Borba za afrički pamuk

Direktno ili indirektno, od pamuka živi između 15 i 20 miliona ljudi u zapadnoj Africi (1). Zbog svog dobrog kvaliteta on predstavlja jedan od retkih sektora u kojima crni kontinent ostaje konkurentan. Od 2001. godine, četiri zemlje Sahela, koje spadaju među najsiromašnije na planeti (Čad, Burkina Faso, Mali, Benin), zahtevaju od Svetske trgovinske organizacije (sto) ukidanje velikih subvencija koje Sjedinjene Države i Evropska unija odobravaju svojim proizvođačima (2). Oni podsećaju da su im međunarodni finansijeri nametnuli jednu najstrožu ekonomiju (privatizacija kompanija pamuka, otvaranje tržišta) (3), i zahtevaju za uzvrat prekidanje nelojalne konkurencije industrijskih zemalja. Rezultat trogodišnjeg rada proizvođača, industrijalaca i nevladinih organizacija (4) ova inicijativa je bila jedan od uzroka neuspeha ministarske konferencije STO u Kankunu (Meksiko) u septembru 2003. godine (5). Evo prve anomalije koja pogađa tržište pamuka, kao uostalom i tržišta ostalih sirovina. Cene na svetskom tržištu ne diktiraju najveći proizvođači već glavni izvoznici. Kina, najveći proizvođač pamuka, istovremeno je i najveći potrošač. Ona uvozi više od 60 odsto proizvodnje u franko-afričkoj zoni. Drugi proizvođač, ispred Indije i Pakistana, najveći je izvoznik koji pokriva 37 odsto tržišta. Afrički proizvođači imaju 3,6 odsto proizvodnje, ali 17 odsto svetskog izvoza. Ipak, svetske cene diktiraju američki izvoznici a ne glavni proizvođači. Evo druge anomalije: američka proizvodnja veštački se podstiče intervencijom federalnih vlasti, u formi direktne pomoći proizvođačima (3,5 milijarde dolara) i subvencija izvoznicima

(1,5 milijarda dolara) što predstavlja više od 50 odsto svetskih subvencija pamuka.

Pomoć Sjedinjenih Država i, u manjoj meri, pomoć Evropske unije španskim i grčkim proizvođačima, doveli su do svetske hiperprodukcije koja je izazvala pad cena. U 2005. godini, svetska cena je pala ispod 55 centi (40 evrocenti) po funti pamuka. Ispod 65 centi po funti, afrički proizvođači nemaju dobit. Osim toga, oni proizvode sa gubitkom i moraće tokom 2005-6. godine da smanje površine zasejane pamukom.

Za crni kontinent ovi gubici prevazilaze sektor pamuka. Tokom dobrih godina, udruženja proizvođača su investirala prihode od „belog zlata”: obnova puteva, izgradnja škola i dispanzera. Pamučno vlakno je tako konstituisalo glavni izvozni proizvod Burkine Faso i Malija.

Američke subvencije su tri puta veća suma od ukupne pomoći koju Sjedinjene Države daju za razvoj crnog kontinenta. U 2004. Mali je izgubio 43 miliona dolara od izvoza pamuka, dok je finansijska pomoć koju je dobio od Vašingtona iznosila 38 miliona dolara. Pad cena pamuka pratilo je povećanje cena goriva, što je povećalo troškove proizvodnje, naročito u kopnenim zemljama, poput Burkine, Malija i Čada.

Tokom 90-ih godina prošlog veka, afrički proizvođači pamuka su uložili značajne napore da se prilagode zahtevima svetskog tržišta. Pod pritiskom finansijera, na prvom mestu Svetske banke, oni su sa nabavkom opreme i kupovinom materijala morali da povežu privatizaciju preduzeća za proizvodnju pamuka, poput malijske kompanije za razvoj tekstila koja im je garantovala najnižu cenu. Ovaj proces je duboko pogodio poslovni lanac i oslabio seljake. Proizvođači su morali da se pregrupišu. U Burkini, oni su dobili upravu u administrativnom savetu Sofiteksa, javnog preduzeća koje je preuzela francuska grupa Dagris. Nacionalna unija proizvođača pamuka iz Burkine Faso, i njen predsednik Fransoa Traore (Francois Traore), mobilisali su i druge organizacije proizvođača – u Beninu, Maliju, Senegalu, Kamerunu, Madagaskaru – i stvorili su jednu kontinentalnu organizaciju: Asocijaciju proizvođača afričkog pamuka (APRAP).

APRAP je uspeo da stekne naklonost afričke pamučne asocijacije (APA) koja okuplja glavna pamučna preduzeća u regionu. Osim toga, on je organizovao potpisivanje peticije protiv poljoprivrednih subvencija na severu, koja je prikupila 250 000 potpisa. Međutim, brojni afrički upravljači plaše se represalija Vašingtona u okviru organizacije African Gronjt and Opportunity Act (AGOA) (7).

Afričke zemlje žele da razdvoje pitanje pamuka od pitanja poljoprivrede uopšte, imajući u vidu vitalnu ulogu pamučnih vlakana u njihovoj ekonomiji. Oni traže neposredne mere, pre svega stvaranje jednog fonda hitne pomoći pamučnoj proizvodnji. Oni takođe očekuju progres u poljoprivrednim istraživanjima da bi se borili protiv stagnacije prihoda, i žele da razgovaraju o uvođenju genetski modifikovanih organizama, koje Sjedinjene Države nastoje da nametnu u svojim bilateralnim odnosima sa zemljama ovog kontinenta. Savez Jug-jug, koji je u Kankunu nastao sa stvaranjem G-21 nije bez unutrašnjih suprotnosti (8). U poljoprivrednom pitanju, moglo bi se pokazati da je pobeda brazilske ideje agrobiznisa ostvarena na štetu porodične poljoprivrede afričkih seljaka. Prema Međunarodnom fondu za razvoj poljoprivrede Ujedinjenih nacija, porodična poljoprivreda ostaje pokretač rasta i produktivnosti i proizvodnje sredstava za život. Ona predstavlja glavni doprinos prehrambenoj sigurnosti i borbi protiv gladi i siromaštva, pre svega u potsaharskoj Africi.

1. Glavne zemlje u ovom pogledu su: Mali, Benin, Burkina Faso, Čad, Kamerun, Niger, Togo, Senegal, Centralnoafrička Republika i Gvineja Bisao.

2. Videti: Denis Pesche et Kako Nubukpo „L’Afrique du coton a Cancun: les acteurs d’une negociation”, politique africain n 158, octobre 2004.

3. Videti: Andre Linard, „Le coton africain sinistre”, Le Monde diplomatique, septembar 2003.

4. „L’or blanc devien poussiere. Quel voie pour le coton en Afrique de l’ Ouest?, Oxfam-Enda, Dakar, n 58, april 2004.

5. 2003. Benin i Burkina su podržali tužbu Brazila – četvrtog svetskog izvoznika – protiv američkih poljoprivrednih subvencija, upućene Organu za rešavanje sporova STO-a, što je dovelo do osude Sjedinjenih Država.

6. Videti: „Le coton a tout de l’Afrique rural”, Le Monde diplomatique, maj 1999.

7. Zakon koji je u maju 2000. izglasao američki Kongres, koji je uspostavio sređivanje ekonomskih i trgovačkih odnosa između Sjedinjenih Država i 48 afričkih zemalja (bez država Magreba); WWW. Agoa. Gov.

8. Južnoafrička Republika, Argentina, Bolivija, Brazil, Čile, Kina, Kolumbija, Kostarika, Kuba, Egipat, Salvador, Ekvador, Gvatemala, Indija, Meksiko, Pakistan, Paragvaj, Peru, Filipini, Tajland, Venecuela. Čitati: Hugo Ruiz-Dijaz, „Une tribune pour les pays du Sud”, Le Monde diplomatique, septembar 2005.

Tom Amadu Sek i Frensis Kern