvek ispoljavali „visok stepen patriotizma”:

300 000 Amerikanaca latinoameričkog porekla je uzelo učešća u Drugom svetskom ratu, a 130 000 Latinosa je mobilisano pod američkom zastavom od početka drugog rata u Iraku.

Prvi federalni poslanik nikaragvanskog porekla, po majci, Ilda Solis (Hilda Solis) ublažava ovaj sud. Oblast Los Anđelesa, čiji je ona poslanik, već je imala 11 poginulih Latinosa u Iraku. Po njenom mišljenju, mlade Latinose, više od patriotskog zanosa, u armiju vodi nesigurnost uslova njihove egzistencije; i nada da će, kad izađu iz vojske, po cenu krvi i straha, dobiti istinska dokumenta.

Gospođa Solis tvrdi da Latinosi, čim pređu u srednju klasu, prestaju da glasaju za demokrate i okreću se republikancima. Trideset posto njih je glasalo za Švarcenegera a 40 za Buša. Kubanci iz Majamija nisu jedini koji podržavaju predsednika Buša! Briljantni advokat iz druge generacije meksičkih useljenika, Alberto Gonzales, koji je 2004. naimenovan za ministra pravde, proslavio se svojom odbranom zatvorskog režima u Abu Graibu i Gvantanamu. To je u potpunoj suprotnosti sa principima za koje se zalažu latinoameričke demokratije: poštovanje ljudskih prava i neintervenisanje.

Politička shvatanja Latinosa ne brinu mnogo ni jedne ni druge. Od 41 milion njih koji žive u Sjedinjenim Državama, samo sedam miliona ima pravo glasa, i malo je verovatno da bi oni u dogledno vreme mogli znatnije da utiču na političku budućnost zemlje. U Meksiku, Karlos Gonzales (Carlos Gonzales), direktor Instituta za iseljene Meksikance, daje rešenje ovog problema: „Struktura američke ekonomije ne omogućava savremenim useljenicima da brzo, kao u pedesetim i šezdesetim godinama, dostignu status srednje klase... To je suštinski jedna ekonomija usluga koja favorizuje obrazovanu elitu i stvara jednu pod-klasu bez mogućnosti za vertikalno napredovanje.”

Vrlo stroga migraciona politika Sjedinjenih Država ove sektore za dugo vremena osuđuje na status osoba bez papira, koje nemaju uticaj na izborne borbe.

U svakom slučaju, u Kaliforniji se arhitektura i urbanizam razvijaju u ritmu useljavanja, kako o tome svedoči i neokolonijalna fasada supermarketa u San Hozeu, glavnom gradu Silicijumske doline. Vlasnici Mi Puebla su pre trideset godina došli iz Meksika. Na rafovima se nalaze tortilje od kukuruza, pikantni sosovi, crni pasulj u konzervi i začini svih vrsta... Brojni proizvodi nose oznaku El Medžicano, firme braće Markes, useljenika prve generacije čije se fabrike nalaze na ulazu u grad. „Ovde postoji”, kaže g. Bruno Figueroa (Bruno Figueroa), meksički konzul u San Hozeu, „pravi biznis sa nostalgijom”. Lanci latinskih supermarketa prave milionske poslove. Sve u svemu, Latinosi su mnogo lakše prodrli na američko tržište nego u njihov politički svet.

Godišnja kupovna moć latinoameričke zajednice dostiže sumu od 700 milijardi dolara, 200 milijardi više od unutrašnjeg bruto proizvoda Argentine. Ova velika distribucija ulaže značajne sume u marketing i reklamu, da bi se ukorenila na tržištu. Dva miliona latinoskih preduzeća ima godišnji promet od oko 250 milijardi dolara, i zapošljava oko dva miliona ljudi: u lancu supermarketa i restorana, preduzeća za čišćenje, reklamnim agencijama, transportnim preduzećima. ...

Na Internetu hispanoameričke trgovinske komore ističu se beskrajni spiskovi malih i srednjih preduzeća. US banka i US hispanska Trgovinska komora (USHTK) – 40 komora u Kaliforniji i 20 u Teksasu – pokrenuli su nedavno nacionalni plan za finansiranje latinoameričkih preduzeća u visini od jedne milijarde dolara. Ova ekonomska integracija ima i svoju političku dimenziju. USHTK je, na primer, 2005. javno podržala Bušovu nominaciju ultrakonzervativnog DŽona Robertsa (John Roberts) za predsednika Vrhovnog suda. Činjenica je da u vezi s pitanjima porodice, abortusa i homoseksualnosti, većina useljenika – uglavnom katolika – nimalo ne zaostaje za američkim ultradesničarima.

U Hjustonu, g. Huan Alvarez (Huan Alvarez) jedan od brojnih centralnoameričkih militanata (politizovanijih od Meksikanaca) koji se bori za prava useljenika, svakog dana obilazi ESKINASE – mesta na kojima nadničari bez papira nude svoje usluge. U zemlji postoji oko 100 000 ovakvih nadničara a u samom Hjustonu ima ih oko 60 000. Ovog oktobra, ESKINASI su gotovo prazni. Huan Alvarez ima objašnjenje: „Poslednjih dana oko 4 000 nadničara je otišlo da radi u NJu Orleans.

Od kraja septembra 2005. hiljade Latinosa bez papira učestvuje u raščišćavanju opustošenog grada. Ne uzbuđuju se zbog činjenice što su za isti posao plaćeni manje od američkih belaca i crnaca. Ne uzbuđuju se ni zbog 12 sati rada u prljavoj vodi, ispunjenoj truležom. Jedino se gradonačelnik Afroamerikanac Rej Najgin (Ray Nagin) žali na ovu situaciju govoreći o „novoj poplavi” grada, ovog puta od Latinosa. Uz nekoliko izuzetaka, migracione vlasti se nisu umešale... Amerika o kojoj sanja Semjuel Hantington ima veliku potrebu za siromašnim Latinosima ... da bi ostala ono što jeste.

1. U Sjedinjenim Državama izrazi „Latinos” i „Hispanos” podjednako se upotrebljavaju.

2. Samuel P. Huntington, Le Choc de civilisations, Odile jacob, Paris, 1997.

3. Videti James Cohen et Annick Treguer (coord), les latinos de USA, IHEAL, Edition,Paris, 2004.

4. Qui sommes nous? Identite national et choc des cultures, Odile jacob, paris, 2004.(Who Are We? The Chalenges to America’s National Identity, Simon and Schuster, 2004).

5. Pupusa je salvadorska tortilja sa nadevom od pasulja.

6. U 2001, prema Ujedinjenom sindikatu, proizvođači automobila (USPA) trebalo je da zarađuju najmanje 8,7 dolara na sat

(17 960 dolara godišnje) da se izbegne siromaštvo; 40,4 odsto Latinosa ne raspolaže ovom sumom. Citirano prema: James Cohen, Spanglish America, Le Felin , Paris, 2005.

7. US Census Bureau, Washington 2004.

8. Po Fridi Kalo, meksičkoj slikarki, ženi Dijega Rivijere (Diego Riviera) i ljubavnice Lava Trockog.

Žan-Fransoa Boaje