Novinarstvo po Polu Nizanu

Od juna 1935, Pol Nizan (Paul Nizan) politički je novinar. Prvo, u Imaniteu; zatim, od marta 1937, u novom dnevniku Večeras (Ce Soir). Naročito se bavio ratom između Italije i Etiopije (1935-1936), remilitarizacijom Rajne (mart 1936), ratom u Španiji (1936-1939), Anšlusom (mart 1938), Minhenskim sporazumom (septembar 1938). U dva lista on se paralelno bavi i rubrikom književne kritike. Sarađuje tu i tamo i na drugim člancima.

Novinar kakav se vidi u Nizanovim tekstovima je istovremeno i „istoričar sadašnjosti” i angažovani intelektualac, analitičar činjenica i strasni polemičar. U julu 1939, on brani slobodu štampe. Sa zajedljivošću koja nimalo ne liči na aktuelno dobronamerno gunđanje: „G. predsednik Saveta i g. ministar pravde, rešeni da sami nose teret istine, zabranili su štampi da kaže ono što bi mogla znati o zločinima koji su počinjeni, ili su u pripremi, protiv bezbednosti i stabilnosti zemlje. Sadašnjost im izmiče. Štampa je dekretom okrenuta neaktuelnim razmatranjima. Ona nema prava da kaže kako stvari stoje. Već samo da kaže šta je bilo.”# Koristeći se ironičnom retorikom, Nizan pravi spisak onoga što „nemamo pravo da kažemo.” On samo beleži „neke slučajnosti”. Zatim zaključuje: „One slučajnosti o kojima imamo pravo da govorimo, bacaju neobično svetlo na ono što nemamo pravo da kažemo”. Zadovoljstvo u stilu, sposobnost da se poigra i gadi, volja da se daju sve informacije: Nizanova zamisao štampe izražava se u tom članku od 19. jula 1939.

Marta 1939. Nizan je objavio ono što će biti njegovo poslednje delo, novinarski ogled Septembarske hronike. To potanko istraživanje dogovora iz Minhena počinje uvodom u kojem naziva „diplomatskog redaktora” „istoričarem sadašnjosti“#. On analizira „svakodnevne izvore novinara” smatrajući da oni zavise od njihovog porekla i načina na koji su tumačene. „Novinarska činjenica ne podleže”, smatra on, „drugim pravilima osim pravilima čisto istorijskih činjenica”. Ona je „tačno što i istorijska činjenica, predmet indirektnog saznanja, znanja zasnovanog na tragovima – osim u slučajevima, vrlo retkim, u kojima smo i sami prvi svedoci, što zahteva najstrožu od svih kritika, za sebe i o sebi. Sva klasična pravila kritike svedočanstava ovde važe: količina proteklog vremena između nekog događaja i pripovedanja o njemu ne menja bitno problem”. On poriče važnost mistične distance prema događaju i ono staro „činjenice, samo činjenice.”

Takvi postulati kriju, po njemu, ideološko i društveno tumačenje: „Nijedno jedinstveno svedočenje nikada nije imalo karakter istorijske očiglednosti na takav način da bi bilo pošteđeno kritike. Da bi došlo od premijera, neko jedinstveno svedočenje ne daje nam na uvid privilegovana svedočanstva o istinitosti.”# Angažovano Nizanovo novinarstvo ima, dakle, nameru istovremeno da informiše, otkriva obmane i zalaže se u prilog stvarima koje smatra pravednim u pogledu elemenata kojima raspolaže i u skladu sa svojom koncepcijom sveta.

Nizanova stvarnost, kao i ona njegovih protivnika, napravljena je ili predstavljena angažmanom koji joj daje „istinitost” koja, kao što autor Psa čuvara to zna, ne predstavlja samo jednu istinu. U toj knjizi objavljenoj 1932. nekadašnji student école Normale, koji je studirao zajedno sa Žan-Pol Sartrom i Rejmonom Aronom, napada filozofe koji se dižu kao garanti istine, u ime jedne nemoguće objektivnosti: „U jednom svetu koji je brutalno podeljen na gospodare i sluge, mora se najzad javno priznati jedan dugo sakrivani savez sa gospodarima, ili prilazak slugama. Nijedno mesto nije stavljeno na nepristrasno raspolaganje učenjacima. Ništa ne ostaje osim borbe suprotstavljenih strana.“#

Sukob između „istine” i „laži” predstavlja etičku transpoziciju borbe klasa u međunarodnoj razmeri, u kojoj laž predstavlja osnovni podsticaj svetu koji novinar ima nameru da zbaci. Tu je, dakle, termin „izgleda” u središtu. Politički rukovodioci, desni novinari, mnogi filozofi i pisci ostaju u domenu izgleda, pokazujući samo jedan deo stvarnosti, nudeći samo usmerenu konstataciju, ako ne i pogled na stvari koji zavarava.

Termin „manevar” je takođe čest u Nizanovim člancima, i služi ne da se žigoše neka zavera koju je zamislio neki paranoik, već označava mistifikatorske poteze ljudi na vlasti: „diplomatski manevar”, „manevar iza kulisa”, „veliki manevar za potrebe domaće javnosti” – što Nizan sažima u metaforu „ženevski paravani”, da bi obeležio nemoć Društva naroda tokom italo-etiopskog konflikta.

U tajnama političkog mikrokosmosa, tajni jezik onih koji saslužuju namenjen je držanju naroda na udaljenosti, uljuljkanog u porukama koje su istovremeno prigodne i daleko od donetih odluka. Od filozofije do „buržoaske” štampe, planirani put je prilično sličan: svaka „ima za zadatak da poredak učini prihvatljivim čineći ga ljubaznim, dajući mu plemenitost, opravdavajući ga”.# Ako buržoazija koja drži političke i novinarske dizgine čini napor da dezinformiše da bi sprečila narod da se pobuni, ona takođe manipuliše ispod žita književnošću i kulturom: „Kultura i znanje smanjuju u svakom čoveku koji ih poseduje mogućnost da bude zavaran rečima, da poveruje u laži. Kultura i znanje povećavaju u svakom čoveku moć da razume stvarnost u kojoj živi(...) Svest o toj stvarnosti ima eksplozivnu vrednost: može samo da dovede do volje da se ona promeni.(...) Buržoazija dakle mora da snizi kulturu, svest ljudi kojima gospodari.”

Novinar, onako kako ga Nizan zamišlja, mora s jedne strane da dešifruje izjave upravljača; s druge, da se bori protiv predstava i komentara informacije koja gospodari – ono što je Romen Rolan zvao 1935. „narkozom štampe”. Strast je tada alatka koje se novinar ne gadi: „Retko je kada predsednik Saveta imao tako dobru služinčad, retko je novinarstvo bilo servilnije”, pisao je o Pjeru Lavalu, u vreme italo-etiopskog sukoba. Ali takvo stavljanje pod pitanje smešta se u širu sliku. Sliku o saučesništvu vlasnika listova i prodavaca topova. Pobeda „Frente popular” u Španiji najavljuje Narodno okupljanje u Francuskoj i teške dane za klasu na vlasti. U tim uslovima, novinarstvo će od bilo čega napraviti opasnost, čija će odlika biti vladavina „nereda”. Štrajkovi iz juna 1936. to saznanje pojačavaju sve do opsednutosti.

Na taj strah Nizan odgovara ironijom: „Još uvek nam ne govore o ljudožderstvu u Španiji, i to će doći. Možda između dva kruga glasanja.“# Ali bes se ne krije kada Nizan spominje svoje kolege: „Da li će se francuski i engleski autori članaka iz marta (1939) o uskršnjem primirju i raspustu koji je g. Hitler odobrio Evropi, da li će se oni usuditi još da razbacuju svoje lažljive budalaštine?“# U Aden Arabiji (1931), tekstu čijem će vaskrsu doprineti Žan-Pol Sartr 1960. svojim slavnim predgovorom, Nizan se skandalizuje nad načinom izražavanja koji su upravljači sveta potpuno izopačili. „Te namere, vi ih ovde zovete ratom, trgovinom i tranzitom: mislite li da će te reči biti izgovor za sve, do kraja sveta?“# Postavši novinar, on će stalno pokazivati na tu mistifikaciju rečnika, smatrajući da vraćanje pravog smisla značenju reči znači i davanje pravog smisla delima.

Termin „mir” slika je stvari. Od početka italo-etiopskog sukoba, on je žrtva semantičke i političke degradacije: „G. Laval, za koga mir znači bez sumnje gaženje slabih naroda”, piše Nizan 1935. Sa Minhenom, septembra 1938, degradacija postaje nezaustavljiva; reč je opsena: „Možda se mislilo da je mir očuvan zatvaranjem očiju nad mračnim nestankom, u srcu Evrope, izolovane Čehoslovačke. Ali Evropa je samo potopljena u virove jednog rata čiju strašnu zarazu niko neće moći da spreči.“# Vraćajući se na minhensku epizodu, marta 1939, Nizan će zaključiti da „slavni mir nije ništa drugo nego vladavina nasilja koje trijumfuje”.#

Ali kako je mogao Minhen da se ne zameni sa predupređivanjem rata, kada su već u julu 1935. za invaziju na Etiopiju rekli da je pacifistička: „Velika Britanija i Francuska pokušaće da ubede Etiopiju da dozvoli da se 'mirno' osvoji?” Kada se aneksija Sudetske oblasti isto tretira u maju 1938: „U nedeljama koje dolaze, raspad čehoslovačke države će početi „mirno” pod gospodskim staranjem Velike Britanije?” Kada je španska Republika izjednačena sa pobunjenicima koji je napadaju? Kada je nemešanje, odlučeno u vladi Leona Bluma u avgustu 1936. bilo svakog dana sve vidljivija mistifikacija: „Kada niste diplomata, tada možete stvari nazivati njihovim imenom: može se reći da je Španija žrtva agresije.” Autor Psa čuvara je već od 1932. izlagao logiku te eufemizacije: „Rat je postao ideja, predmet rata nestaje (...) Ne nikako krvava igra u korist proizvođača oružja, već filozofski krstaški pohod, bitka duhova.”

Ako Nizanove reči još uvek govore, to je zbog njegovog gađenja, strasti, ali i zbog angažmana i istančane volje da informiše. Nizan je bio novinar koji se borio za svoju profesiju kao i za ideologiju koju je odabrao, komunizam. Kao posledica toga njegovi članci sadrže delove koji su pravoverni, pretvarajući SSSR u „zemlju mira”, iz koje je strah nestao.# Ako ništa drugo, angažovano novinarstvo ima prednost da ne krije boju i da se ne oblači u haljine objektivnosti. Wegova novinarska strast znala je da prenese drame njegovog vremena. Dramu španske Republike: „Hoćemo li ostaviti republikansku Španiju da sama podnosi napade pobunjenika, po cenu prolivanja radničke krvi, seljačke krvi, krvi žena i dece, pobunjenika udruženih sa Nemačkom i Italijom?” Dramu koja je izazvana kolebanjem i odustajanjem evropskih demokratija, i koja će dovesti do katastrofe na kraju: „Ako se odlučilo da se, prekasno, kaže ono što nije rečeno pre Berhtesgadena, ono što nije rečeno za Etiopiju, za Španiju, za Rajnu, za Austriju, da se kaže 'ne' koje bi upozorilo g. Hitlera pre nego što se angažovao toliko da je stavio na kocku mit o samom sebi?“#

Nizanovi članci nas zanimaju i zato što se bave informacijom, rečima. Nije isključeno da će budući čitalac naše štampe naći, ogoljujući je, sličan materijal – materijal različit od „svedočenja”. Vreme je objektivnosti, distance, reči koje kriju zalaganje za neku stranu, bezbojnosti diskursa, prigodnog rečnika, raspravi između finih ljudi i istaknutih poznavalaca. Ako nešto miriše na sumpor, napada se: nikada nije bilo sve tako bezbojno, prigodno, bledo.

Nizan oživljava vreme koje nije tako udaljeno, u kojem je gađenje bilo plemenito, polemika legitimna, u kojoj je crnilo sveta bilo uravnoteženo perima koja se nisu libila da uđu u bitku – uostalom, i dobrim i lošim povodom.

An Matje