19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Mogli smo pomisliti da je to prošlo, ili da se bar smanjilo, ali očigledno nije. Hapšenje hrvatskog generala potvrdilo je staru istinu da se menjaju carstva, običaji i moda, ali da ljudska duša ostaje ista. Prve reakcije najviše otkrivaju: za neke hrvatske političare, ali i za gotovo sve anketirane na HTV-u, najcrnje u celoj stvari oko hapšenja onoga koga smatraju nacionalnim herojem, jeste mesto odakle je vest o tome otišla u svet. Karla del Ponte je, o užasa, ovu novost otkrila baš u Beogradu.
Ovo je potvrda koliko je mržnja slepa. Niko od njih nije video da je upravo taj deo priče nepovoljan po Srbiju. Karla del Ponte nije izabrala Beograd zato da se naruga Hrvatima, i dosoli im ionako već ljutu ranu, već zato i isključivo zato da poveća pritisak na srpsku vladu da i ona, kako zna i ume, nađe u uhapsi svoje optuženike za ratni zločin. “Kad su mogli Hrvati, možete i vi”, to je otprilike bila logika saopštene vesti. Umesto da se bar malo uteše pomenuti, izabrani i slučajni predstavnici hrvatskog mnjenja, još više su se raspalili u svom ogorčenju.
Ako se sudi po ovom primeru, onda njihovoj mržnji nije potreban spoljašnji objekat. Ona se hrani iz nekih drugih izvora; njeni su koreni subjektivni, založeni u nacionalnoj svesti (ili podsvesti). Jer, kako drukčije da se objasni ova mržnja kada, gledano iz njihovog ugla, ni Srbija ni Srbi u Hrvatskoj danas ne predstavljaju za njih nikakvu realnu i objektivnu opasnost.
Slobodan Damnjanović,
Beograd
