Mozak, laž i antiterorizam

Prema nekim istraživanjima, biće moguće da se na mozgu, zahvaljujući neuronaukama, utvrde tragovi laži. Na osnovu te činjenice, antiteroristička borba neće izmaći ovoj „neuro” tendenciji. Da li se ovde radi o modi, kao što je 90-ih godina bila kibernetika, ili o jednoj kulturnoj i naučnoj revoluciji? U svakom slučaju, dodavanje prefiksa „neuro” nekoj nauci, donosi joj u javnom mnjenju posebno poštovanje. Ali je nužno ne čini ni etičkom ni efikasnom na terenu.

Napadi koji su se dogodili u Evropi i Aziji tokom poslednje dve godine, svima su stavili do znanja da nijedan kontinent, nijedna zemlja, nijedna institucija, nisu pošteđeni od ovih varvarskih činova. U Francuskoj, dok je 19. oktobra 2005. godine na ministarskom savetu izlagao svoj projekat antiterorističkog zakona, ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi je rekao da se „prva sloboda sastoji u tome da možemo ući u metro ili autobus a da se pri tom ne plašimo za svoj život” (1). Aluzija na napade koji su pogodili London 7. jula 2005, ovde je bila očigledna.

U ime jedne efikasne borbe protiv terorizma, francuska vlada računa na upotrebu najnovijih naučnih i tehničkih dostignuća. Wihov cilj treba da bude pomaganje vlastima u kontroli kretanja velikih komunikacionih mreža i javnih i privatnih prostora. Ove mere su našle odjek u nedavnom sporazumu – u ukupnom iznosu od 1,2 miliona evra – sklopljenom između britanskih vlasti i jednog velikog operatera mobilne telefonije, na osnovu koga se pravi skladište podataka o komunikaciji u trajanju od godinu dana. (2) Radi se o tome da vlasti dobiju brži pristup kvalitetnim informacijama, kao što se to radi u Sjedinjenim Državama posle napada od 11. septembra 2001. godine (3).

U Velikoj Britaniji, da bi se sprečili novi napadi, nekoliko miliona kamera odnedavno snima postupke i pokrete stanovništva na javnim mestima. Da li nacionalna bezbednost opravdava ovo snimanje? Britansko javno mnjenje je izgleda podeljeno. Svakako, ove kamere su odigrale nepobitnu ulogu u istraživanju sprovedenom u julu ove godine, koje je brzo dovelo do identifikacije osoba koje su postavile eksploziv. Wihova upotreba, međutim, nije mogla da spreči da se ova drama ne desi. A priori, ništa ne može da zameni ljudsko oko u otkrivanju sumnjivog ponašanja.

Samo a priori, jer u toku je razvoj automatizovanih tehnika obrade informacija koje treba da usavrše antiterorističku borbu. Vođene sofisticiranim uređajima za identifikaciju, ove nove, takozvane „inteligentne” kamere su savršena ilustracija ovog stanja. Kao rezultat saradnje sa specijalistima nauke o ljudskim pokretima, i bihejviorističkim neuronaukama, one omogućavaju da se vrlo brzo otkrije neobično ponašanje pojedinaca ili neko sumnjivo okupljanje.

Uprkos povremenim kršenjima individualnih sloboda, Velika Britanija i Francuska se služe prikupljanjima biometrijskih podataka i analizom ponašanja na licu mesta. Ako ove tehnike čine deo američkog, antiterorističkog arsenala, izgleda da se odnedavno Sjedinjene Države usmeravaju ka sasvim drugom predmetu posmatranja i nadgledanja: mozgu. U stvari, ako se može verovati jednom članku, koji se nedavno pojavio u uglednom naučnom časopisu Nature, ubuduće će biti moguće da se, u okviru borbe protiv kriminala, koristi snimanje uz pomoć funkcionalne magnetne rezonance (SFMR) (4). Istraživači na univerzitetima, od Pensilvanije do Filadelfije, uspeli su da u mozgu otkriju jedan trag laži. Ovo istraživanje, čiji će potpuni rezultati biti objavljeni sledećeg meseca, finansirala je „Agencija za odbrambene projekte” američke vojske (5).

Korišćena metoda sastoji se u postavljanju pitanja subjektima koji igraju karte, da odgovore da li su slagali (ili ne) kad su rekli da imaju neku određenu kartu. Onda se upoređuje moždana aktivnost subjekta kad laže, sa aktivnošću mozga istog subjekta kad govori istinu. Brzo proširenje ovog laboratorijskog iskustva na situacije na terenu – u okviru borbe protiv terorizma – ipak izgleda sporno u više pogleda.

Sporno je, pre svega, sa pragmatičkog stanovišta: neophodan uslov da se funkcionalno ispita moždana aktivnost jeste nepokretnost glave ispitanika. Pokret lobanje od samo dva milimetra može da ugrozi korišćenje podataka. I stvarno, kako se može sprečiti osumnjičena osoba koja raspolaže nekom važnom informacijom da pomera glavu, ako se ima u vidu da ona mora biti svesna da odgovara na pitanje o svojoj eventualnoj pripadnosti nekoj terorističkoj organizaciji.

Sporno je, zatim, sa stanovišta nauke i to što rezultati izneti u časopisu „koriste” činjenicu da se u trenutku laganja povećava opterećenje čeonog režnja osobe koja laže. Međutim, funkcionisanje moždanog sistema onemogućava uspostavljanje nedvosmislene veze između aktivnosti neke date moždane oblasti i složenog voljnog ponašanja. Tako je, na primer, čeoni režanj ljudskog mozga aktivan i tokom drugih oblika misaone delatnosti, kao što su prisećanje ili biranje odgovora. Teorijski gledano, dovoljno je da neka osoba tokom ispitivanja realizuje jednu od ovih misaonih aktivnosti, pa da se pored drugih delova mozga aktivira i čeoni režanj. Prema tome, ona bi mogla da poništi razliku između cerebralne aktivnosti prilikom laganja, i aktivnosti mozga prilikom govorenja istine; a to sačinjava suštinu metoda za otkrivanje laži.

Najzad – a možda je to najveća slabost ovog dostignuća – uprkos velikoj pouzdanosti otkrivanja laži, pitati neku osobu o njenoj pripadnosti nekoj terorističkoj organizaciji, predstavlja jedan simplicistički pristup. Brojne sociopolitičke studije su pokazale da teroristi sebe ne doživljavaju kao takve. Primena ove metode u praksi, dakle, postavlja jedan stvarno veliki problem: ako osumnjičeni o sebi ne misli kao o teroristi, kako da se utvrdi da li on laže ili ne? Drugim rečima, šta je njegova referentna vrednost? I, sledstveno, kakva treba da bude referentna vrednost ispitivača?

Kvalitet snimaka delatnosti mozga može da stvori pretpostavku kako je lako shvatiti njegovo funkcionisanje. Daleko od toga. To je samo jedna iluzija, koju su mediji u velikoj meri naduvali. Iako se u mozgu nalazi jedan od ključeva ljudskog ponašanja, ostaje kapitalna uloga interakcije sa političko-istorijskom, fizičkom i društvenom okolinom. U stvari, analiza ex nihilo o kojoj izveštava časopis Nature ne može tako lako da se generalizuje na situacije iz stvarnog života, naročito ne u okviru antiterorističke borbe. To stanje ne menja ni činjenica da je, posle 2001. godine, objavljeno najmanje 15 članaka o vezi između otkrivanja laži i snimanja mozga, koji su se pojavili u međunarodno poznatim naučnim časopisima.

Odgonetati i direktno čitati mišljenje, pamćenje i namere nekog čoveka, preko registrovanja njegove moždane aktivnosti, u ovom trenutku predstavlja više naučnu fantastiku nego stvarnost. Ipak, već za prvo tromesečje 2006. jedno američko preduzeće sa velikom pompom je najavilo osnivanje servisa za otkrivanje laži, zasnovanog na navedenim istraživanjima; ovaj servis ostvariće se u saradnji sa istraživačima medicinskog fakulteta Univerziteta Južne Karoline.

Jedna istočnjačka izreka kaže da nauka uklanja neznanje ali ne popravlja loše usmereni duh. Istorija obiluje zloupotrebama tehničkih i naučnih otkrića. Nažalost, ni neuronauke neće biti izuzete od ovog tužnog pravila. Jedna studija, nedavno objavljena u izuzetno cenjenom Britanskom časopisu za psihijatriju (6) tvrdi kako postoji fizička razlika između mozga hroničnih lažova i mozga takozvanih normalnih osoba. Kladimo se da ovi rezultati neće pomoći u otkrivanju prestupnika. Naprotiv.

U vezi sa ispitivanjima, komercijalnim ili ne, funkcionisanja mozga za vreme laganja, javlja se, nažalost, veliki strah da će njihovi rezultati poslužiti za kategorizaciju ljudi, pa čak i za protivzakonite diskriminacije. U bližoj ili daljoj budućnosti, bilo da se upotrebljava u okviru borbe protiv terorizma ili sudske procedure, svaka metoda koja ima za cilj da uz pomoć neuronauke otkrije „lažove”, pokreće legitimne etičke sumnje.

U Sjedinjenim Državama, u kojima je granica između istraživačkih instituta i preduzeća svaki dan sve manja, nacionalni institut za zdravlje (NIZ) je dobro shvatio nužnost postojanja jednog referentnog okvira. Stoga on odnedavno finansira radove koji se bave razradom specifičnih pravila o onom što se sme raditi u snimanju mozga (7).

Jedno je ipak nepobitno. Neuro-snimanje samo po sebi nije odgovorno za eventualne zloupotrebe koje bi mogle da se dese. Naprotiv. U toku protekle decenije, tehnika SFMR je omogućila značajan napredak u otklanjanju, prevenciji i lečenju brojnih bolesti, od povrede lobanje do Parkinsonove bolesti. Bihejviorističke neuronauke su, sa svoje strane, iskoristile ovaj napredak da bolje shvate funkcionisanje pojedinca i društva. U tom smislu, neki su pokušali da ih upotrebe u antiterorističkoj borbi.

Konačno, poštovanje onog što ubuduće treba zvati „neuroetika” biće na prvom mestu, da se, više od četiri veka posle slavne Rableove maksime, upotreba neuronauka ne bi obavljala bez savesti.

1. „Pieces a convictions”, France 3 Television (26 septembre 2005).

2. Jenny Booth, „Clarke Calls for Eu terror accord on sharing data”. The times, London, 7. IX 2005.

3. Uniting and strengthrening America by Providing appropriate tools reljuuired to intercept and obstruct Terrorism act of 2001.

4. Jennifer Wild, „MRI scans can pick up lies, but raise ethical issues”, Nature, basingstoke (hampskhire) 22 septembre 2005.

5. Daniel D. Langleben et al, telling truth from lie in individual subjects vith fast event-relatet FMRI, Human brain mapping, 2005.

6. Yaling Yang et al; „Prefrontal vhite matter in pathological, liars” British journal of psychiatry, n 187, 2005, pp. 320-325.

7. Nacionalni institut za zdravlje je severnoamerički pandan Nacionalnog instituta za zdravlje i medicinska istraživanja. Ovaj državni institut finansira jedan program istraživanja pod naslovom „Advanced neurochimie: Ethical, legal and social issues”. Ova istraživanja imaju za cilj da uspostave pravila ponašanja i upotrebe, koja treba poštovati prilikom snimanja mozga.

Nauka bez savesti samo upropašćava dušu, Fransoa Rable.

Olivje Ulije