Partizanska katarza

U Srbiji se već godinama vodi žestoka rasprava da li se 2000. godine dogodio 6. oktobar, ali izgleda da niko nema dilemu da li je bilo 21. oktobra 1994. godine. Posle tog dana, koji je doduše potrajao nekoliko godina, svaki građanin je savršeno jasno znao u kakvom poretku živi, šta je dozvoljeno, a šta nije, šta se toleriše a šta kažnjava. Na taj crveni prelom ni 61 godinu kasnije nije stavljen gips. Svako pominjanje oslobodilačke pravde će izazivati teške rasprave o fašističkim slugama i komunističkim zlikovcima – deca onih koji su te jeseni sprovodili egzekucije će vatreno braniti roditelje, a potomci ubijenih će već reći kako se ne mogu smiriti dok ne sahrane svoje najbliže. Istorija i činjenice su tu manje važne od teških frustracija i ništa lakše želje za osvetom.

“Brisanje iz mrtvih i uskraćivanje grobova izum je bratoubilačkog rata. Ne postoji greh za takvu kaznu. Za grob nikome ne treba nikakvih usluga. Smrt nema strana, nema neprijatelja među pokojnima. Ko god nije sahranjen, traži ga i za njega se raspituje sva zemlja. Rođenjem je svako obezbedio grumen zemlje i svoje ime na njemu. Zato je uzimanje groba i novo ubistvo i poricanje rođenja i prikrivanje zločina”, rekao je još u maju 1992. godine akademik Matija Bećković u manastiru Podlastva, kada je, sa pola veka kašnjenja, sahranjeno 79 pripadnika Jugoslovenske vojske u otaybini. Nepoznat broj likvidiranih saradnika okupatora, boraca za kralja i otaybinu, pripadnika građanske klase koji su se usuđivali da kažu koju protiv komunista, nalazi se i danas na nepoznatim lokacijama širom Srbije, iako su na vlast pre pet godina došli politički naslednici tada poraženog poretka.

Beograđanka Natalija Veselinović je posmrtne ostatke svog oca poznala po cipelama. Na osnovu sećanja svedoka partizanskih likvidacija, ona je uspela da 2001. godine pronađe mesto na Senjaku gde je streljan i zakopan sa još trojicom pripadnika beogradske buržoazije i da zatim u porti obližnjeg manastira Vavedenje podigne spomenik. To je valjda jedini slučaj da je u Beogradu pronađen grob nekog od likvidiranih po oslobođenju prestonice.

Koliko je zaista ljudi nastradalo u prvim poratnim godinama? Kako se dogodilo da pored toliko svedoka ni danas nije moguće pronaći grobove žrtava? Odgovore na ta pitanja bismo mogli da tražimo i na jednostavniji način – zašto o tako velikoj tragediji znamo tako malo? Ili: zašto u vremenu kada se samo general Stevan Mirković i grupica levičarskih entuzijasta nisu odrekli komunizma i Tita, ništa ne radi na rasvetljavanju komunističkih zločina?

Malobrojni istoričari, koji se bave istraživanjem “crvenog terora”, reći će da je u Beogradu likvidirano između 5 000 i 13 000, dok se procenjuje da je u Srbiji nastradalo od 15 000 do 100 000 “narodnih neprijatelja”. Istoričar Srđan Cvetković, koji priprema knjigu Represija u Srbiji od 1944 do 1953. godine, procenjuje da je u Beogradu likvidirano oko 7 000, a u celoj Srbiji 30 000 ljudi. Ugledni istoričar mlađe generacije Kosta Nikolić veruje da je broj žrtava veći od 35 000.

“Treba razumeti te ratne okolnosti, na 100 kilometara od Beograda ginulo se na Sremskom frontu, u grad ulaze borci iz Like, sa Banije i Korduna, koji su jedva preživeli ustaše i kreću u obračun. Iako je među streljanim bilo dosta saradnika okupatora, tu je sigurno stradala većina nevinih ljudi jer svi zapisi i svedočenja govore da je u Srbiji još od Prvog svetskog rata vladalo jako antigermansko raspoloženje i, ako izuzmemo Qotića, ne možete da nađete primer neke grupe koja je otvoreno propagirala nacističku državu”, kaže Cvetković.

Među istoričarima i hroničarima ima ljudi koji kažu da su prema haškim konvencijama postojale veoma jasno definisane obaveze okupatora i onog koji je okupiran, te da je i srpsko društvo nakon što je pružilo otpor i bilo poraženo moralo da formira privremenu vlast (Nedić se borio protiv Nemaca u aprilskom ratu, podsećaju protivnici zvanične istorije…). Takve tvrdnje su sasvim dovoljne za plej-of trostrukog građanskog rata u Srbiji, u kojem će partizani, četnici i ljotićevci ponovo objasniti jedni drugima da ih nisu dovoljno ubijali. Ali, da se vratimo partizanima…

U noćima posle oslobođenja su njihove jedinice odvodile narodne neprijatelje na sledeće lokacije – Lisičji potok, Banjička poljana, voćnjak Belimarkovića, stadion Grafičara, tadašnja zgrada turske ambasade, park Manjež, teren gde je sada hala Pionir, ispod kalemegdanskih zidina, kod Nebojšine kule… U većini slučajeva su tu i zakopavani. Prema tvrdnjama Cvetkovića, tela su bacana u nemačke benzinske jame ili odbrambene rovove, a zakopavanja su najčešće obavljali zarobljeni Italijani ili mobilisani građani.

Jedini pripadnik OZNE koji je do sada otvoreno svedočio o tom vremenu, Milan Trešnjić, objasnio je kako je izgledala istraga državnih neprijatelja – građani su prijavljivali navodne saradnike okupatora, oni bi zatim bili pozivani na informativni razgovor, da bi na kraju u centrali OZNE u Maglajskoj ulici na kartonima osumnjičenih bile upisivane dve reči – Banjica ili streljati. “Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. To je obavljeno uspešno”, priseća se major Ozne (Odeljenja za zaštitu naroda), koji navodi da su, pored partizana, istrage i egzekucije sprovodili pripadnici ruskog NKVD-a. Nakon što su potomci pobijenih državnih neprijatelja najavili tužbu, Trešnjić više nije progovorio o tom periodu.

U čitavoj priči o velikom obračunu ne treba gurati klatno istorije u drugu krajnost i zanemariti nekoliko osnovnih činjenica – i u demokratskim zapadnim zemljama se surovo obračunavalo sa saradnicima okupatora (Češka je proterala preko tri miliona sudetskih Nemaca zbog navodne kolaboracije, u Francuskoj je 120 000 ljudi prošlo sudske procese zbog saradnje sa Petenovom vladom…), ogromna većina onih koji su i tada i sada osuđeni na smrt nisu sahranjeni na propisan i hrišćanski način.

Advokati govore da je, dok je postojala smrtna kazna, u našoj zemlji bila na snazi uredba kojom se propisuje da se grob osuđenika na smrt ne obeležava i da nije poznat. Čak i u lošim američkim filmovima se mogu videti nadgrobni spomenici bez imena i prezimena ispod kojih su sahranjeni osuđenici na smrt.

Ali, jedan od uglednih advokata, koji je zastupao porodice pogubljenih krajem 1944, kaže da je od nadležnih sudova u dva navrata dobio zvanična obaveštenja da nikakav postupak nije ni vođen protiv njih. Potomci ubijenih Beograđana takođe ističu da nisu nikada dobili bilo kakvu sudsku presudu. NIN je došao do dve presude Vojnog suda, koje fasciniraju odsustvom ozbiljne argumentacije i slabašnim poznavanjem gramatike, a završavaju da se kazna smrti “ima izvršiti streljanjem, gubitkom časnih prava za svagda i konfiskacijom celokupne imovine”.

U većini slučajeva je postupak obavljen u nekom od obližnjih šuma ili parkova, da bi zatim vojni sud naknadno saopštio da je dotični imao biti streljan. Zanimljivo je da nije poznat ni grob Andrije Hebranga (njegov sin je od Žarka Koraća obavešten da ni vlada Srbije ne može da sazna gde je njegov grob), koji se navodno obesio o zatvorski radijator pre izricanja presude, niti Nikoli Kalabiću, koji je, prema komunističkoj istoriji, sarađivao sa partizanima i dobio oproštaj da bi ga ispred bioskopa ili pak neke vojvođanske kafane ubio neko kome su četnici naneli mnogo zla.

Najveća misterija je svakako vezana za grob đenerala Draže Mihailovića, pošto je bio vođa pokreta sa većinskom podrškom u centralnoj Srbiji sve do početka 1944. godine, a zapadna istoriografija ga i danas jasno svrstava u antifašistički tabor mada mu se zamera na pasivnosti i nedovoljnoj kontroli nad nekim jedinicima koje jesu činile zločine. Prema tvrdnjama istoričara, streljanju nisu prisustvovali sudija Đorđević i tužilac Miloš Minić, što je bila njihova zakonska obaveza. Neka nova saznanja upućuju da je Tito, koji se nalazio u poseti Poljskoj kada je uhapšen Draža, prepustio srpskom rukovodstvu da donese odluku o njegovoj sudbini, a na sastanku održanom u jednoj dedinjskoj vili Slobodan Penezić Krcun je prvi predložio smrtnu kaznu. Odveden je iz zatvora u Đušinu ulicu na pogubljenje, a najverovatnije pokopan u Lisičjem potoku. Veliku tajnu o Dražinom kraju bi, od živih svedoka istorije, još mogao da zna Petar Stambolić, ali male su šanse da će tu tajnu otkriti neko od učesnika prljavog građanskog rata.

“Ubeđen sam da su Draža i neki drugi istaknuti antikomunisti bačeni u kreč, kao što su nedavno uradili sa Ivanom Stambolićem. To je logična posledica stava da neprijatelje revolucije treba satrti, a možda je i neko pomislio da bi to mesto moglo da bude predmet hodočašća”, kaže jedan od penzionisanih radnika službe, koji tvrdi da otvaranje arhiva neće razotkriti tajnu o grobovima.

Pripadnici OZNE najverovatnije nisu ostavljali za sobom preciznu dokumentaciju o obračunu sa “izdajnicima naroda i partije”, a istraživači tog perioda kažu da su arhive doživljavale nekoliko velikih filtriranja – prvo je bilo posle sukoba sa Staljinom kada su čak izmeštane iz Beograda, drugo posle pada Rankovića, zatim uoči prvih višestranačkih izbora, tokom čuvenog upada Miloševićeve policije u zgradu saveznog MUP-a, da bi poslednja trijaža bila obavljena pre izbora septembra 2000. godine.

Istraživači tog dela naše prošlosti inače vole da kažu da neuporedivo teže dolaze do vojnih i policijskih arhiva o prvim posleratnim mesecima nego haški istražitelji do dokumenata iz poslednjih ratova. Čak ni istoričar Bojan Dimitrijević, kao savetnik tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića, nije mogao da dobije neograničen pristup vojnim arhivama koje se odnose na posleratni period.

“To što se dogodilo po dolasku komunista na vlast, ta partizanska vartolomejska noć, kao da je srpsko društvo bespovratno podelilo na dva pola između kojih ni šest decenija kasnije nema pomirenja. Ovaj nedavni rat je nastavljen tamo gde je završen onaj rat. Prećutkivanje likvidacija, koje su se dogodile na jesen 1944. i kasnije, možda je neke ljude navelo na pomisao da se ponovo mogu nekažnjeno ubijati civili”, smatra Kosta Nikolić, istoričar, koji se najviše sudbinom bavio ravnogorskim pokretom.

Ako bi, kojim slučajem, neki “državni i partijski neprijatelj” ustao iz groba sasvim je sigurno da bi doživeo srčani udar od onoga šta bi video – Miloš Minić je umro kao veliki liberal, Ranković i Krcun su u dobrom delu srpskog naroda postali sinonim za branitelje nacionalnih interesa od Titovog komunizma, deca četničkih komandanata su postajali ministri u Miloševićevoj vladi, dok su Krcunova deca emigrirala u Ameriku. Potomci uglednih pripadnika građanske klase postali su najzagriženiji borci protiv zapadne demokratije, a deca komunističkih egzekutora najveći borci za ljudska prava. Neki komedijant se pobrinuo da tako promeša istorijske i generacijske karte da danas niko ne sme ni da pomisli o preispitivanju prošlosti, pravde i ideologije. Samo dok hodaju po najlepšim zelenim površinama Beograda mogu da se zapitaju – a šta se nalazi ispod?

Humanitarne organizacije i likvidacije iz 1944/45. Biljana Kovačević-Vučo, predsednica JUKOM-a Osloboditi se ideologije “Nismo se bavili masovnim likvidacijama. Uglavnom su nam se javljale porodice političkih osuđenika nakon '45. U vreme Vladana Batića predložen je zakon koji bi podrazumevao isključivanje automatske rehabilitacije, i obnovu pojedinačnih slučajeva. Mi mislimo da je to prava mera stvari. Ne može svaki kriminalac biti okarakterisan kao nepravedna žrtva. Treba izbeći svaku vrstu paušalnih presuda, i stvari ne treba posmatrati sa ideološke strane.” Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo Bavimo se samo žrtvama poslednjeg rata “Nikada se nismo bavili slučajevima iz perioda Drugog svetskog rata. Mi se isključivo bavimo događajima od devedeset prve do devedeset devete. I to nam je previše. Što se tiče događaja iz tog perioda, mislim da je to pitanje veoma važno. Događaji iz devedesetih su posledica onoga što se dešavalo u vreme Drugog svetskog rata. Došlo je do velikih ljudskih gubitaka, a propušteno je da se formira kolektivno sećanje. Pojedincima je ostavljeno da krajnje privatno izlaze na kraj sa strahovima.” Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava Nismo imali vremena “Nismo imali vremena da se bavimo pogubljenjima iz Drugog svetskog rata, i mi smo se uglavnom bavili temama iz devedesetih. Ovo jeste važna tema, kojom bi trebalo da se bave istoričari. Važno je da se tim temama pristupi na pravi način, objektivno, da se izbegnu spekulacije sa jedne i sa druge strane. Mislim da danas nemamo validna istraživanja koja bi doprinela razjašnjenju ovih pitanja. Nismo imali vremena da se bavimo pogubljenjima iz Drugog svetskog rata jer smo se uglavnom bavili temama iz devedesetih.”

Povratak otpisanih Francuska: Generalu Anriju-Filipu Petenu, heroju Prvog svetskog rata, Francuska nije oprostila želju da pomogne okupiranoj zemlji. Nije pomogla ni činjenica da general nije bio najuticajniji u višijevskoj vladi. Enciklopedija Britanika kaže da je glavni Petenov cilj bio izvlačenje Francuske i držanje Nemaca na kakvoj-takvoj distanci. Uhapšen je, osuđen na smrt i gubitak oficirskog čina, ali mu je ubrzo smrtna kazna preinačena u doživotnu robiju. Bio je u zatvoru u Portaleu da bi zbog starosti bio prebačen u internaciju u jednu vilu u Port Žoanvilu, gde je umro 1951. Francuska je, inače, nakon oslobođenja bila zahvaćena talasom ubistava i maltretiranja ljudi povezanih sa višijevskom vladom. Žene koje su imale intimne veze sa pripadnicima okupacionih snaga, šišane su javno. Ovu sudbinu je izbegla ikona mode Koko Šanel. Francuzu uključeni u nemačku SS-diviziju “Karlo Veliki”, uglavnom su osuđeni na smrt. Mnogima je kasnije smrtna kazna preinačena u doživotnu robiju. Koliko je pitanje saradnje težak problem, pokazuje i slučaj Tuvijea, pomoćnika Klausa Barbija, “yelata iz Liona”, kome se bivši francuski predsednik Žorž Pompidu izvinio za neprijatnosti i osudu još 1971. godine! Francuska je više od dvadeset godina vodila tešku bitku da rasplete mit o herojskom otporu. Poljska: Velike su razlike između rešavanja pitanja kolaboracije pa i rehabilitacije između istočnoevropskih i zapadnoevropskih zemalja. Okupacioni sistemi su se razlikovali od zemlje do zemlje. U Poljskoj je u početku bilo linčovanja, a zatim je sve regulisano zakonima. Poljska specifičnost su folksdojčeri koji su delom bili Nemci a delom Poljaci. Poljski pripadnici su tretirani kao veleizdajnici i kao takvi osuđeni. Mnogi na smrt. Nemački građani Poljske su postali “personae non gratae” i imali su izbor ili da se isele u Nemačku ili da traže poljsko državljanstvo. Wihova imovina je konfiskovana i za razliku od Poljaka kojima je oduzimana imovina kao višak, oni nisu dobijali nikakvu kompenzaciju. Oni koji bi zatražili poljsko državljanstvo, bili su podvrgavani proverama i dugo tretirani kao građani drugog reda. Češka: Kao i u većini drugih zemalja, najpre je bilo divljih potera, ličnih osveta, pa i čistog kriminala. Kako su Sudeti bili povod za okupaciju, prelazna češka vlada se suočila sa etničkim čišćenjem. Nemci i Mađari su bili izloženi nepoverenju, oduzimano im je građansko pravo. Imovina “izdajnika i neprijatelja Republike” je oduzimana bez razlike u pogledu nacionalnosti, što znači da je tu ušla i imovina onih koji su već tada postali ideološki i klasni neprijatelji “narodnih demokratija”. Sudski su gonjeni pripadnici SS-divizija, pomagači (čak i oni koji su to bili samo na rečima) nacističkog pokreta, počinioci zločina protiv čovečnosti, oni koji su učestvovali u slanju ljudi na prisilni rad, doušnici. Holandija: Bilo je potrebno mnogo godina da se reši problem holandskih dobrovoljaca u SS-divizijama. Bili su osuđivani i internirani. Mnogi od njih su kasnije postali istaknuti političari i uspešni biznismeni. Ipak, svi su do kraja ostali ranjivi na ucene. Belgija: Belgijanci koji su bili u nemačkoj vojsci i za koje je dokazano da su ubili nekoga, bili su osuđivani na zatvorske kazne. Danska: Danci su imali znatno blaži okupacioni sistem nego u istočnoevropskim zemljama. Svoje naciste su zvali “nacistima od novčanika”. Zato je i Pokret otpora počeo relativno kasno da deluje. Iako tretirani kao “kanarinci u zlatnom kavezu” , Danci su smatrali da svoje naciste moraju kazniti. Mnogi su bili osuđeni na duge zatvorske kazne. Fric Klauzen, vođa nacista u Danskoj, uhapšen je u maju 1945. godine. Umro je u zatvoru 5. decembra 1947. godine. Velika Britanija: Britanci nikada nisu javno govorili o svojoj kolaboraciji. Ipak, daleko od toga da nisu imali svoje kolaboracioniste. Qude koji su bili pripadnici nemačkih snaga (tzv. Britanske slobodne trupe) osudili su za veleizdaju, na duge zatvorske kazne. Gonili su i Litvance. Harijs Svikeris je bio pred sudskim procesom početkom devedesetih ali je umro. Belorus Antonjin Savonjuk je 1. aprila 1999. osuđen na doživotnu robiju zato što je kao komandant jurišnog odreda u Domačevu u Belorusiji ubio dva Jevrejina. Mračna strana britanske uloge u procesu kažnjavanja “domaćih izdajnika” je i izručenje mnogih Rusa Sovjetskom Savezu, od kojih su se neki zaista borili u tzv. Ruskoj oslobodilačkoj armiji, dok drugi, kao potomci emigranata, uopšte nisu bili građani SSSR-a. SSSR: Sovjetski građani koji su se borili u Ruskoj oslobodilačkoj armiji i pripadnici Komiteta za oslobođenje su nakon rata gonjeni, slati u GULAG ili streljani. Istu sudbinu su imali i mnogobrojni vojnici Crvene armije koje su Nemci zarobili. Nemci, ranije građani SSSR-a, a u toku rata građani nacističke tvorevine Nemačka Autonomna Sovjetska Socijalistička Republika Volga, deportovani su u Sibir i Kazahstan.