Vera u laboratoriju

Religije su u velikoj meri obeležile istoriju nauka, boreći se protiv otkrića koja su bila u suprotnosti sa njihovim dogmama. Ako je reč o katoličkoj religiji, ona je u trenutku pojave nauka trijumfovala. Nijedna druga sila osim inkvizicije nije bila u stanju da ućutka Galileja i spali Đordana Bruna (1). Na veliku sreću, naučni napredak je u industrijskim zemljama bio praćen razvojem demokratije, pa je Čarls Darvin bio pošteđen.

Ipak, mada religije više nemaju snagu da uklone nepobožne naučnike i svetogrdne teorije, one često pribegavaju zabranama koje nameću svojoj pastvi, pa čak i čitavim narodima. Tako je, u više država Sjedinjenih Država, Reformistička crkva tražila i dobila da u školama teorija evolucije nema prednost pred biblijskom pričom. U brojnim zemljama, u kojima je islam zvanična vera, iz nastave fizike izbačena teorija velikog praska. Katolička crkva se svuda suprotstavlja kontracepciji i veštačkom oplođenju. A ne treba zaboraviti da islam i judaizam i dalje propovedaju pridržavanje obaveznih normi, posebno prehrambenih, koje nisu racionalno utemeljene.

Međutim, istorija lisenkizma u SSSR-u (2), pokazala je da religije nisu jedina sila koja zahteva kontrolu nauke i njenih rezultata. U stvari, svaka vlast nastoji ili da porekne, ili da instrumentalizuje nauku, ukoliko ona utiče na materijalni i duhovni život građana. To važi za naučni socijalizam isto kao i za naučne komisije koje postoje u većini političkih partija.

Evropske političke snage odlučile su da nauku priznaju kao glavni izvor istine i bogatstva onog časa kad je proglašenje laičke države vladavinu svetom oslobodilo od tutorstva iracionalnih ideologija. Ali iz toga ne sledi automatski da je nauka postala neutralna i univerzalna. U prilog tome svedoči rigidnost, koju su brojne naučne institucije poslednjih godina pokazale prema nekim revolucionarnim hipotezama. Među njima su, na primer, još uvek nedokazana teorija Žaka Benvenista (Jacljues Benveniste) o Pamćenju vode (3) ili teorija o prionima koju je izneo potonji dobitnik Nobelove nagrade Stenli B. Praziner (Stanley B. Prusiner).

Zar to nije stav koji liči na ideologiju, čak versku ideologiju? Zar to nije institucionalno pretvaranje sadašnjih otkrića u nepromenljive istine, njihova odbrana, organizovana od strane nedodirljivih čuvara Velike knjige nauke, i žestoko odbacivanje svake nove ideje koja zahteva promenu glavnih dogmi stare paradigme? Ekonomista Serž Latuš (Serge Latouche) pokazuje kako je progres jedna samoevidentna istina, pa se stoga njegova istorija može shvatiti kao pobedničko nastupanje večne istine, koju su skrivale mračne sile.(4)

Istina je, takođe, da trenutno stanje nauke nije dovoljno da objasni složene situacije i predvidi njihovo rešenje. Nepouzdanost predviđanja najbolje se dokazuje takozvanom naučnom analizom rizičnih situacija kada se zaključci eksperata kvalifikuju kao optimistički ili pesimistički, umesto kao istiniti ili lažni. Ovaj povratak subjektivnosti na taj način ukida proklamovanu objektivnost naučnog metoda.

Optimisti se oslanjaju na jedan neoboriv razlog: postojanje najgoreg se ne dokazuje sve dok se ono ne dogodi. (Ako se najgore ipak desi, ono se neće moći dokazati jer neće biti analitičara koji će biti u stanju da to učine.) Ovaj stav, međutim, ne treba da dovede do, na primer, poricanja efekata, koje ljudska delatnost ima na klimatske promene, niti do nade, kako će se temperatura u toku jednog veka povećati za dva a ne za pet stepeni. To je situacija koja zahteva iste mere opreza kao i pesimistička opcija. Isto važi za širenje transgena u prirodi ili radioaktivno zagađivanje: ono što će dovesti do ozbiljne rasprave nisu ove pojave same po sebi, već njihovo delovanje. Ono što konačno prikriva razliku između optimizma i pesimizma jeste u stvari vera. Vera, koja optimiste navodi da misle kako se najgore neće desiti, jer ćemo u međuvremenu uspeti da nađemo odgovor koji sada nemamo.

U nesigurnom svetu koji smo stvorili optimizam ne treba da se smatra pozitivnom vrednošću, već pre kao jedno detinjasto uverenje kojim se opravdava jedna nojevska politika pred očigledno samoubilačkim stavom. Razlika između optimizma i pesimizma, u tehničkom događanju i predviđanjima katastrofa, odslikava nekompetentnost ekspertiza, i konačno, svakim danom sve veću neizvesnost na koju smo osuđeni.

Naučnik koji usvaja katihizis tehno-nauke umesto strogosti često bira proročki stav. Najviša institucija u toj oblasti, Akademija nauka, prevarila se u svom optimizmu u svim problemima koji su poslednjih 20 godina ugrožavali zdravlje: po pitanju azbesta, dioksina, ludih krava, a da ne govorimo o genetski modifikovanim biljkama (GMB). Svaki put je Akademija hvalila nova otkrića, a osuđivala opskurantizam, ističući da se progres nauke ne može zaustaviti.

Međutim, ovaj progres nauke nije nužno i progres ljudskosti, osim ako ne prihvatimo da našom sudbinom upravljaju interesi industrije i berze. Povodom skandaloznog izveštaja o GMB, udruženje ATAK je uzalud tražilo skupštinsku raspravu o eventualnim sukobima u Akademiji. Napadi na opskurantizam koji su akademici pružili umesto pravih razloga, pokazuju da se tu radi o jednom čisto ideološkom sukobu. Da li je uvođenje nauke na tržište ono što je proizvelo njen misionarski dogmatizam, ili je obrnuto? Kada je, potpuno nekažnjeno, tehno–nauka postala izvor potencijalno opasnih pronalazaka, njena moć je otkrila i učvrstila ideološku dimenziju njene naučne aktivnosti: verovanje je tad bilo podignuto na stepen egzaktnog i produbljenog saznanja. Nije preterano reći da određeni aspekti nauke otkrivaju jedan religiozni stav, što se ne slaže sa racionalnošću na koju se ona poziva.(6)

Prema kredu zvanične nauke, koji se može opisati kao magijski, čak mistički, sve pojave će ranije ili kasnije biti objašnjene, a ovo objašnjenje će obuhvatiti celokupnu stvarnost; sva nejasna pitanja će biti rešena a suprotnosti prevaziđene. Sa ove tačke gledišta, zapazićemo privilegovano mesto koje u verovanju u svemoć nauke pripada naučnicima koji veruju u boga. Oni su najveći vernici scijentizma, kao da žele da se iskupe zbog svoje bliskosti sa iracionalnim. Ili je njihov nepromenljiv stav vernika ono što ih tera da veruju u svemoć nauke i da zauzmu jedan religiozan stav prema njoj.

Scientizam može čak da dođe u pomoć religiji, što pokazuje primer budućeg Benedikta XVI koji je 2000. godine, da bi svojoj koncepciji čoveka dao privid naučnosti, izjavio: prema mojim biološkim saznanjima, ljudsko biće nosi u sebi kompletan program svoje ličnosti, koji se potom realizuje (7). Shvatajući genetsko nasleđe kao program a ne kao informaciju, kardinal je zastupao najtvrđi vid genetike, nimalo ne vodeći računa o tome što je na taj način ukinuo slobodu... i dušu.

Dok „kuća gori”(8) stvari se mogu pogoršati žigosanjem kao „opskurantista” onih koji, pozivajući se na princip opreznosti, žele da upravljaju razvojem tehno-nauke. Političko upravljanje tobožnjim tehničkim upravljanjem, opravdava se činjenicom da je tehno-nauka jedan veliki izvor saznanja. U svetu koji odlikuje sve veća nesigurnost, optimizam ne treba da se shvati kao neka pozitivna vrednost, već kao detinjasta navika zatvaranja očiju pred jednim samoubilačkim stavom.

Svaki put kad se ukaže na opasnosti koje donosi tehno-nauka, jedno tvrđenje ima zadatak da ukloni svaku sumnju: „nemamo izbora”... Ovo tvrđenje počiva na pretpostavci da čovečanstvo ne može da bira svoju sudbinu. Kada, u ime „interesa nauke”, najviši zvaničnici u nauci zauzmu neprijateljski stav prema principu opreza, oni nesvesno tvrde da postoje ljudske delatnosti čiji je interes iznad interesa samih ljudi. Onima koji pretpostavljaju da nuklearni reaktor ili GMB uvode čovečanstvo u doba „vladavine prirodom”, možemo kazati da ovi pronalasci, čija obećanja tek treba da se ispune, spadaju u jedno utopijsko mišljenje (9).

Mistika progresa i vera u „laičko proviđenje”, jednima dozvoljavaju da sa čistom savešću ostvare svoje interese, a druge sprečavaju da im pruže realan otpor. Qudi podnose apsurdne odluke, ili odsustvo bilo kakvih odluka, zato što hoće da veruju kako je progres nužno dobar, kako do katastrofe neće doći, kako će se ostvariti sredstvo da se ona izbegne, i kako je nauka „uvek u stanju da ispravi svoje greške”. Jedna takva spremnost da se veruje, danas se nalazi samo još u nauci. To predstavlja tragičnu negaciju najavljenog trijumfa strogosti naučnog saznanja.

Osim kriminalne brige da se osigura konkurentnost (preduzeća, laboratorija, regiona, države...) i pre suseda propadne u zajednički ambis, još je jedan, manje trivijalan ali takođe bedan razlog, objašnjava pasivnost stanovništva: čovečanstvo ne može da izgubi tamo gde se zalaže za tehnološki progres. Reč je o jednoj magijskoj koncepciji evolucije, prema kojoj je, jedina od svih životinjskih vrsta, samo naša vrsta u stanju da menja svet (što je tačno) i da upravlja promenama koje u njega unosi (što tek treba da se dokaže). Čovek neće biti samo najuspešnije stvorenje, on će postati jedno napušteno stvorenje, koga će njegova dela, a prema religijskoj koncepciji sveta – i njegov tvorac, pobediti.

Ovo verovanje se najviše iskazuje u oblasti genetike. Prema dvojici američkih sociologa, „kao što je u hrišćanstvu pojam duše pružao jedan arhetipski model shvatanja ličnosti i opstanka našeg ja, tako DNK u masovnoj kulturi postaje entitet nalik na dušu, odnosno predmet obožavanja koji je svet i besmrtan i spada u zabranjenu oblast” (10). Iz ovog sledi da je oblast primene genetskih saznanja takođe predmet mistifikacije.

Tako Teleton može u toku jednog dana da prikupi 100 miliona evra (što je jednako godišnjem buxetu za funkcionisanje francuskog medicinskog istraživanja) stvarajući uverenje da je izlečenje kratkovidosti samo pitanje finansijskih sredstava. Što se tiče kultura GMB koje predstavljaju rizik, još nedovoljno ispitan za okolinu, za javno zdravlje i za ekonomiju, i koje dosad nije donelo nikakvu korist potrošačima, one se nameću ljudskom društvu pod izgovorom da će biti korisne u budućnosti.

Uverenje da će „sve biti dobro” otkriva jedan stav čiji optimistički zaključak prethodi dokazu, što će reći jedan nenaučan stav. Godine 2000. socijalističke premijer Lionel Žospen (Lionel Jospin) izjavio je povodom embrionalnih ćelija nasleđa: „Zahvaljujući ovom ćelijama nade, paralizovana deca će najzad moći da se kreću, a nepokretni ljudi će konačno moći da stanu na noge.”(11) Zašto umnožavati muke? Verovanje u takva čuda opravdava se čak i onda kada se, na temelju eksperimenata nad životinjama, dokaže njihova nemogućnost. Možemo dokazati da razvoj nuklearne industrije i nano-tehnologije, na primer, izmiče kako naučnoj strogosti, tako i demokratskoj kontroli društva.

Kako opravdati činjenicu da u bioetici ne postoje principi koji zabranjuju ono što ugrožava ljudska prava? Zašto ne postoji konačna zabrana ropstva i makar samo privremene mere protiv postvarenja čoveka, ili protiv opšteprihvaćene eugenike? Ako se dozvoli da tehnička moć promeni bilo koje bioetičko pravilo, onda se etika pretvara u moral sudbine. Pošto zastupa kredo čudesnog i neograničenog progresa, utilitarna etika je u stanju da savlada svaki otpor.

Mišel Onfre (Michel Onfay), samoproklamovani filozof, zagovornik ateizma, kaže za sebe da podržava „sve što manje ili više doprinosi usavršavanju tehnika, neophodnih za stvaranje jedne postmoderne medicine. Ektogenezu, kloniranje, biranje pola, transgenijalnost”(12). On se na taj način suprotstavlja „jednoj tehnofobnoj opciji” dokazujući kako je „nauka po sebi neutralna”. Da bi došao do ovog zaključka, on mora da se posluži podvalom („nuklearna energija nije izazvala nikada nijednu smrt...”, osim u Hirošimi i drugim strahotama koje treba pripisati „militarističkom delirijumu”) i da uzme rog za sveću kao što je učinio u sledećim iskazima, u kojima hipoteza postaje izvesna istina: „Transgenetska revolucija omogućuje da se zamisle novi načini lečenja: na osnovu prediktivne medicine, izbeći će se pojava bolesti.”

Tehnofilska fascinacija može postati zamena za mitove za koje smo mislili da su odavno poraženi. Tada, sve više i više, jedna scijentistička bioetika sprečava razradu principa jer oni mogu da se suprotstave dinamici konkurencije. Tada bioetika postaje razrešiva u vremenu, kao što je već razrešiva u prostoru (otuda postojanje „medicinskog turizma”). Verovanje u dolazak boljeg sveta, zasnovanog na razvoju nauke, sprečava pokušaj definisanja jednog svetovnog humanizma, koji nedostaje bioetici. Kazati kako „nauka ide brže od etike” znači tvrditi da tehno-nauka prevazilazi društvo i njim dominira.

Nauka nije samo jedna racionalna konstrukcija, kako se idealistički prikazuje. Ona je sredstvo, koje je čovek stvorio, koje može doprineti oslobođenju vrste samo ako smo u stanju da savladamo njene preteranosti. Tokom zasedanja nacionalnog naučnog saveta u januaru 1982, ministar nauke Žan Pjer Ševenman (Jean-Pierre Chevenement) predložio je da se „suzbiju određene predrasude protiv nauke i tehnologije i da se marginalizuje ovaj antinaučni pokret”. Pod ovim pokretom on je podrazumevao ne samo gatanje iz karata već i ekologiste. Međutim, 20 godina kasnije, ekologističke preokupacije su se pokazale opravdane, i sada su predmet alarmantnih izveštaja zvanične nauke. Međutim, scijentizam i dalje opstaje: tokom Samita u Riju (1992) o „trajnom razvoju”, brojni naučnici, među kojima i neki nobelovci, uputili su apel protiv „nastupanja jedne iracionalne ideologije koja se suprotstavlja naučnom i industrijskom progresu i nanosi štetu socijalnom i ekonomskom razvoju”.

Interes industrijalaca i brojnih istraživača jeste proizvodnja i širenje pronalazaka koji su u stanju da osvoje tržište. Ovim motivima, u velikoj meri se objašnjava pretvaranje nauke u tehno-nauku. Međutim, mogli bismo očekivati otpor građana, kad se nauka usmeri na stvaranje proizvoda od kojih mnogi stvaraju veće probleme od onih koje su rešili.

Kao što je to pokazao istoričar i sociolog Žak Elil, „zakoni nauke i tehno-nauke postavljeni su iznad zakona društva, naroda i njegovih predstavnika, koji su tada u velikoj meri lišeni svoje moći” (13). U stvari, scijentizam nije isključivo vlasništvo naučnika. To je ideologija koja je vrlo raširena u društvu, naročito od onda od kada potreba za verovanjem ne može da se zadovolji u oblasti politike ili religije. Mistička obećanja raja na nebu, i političke vizije raja na zemlji su se iscrpli, dok je vera u progres racionalnosti i nauke i dalje opstala.

Nemajući svetinje kojima bi se klanjali, moderni građani se predaju očekivanjima proizvoda tehno-nauke, ne pretpostavljajući da biraju ono što su istraživači već odabrali za njih i u njihovo ime. Prvi korak koji treba napraviti je: tehno-nauku treba, kao i svaku drugu delatnost, podvrgnuti demokratskoj proveri (transparencija, javna rasprava, kontraekspertiza, racionalnost izbora) (14). Kao što je rekao fizičar Žan-Mark Levi Leblon (Jean-Marc Levi-Leblond): „Ako je crkva nekada osudila Galileja, sada je u njegovim sledbenicima dobila konkurenciju... smatramo da jedna nova laicizacija našeg odnosa prema znanju treba da omogući zauzimanje kritičkog stava prema svim savremenim dogmatizmima”(15).

Laicitet je „princip odvajanja građanskog društva od religiozne zajednice, prema kome se država ne meša u stvari vere a crkva nema nikakvu političku moć”. (Zanimljivo je da rečnik Rober ovu definiciju ilustruje citirajući Ernesta Renana, nesuđenog sveštenika, koji je postao ekstremni scijentista.) Ako se složimo da nauku shvatimo kao „sistem uverenja i prakse, koji proizlazi iz nekog najvišeg principa i svojstven je određenoj društvenoj grupi” (definicija u Roberu reči „religija”), onda ćemo bolje shvatiti predlog Levi Leblona za jednu laicizaciju našeg odnosa prema znanju”.

Nedavno je Bertran Ervije (Bertrand Herviey), bivši predsednik Nacionalnog instituta za agronomska istraživanja, izjavio kako „proces desakralizacije, kraj apsolutnih transcedencija i rekonstruisanje nauke u jednom laičkom i demokratskom društvu još uvek nisu dovršeni.” (16) U ovom smislu može se zahtevati od istraživača jedan skromniji i brižniji stav prema opštem interesu. Upravo to smo predložili u manifestu „Upravljanje naukom” (Le monde 19 mars 1988). A to je i smisao „zakletve naučnika” koju je 1997. predložio Mišel Sere (Michel Serres). Međutim, kao što se ni svetovnost ne nameće ubeđivanjem klerikalaca, tako ni desakralizacija nauke ne zavisi samo od stava istraživača.

Ovde, kao i na drugim mestima, magična reč je demokratija. Žak Elil (Jacljues Ellul) podseća na totalitarizam tehnike, koji nas je uveo u jednu „tehno” logiku, iz koje više ne možemo izaći. On izražava strah da bi jedna svetska diktatura mogla dati tehnici potpuno odrešene ruke, ne bi li uz njenu pomoć rešila sve svoje probleme. Nedavno su otvoreni putevi da naučni izbori budu pod kontrolom građana, a da tehnološki razvoj bude u skladu sa izraženim potrebama društva (17).

Ostaje da pomognemo društvu da raskine sa mitom o progresu koji je nasledilo od prosvetiteljstva. Ovaj mit ga sprečava da misli kako, suočeni sa naukom i njenim delima, ljudi mogu biti slobodni i jednaki.

1. Sveštenik Đordano Bruno sukobio se sa crkvenom hijerarhijom po pitanju dogme triniteta.

2. Sovjetski biolog Trofim Lisenko (1898-1976) napao je klasičnu genetiku i „buržoaskoj nauci” (koja služi interesima kapitalizma) suprotstavio jednu „proletersku nauku” (koja se oslanja na dijalektički materijalizam).

3. Michel Schif, un cas de censure dans la science, Albin Michel, Paris, 1994.

4. Serge Latouche, La mega-machine, la decouvert, Paris 2004

5. Videti: Bernard Cassen „OGM” des academiciens juges et parties”, le Monde diplomatique, fevrier 2003.

6. Videti: Anre Bellon, des savantes parfois schisofren”, Le Monde diplomatique, juine 2002.

7. „Le cardinal et l’ athe, le Monde, maj 2005.

8. „Kuća gori a mi okrećemo glavu”, govor Žaka Širaka na samitu u Johanesburgu 2002.

9. „Les utopies technologiques: allibi politique, infantilisation du citoyens ou landemains qui chante”, Global chance 20, suresnes fevrier 2005.

10. D. Nelkin et S. Lindee, La mistique de l’ ADN, Berlin, Pariz.

11. Godišnja savetovanja koja u Parizu organizuje Nacionalni konsultativni komitet za etiku, nauku, život i zdravlje.

12. Michel Onfray, feeries anatomiques, Graset Paris 2003.

13. Jacques Ellul, Le system technicien, Calman–Levy, Paris.

14. Note 2 de la fondation science citoyenes (FSC) Paris, octobre, 2004.

15. La Pierre de Touche, Galimard, Pariz 1996.

16. Agro-bio sciences, Casanett Tolosan, 31 septembre 2004.

17. Note de la FSC octobre 2004.

Žak Testar