Revolucija u pesmi

De Alto Cedro voy para Marcane /Luego a Cueto voy para Mayari…# Scena ih prikazuje u noći kada ponavljajući izraze nastale u narodnom duhu, izvode pesme koje su nadahnute proživljenim, jednostavnim stvarima života. Jakim i harmoničnim sazvučjima, koja služe na čast afričkom, evropskom pa čak i arapskom nasleđu, kubanski umetnici zabavljaju i podstiču na igru publiku u celom svetu. Stalno na turneji, pozdravljeni na sve četiri strane sveta, a njihovo akademsko i umetničko obrazovanje je uopšte uzev na vrlo visokom nivou. I pored toga na ostrvu oni ostaju dostupni svojim sunarodnicima. Iako su ljubazni, neposredni i brbljivi, nije retkost videti kako ta čilost nestaje kada im strani novinar traži intervju. I za to imaju dobre razloge: “Sa nama strana štampa traži uvek politički aspekt svega, da bi izobličila naše reči, naškodila Kubi i revoluciji”, veli Čučo Valdes (Chucho Valdes), pijanista koji je dobio pet Gremi nagrada i vlasnik je nekoliko diploma honoris causa, dokaza priznatosti u svetu.

Neki su umetnici 1960. napustili zemlju, kada su shvatili da će revolucija staviti tačku na razularenost koju je organizovala Koza nostra. Ona je od Ostrva napravila kabare i najveće središte prostitucije na Karibima. Bekstva su se umnožila kada je vlada reformisala sistem muzičke produkcije. Od tada su radio, televizija i muzičke kuće nacionalizovani i regrupisani; reklama je zabranjena; umetnici će imati istu i stabilnu platu. Početkom 1962. godine američki kontinent gubi svoj glavni izvor muzike za igru kada predsednik SAD Xon F. Kenedi prekida sve odnose sa Havanom, a skoro sve vlade kontinenta čine isto. Za pop muziku posledice takve izolacije pogoršavaju se sa merama preduzetim na Ostrvu. Xez, rok i pop su proglašeni za sredstvo „imperijalističkog prodora”, i potpuno su cenzurisani tokom nekoliko godina. Proglašeni za „ostatke” vremena za koje se tvrdilo da je prošlost, i produkcija muzike za igru, njena difuzija i veliki koncerti za široku publiku su značajno suženi. „Ta muzika je postala neka vrsta tabua, i počelo se sa njenim pogrešnim prikazivanjem“, komentariše Huan Formel (Juan Formell) čija je grupa Van Van (Van Van) nastala usred tog perioda, krajem šezdesetih godina, i postala svetski kubanski simbol.“ U stvari, nikada nije zvanično zabranjena, nikad nije bilo izričitog naređenja, samo odluka izvesne gospode.”

Težeći možda kulturnoj i društvenoj čistoti revolucije, izvesni funkcioneri uspeli su u to vreme da kazne ili izbace studente muzike koji su zatečeni da sviraju xez ili popularnu muziku. „To su neke individue koje su odlučile da nam zagorčaju život zato što su verovali da pored klasične muzike – kult muzike – nema ničeg drugog,” svedoči Hiraldo Piloto (Giraldo Piloto), jedan od najmlađih savremenih kubanskih kompozitora, perkusionista i vođa grupe Klimaks. Sa odstojanja, Čučo Valdes razmišlja: “Preživeli smo jedno vreme nerazumevanja i grešaka tokom prvih godina. Ali normalno je da na početku jedne revolucije ima mnogo zbunjenosti. Zato je revolucija revolucija. U tom trenutku neki su prestali da sviraju; mi, mi smo nastavili bitku, sve dok nismo pobedili.”

Dolazak vlade predsednika Xejmsa Kartera, 1977, smiruje agresivnost Sjedinjenih Država prema Kubi. Nekoliko grupa mladih umetnika putuje u Severnu Ameriku i pokazuje da, iako usporena, umetnička produkcija Ostrva nije zamrla. Iste godine stiže na Kubu brod sa više od pedeset xezera koje predvode Dizi Gilespi i Dejv Amram. Otprilike u isto vreme La Tipika 73 postaje prva latino grupa salse iz Sjedinjenih Država koja posećuje Ostrvo. Kada su se vratili, muzičari su u Wujorku i Majamiju dočekani sa pretnjama smrću, dok su mnoge stanice bojkotovale njihove pesme.

Videćemo manje-više istu reakciju kada 1983. majstor salse iz Venecuele Oskar de Leon (Oscar de Leon) učestvuje na Međunarodnom festivalu muzike u Varaderu. Malo potom kontrarevolucionarne organizacije iz Majamija zahtevaju od njega javno izvinjenje, i da se obaveže da više nikada neće ići na Kubu ako želi da njegova muzika ne bude cenzurisana. U strahu da ne izgubi ogromno tržište, on će poslušati. Od tada će na kašičicu i skoro uvek u tajnosti tek nekolicina latino orkestara da se usudi da izađe na scenu na Kubi.

Početkom 1990, raspadanje socijalističkog bloka ima teške posledice za kubansku ekonomiju, što važi i za područje umetnosti. „Instrumenti su postali vrlo vrlo skupi”, objašnjava Pančo Amat (Pancho Amat), jedan od svetskih tres virtuoza (gitare sa tri dvostruke žice), “i studenti više nisu imali pristupa na konzervatorijum Čajkovski u Moskvi. Ući tamo počelo je da košta brdo dolara, a šećer više nije prihvatan kao način plaćanja.”

Koristeći političku izolaciju Kube, Vašington je pojačao blokadu proglašavajući zakone koji su eksteritorijalnog tipa – što je protivno međunarodnim ugovorima – koji otežavaju trgovinu Ostrva sa bilo kojom zemljom. Suočena sa tom situacijom, Havana proglašava „specijalni period”.

Odličan flautista i dirigent orkestra La Banda, Hose Luis Kortes (Hose Luis Cortes) se priseća: „U toj teškoj situaciji, skoro praznog stomaka, bez struje i gasa, mi smo pokušali da donesemo malo radosti narodu svirajući besplatno na selu, u fabrikama, u predgrađima. Deo onoga što smo zaradili svirajući u inostranstvu dali smo da ne nedostane mleka u školama.”

Za to vreme nekoliko umetnika je pobeglo iz zemlje. Ali paradoksalno, tokom tog „specijalnog perioda” dogodio se „bum” narodne kubanske muzike za igru, kao što je Buena Vista Sosial Klub (Buena Vista Social Club), koji je dostigao najviše. Vođen Amerikancem Rajom Kuderom (Ry Cooder) i Kubancem Huanom de Markos Gonzalezom (Huan de Marcos Gonzalez), on je okupio glasove veterana kao što su Kompaj Segundo (Compay Segundo), Omara Portuondo (Omara Portuondo) i Ibraim Ferer (Ibrahim Ferrer), i instrumente mladih muzičara, da bi interpretirali pesme od pre revolucije.

Ipak, čak i kada se radi o poznatom umetniku, put jednog Kubanca je pun prepreka. Da bi svirao na američkoj teritoriji, mora da bude pozvan od nekog univerziteta ili kulturne institucije. Zakoni te zemlje zabranjuju postojanje bilo kakvog trgovinskog ugovora sa Kubom: može biti plaćeno samo pokrivanje troškova. Takođe je dobijanje vize Stejt dipartmenta slično lutriji. Nema nikakve političke logike: nekad je to da, nekad ne. Ako ste jednom dobili vizu, sledeći put to nije manje neizvesno. Dešava se da vizu dobiju svi članovi grupe, osim dirigenta, ili nekog od najvažnijih muzičara...

Takav su tretman imali članovi Buena Viste. Čak i Čučo Valdes, kome su dati „ključevi” američkih gradova San Franciska, Los Anđelesa, Medisona i Neija. Kada je viza odbijena, primenjuje se zakon o migracijama 212-f, koji se primenjuje na teroriste, na ubice i trgovce drogom...

Ali obuzetost Vašingtona Kubom se ne zaustavlja ovde. „Kažnjavaju” nas zato što stvaramo unutar revolucije i zato što ostajemo na „komunističkom” i „kastrističkom” ostrvu, ili kako god ga zvali, reaguje Huan Formel, ne krijući svoj bes. „'Kazna' nas stiže čak i u Latinskoj Americi a ponekad i u Evropi, jer mi nemamo pristupa sistemima promocije, zato što američka preduzeća odlučuju na tom tržištu, i zato što rizikuju kaznu u Ministarstvu finansija ako rade sa nama.”

Neočekivani uspeh Buena Viste, sa milionskim prodajama, ipak je omogućio članovima da potpišu ugovor sa filijalama transnacionalnih američkih kompanija. Drugi umetnici koji su uspeli da se dočepaju sličnog ugovora imali su manje sreće i našli su se gurnuti u ćošak, dok je njihova ploča „nestala”, bez ikakve distribucije, i bez ikakvog objašnjenja.

Ako pitate te velike umetnike zašto ostaju na Kubi, dobijeni odgovori su od srca. Formel: „U inostranstvu mi nude novac, vile i velike mogućnosti. To je vrlo primamljivo. Ali, zauzvrat, uslovi koje mi postavljaju vrlo su neprihvatljivi: traže od mene da definitivno napustim Kubu.” Adalberto Alvarez (Adalberto Alvarez), veliki obnovitelj tradicionalnih kubanskih ritmova: „Putujem, posmatram, i kažem sam sebi: zašto otići? Niko ne može da tvrdi da na Kubi postoji beda u kojoj milioni ljudi žive u Latinskoj Americi, i čak i u Sjedinjenim Državama. Naši problemi mali su u odnosu na ono što sam video u inostranstvu.”

Što se tiče Ibraima Ferera, koji je preminuo 6. avgusta ove godine u 78. godini, pošto je doživeo – kasnu – slavu u celom svetu, govorio je da je vrlo srećan kod kuće: „Pričam svojim unucima kako se živelo pre revolucije, da bi naučili da je cene, jer kada sam imao njihove godine, nisam čak imao priliku da naučim da napišem svoje ime.”

Evo kako Hirald Pilot vidi život na Kubi: „Iako ovde imamo stotine problema, jer ne verujem da smo savršeno društvo, uveren sam da bi u inostranstvu imao mnogo muke da realizujem svoj projekat. Producent bi mi određivao koju muziku moram da sviram, i ako mi se to ne sviđa, morao bih da radim nešto drugo da bih preživeo. Ovde sviram samo ono što mi se sviđa. Šta bi jedan umetnik mogao više da poželi?”

Kada ih vidimo na sceni, teško je zamisliti da ti umetnici brane svoj politički sistem sa toliko uverenja. Iako se ne dvoume da govore o greškama počinjenim u toku stvaranja „njihove” revolucije. Ako nema stranih novinara u blizini!

Hose Luis Kortez, jedan od onih koji nema dlake na jeziku, kaže: „Fidel neka odluči da li je komunista ili socijalista, ali ja sam fidelista. Već sam se kačio sa nekim birokratama, ali nema razloga da se deklarišem protiv revolucije. Na Kubi, sve je politika, i tako se borimo. Ako američka demokratija tvrdi da dozvoljava sve slobode, zašto nas ne ostave na miru? Ako ovde postoji Komunistička partija, nek’ postoji. Mrze nas zato što ne mogu da nam diktiraju šta ćemo da radimo. Imamo pravo na sistem koji hoćemo. A ovaj koji imamo, promenićemo onog dana kada nam više ne bude odgovarao. A Fidel to zna!”

Sutradan posle koncerta pred hiljadama entuzijasta u kubanskoj prestonici, David Kalzado (David Calzado) priznaje: „Imam svoju priču koja nije komunistička, niti revolucionarna, već objektivno realna. Ja sam proizvod sistema koji mi je dao mogućnost da budem ono što jesam: crni, vrlo crni umetnik i srećan čovek, ovde na Kubi.”

Hernando Kalvo Ospina