Bafomet

Nikako da vam javim da mi je stigao onaj trokrilni kredenac zbog kojeg sam dobio batine od Olje. Sećate se, valjda, da je to tabanje bilo pre mesec dana; ona je htela dvokrilni, ja trokrilni, i da sam se izdrao na nju u radnji, kao pravo muško. A kad smo došli kući, bapete, bupete, izubijala me ko vola u kupusu. I po tome sudim da smo već u Evropi. Jer, čim žene po Srbiji delju muževe, tu više nema ni “s” od srpstva i Srbije.

Otkako mi je kredenac stigao, ja više ne gledam televiziju, čak ni jutarnji program. I iz kredenčevih vitrina dolaze mi slike detinjstva. Na istom takvom trokrilcu moja baba, popadija Stankija, držala je tegle sa slatkom od šljiva, višanja, trešanja, smokava i lubenica. I, vidim, kako opet kradem iz tih tegli, a najlakše se kralo slatko od šljiva. Pojedeš, oprezno, celu zadnju stranu tegle, a da prednja ostane netaknuta, jer šljiva se najbolje veže uz šećer i uz Srbina. I ako Srbinu nije do šljive, šljivi je, i te kako, do Srbina...

Elem, kusaš tako slatko, prazniš oprezno teglu, zidaš zid od slatkog prema babi, prema gostima, a znaš da su i u toj laži kratke noge.

Jer, kada dođu gosti, pa ako to još bude za slavu, recimo, za Svetog Nikolu i kada se otkrije podmukla a slatka diverzija s druge strane tegle, onda begaj, majčin sine, spasavaj se gde znaš i umeš! Da skratim: dve kudelje je slomila o moja leđa popadija Stankija; jednu zbog slatkog od šljiva, a drugu što sam joj loptom u dvorištu slomio lijander u kanti od crvenog sira, onog od američke pomoći.

Napolju veje sneg, magli se CZ, a ja sedim u beržeri od ranog jutra, srčem kafu i opčinjen buljim u trokrilac. Oh, kakve sve slike izlaze iz njegovih vitrina... Kao, jašem sa dedom kobilu Lepojku, jašem, bre, sa arhijerejskim namesnikom belopalanačkim, obilazimo parohiju, pitoma nišavska sela, a seljaci skidaju šubare koje nose i u avgustu, za Svetog Iliju.

A onda se odnegde stušti Ilija, zagrmi te počnu da treskaju gromovi, a treska i kiša, pljusak. O, kako i sada vidim kako deda, brže-bolje, vezuje kobilu za usamljeni hrast na polju, a onda što dalje od Lepojke baca mene na livadu i pokriva me mantijom da ne pokisnem do gole kože. A on, deda, stoji iznad mene kao moj lični hrast sa crnim šeširom. Kobila njišti za nama. Kažem: „Deda, ajdemo pod drvo kod Lepojke!” A on će: “Zapamti, nemoj nikad da budeš sa konjem i stokom kad grmi!” I, tu počnem da plačem i molim boga da grom udari u mene. Eto, toliko sam voleo Lepojku...

Čudo je, kažem vam, ovaj moj trokrilac zbog koga sam, kao mator konj, dobio batine od Olje. Ne treba ti za njega ni daljinac, ni TV pretplata; od tebe se samo traži da znaš da zuriš u kredenac, u svoje detinjstvo...

O, nebesa, koliko sam samo izneverio dedu kada sam posle mature, umesto u prizrensku Bogosloviju otišao u Kapetan Mišino zdanje na filozofiju! Presviso je moj deduška od bola, to mu je bilo hvala što me učio šahu i preferansu. I, bar da se držim njegovog saveta kad grmi. Jer, evo, grmi nad Srbijom i umesto da se odmaknem od razne stoke, ja izazivam bogove i gromove. Umesto da se klonim tajkuna i masona, bavim se, evo, tajnom Bafometa!

Da, stigao je Bafomet u Beograd. Zakucali su ga na vrata kancelarije iz koje je 12. marta 2003. godine pucano na premijera Zorana Đinđića. Od slike Bafometa, dva puta dva metra, praktično se i ne vide vrata te kobne kancelarije br. 55. “Tragikomična koincidencija” ili “okulistička namera da se obeleži fatalno mesto”?

I, taj Bafomet u zgradi Gepratove ulice ne zanima ozbiljne medije. Moj mlađi, ali znatno ozbiljniji redakcijski kolega koji zna napamet sobu odakle je pucano na premijera, koji zna koliko je opušaka snajperiste u njoj ostalo i odakle je došao treći metak, ne trza na Bafometa, nije mu to nikakav trag. Bafomet, izgleda, privlači samo tabloidne tipove, poput mene i ovih iz “Kurira”.

Pa, dobro, krenimo redom. Bafometa, obično, mešaju sa paganskim bogom Panom. Ali, taj naš Pan je dobroćudni bog šuma, već pominjane stoke, ali i plodnosti i vina. E, sad, ako ćemo da cepidlačim: Pan može da bude čukundeda Bafometu zbog jarećih papaka i kozjih rogova. Jer, BAF-omet dolazi od BAK-ometa, od BIKA koji je nesumnjivo u vezi sa bogom Panom, zaštitnikom goveda. O tome nam, na neki način, svedoči i Bukefal, da, Aleksandrov konj Bukefal koji je ime dobio po tome što je “na čelu imao belu šaru u obliku BIVOQE GLAVE”!

Bafometa su, kao svoj znak, počele da koriste tzv. dualističke jeresi; od gnostika, do bogumila, tj. patarena i katara. A sve te jeresi uče večitoj borbi dobra i zla o čemu je i Wegoš u “Luči mikrokozmi” pevao. Bafomet se vezuje i za viteze templare, i, najzad, “Bafomet je masonsko ime za Boga”.

Veje sneg, beli se FK “Obilić”, beli se CZ. I, najlakše je reći da Bafomet stanuje u CZ-u, ali svi znamo da je Bafometov dom daleko, daleko odavde, preko sedam gora, preko sedam mora....

I, došao nam je Bafomet, došao nam je, nekako, sa Đinđićevom smrću. I, eno ga stoji na “Zvezdanovoj kancelariji” i gleda urokljivo ka Vladi Srbije. Da li to On likuje nad još nerazjašnjenom smrću premijera? Da li Bafomet kao i svaki zločinac mora da se vrati na mesto zločina? Ili hoće da zavara trag, ako policiju ubistvo Đinđića još uvek interesuje. A da li je moguće da Bafomet iz Gepratove ne interesuje ni ministra Jočića, da na to ne trza ni BIA? Kako to da ih ne interesuje ime Bafometovog slikara, a ovamo prisluškuju skoro svakog novinara? Ili je Slikar moćan kao ministar? Ili je mnogo, mnogo moćniji, moćniji i od predsednika vlade, pa vlast i Slikar ne bi da se zavade.

A u nedelju, ajd’ po vino kod Jove ribara u Slankamen. Jer, začas će doći i proći Božić, začas će doći moja krsna slava. Moj Jovan Krstitelj. I njegova smrt je zagonetna. Zvanična verzija sa Irodijadom ne drži vodu. Neko mnogo bliži Jovanu naručio je njegovu smrt, oh, neko njemu drag, ne smem ni ime da mu pomenem...

Za Slankamen se vozimo “suzuki” yipom, mog komšije Ivana; nas dvojica napred, a Lidija i Olja pozadi. Pa, šišaj, brale, kroz Panoniju, po zemljama boga Pana, čukundede Bafometa...

Stignemo u Slankamen a Jove nema. Nada, Jovina “golubica” sa svežom “ondulacijom” od 800 dinara. “Gde je Jova?” pita Ivan. “Nema ga! Od jutros je na Dunavu, bog ga materin!”, malo će besno Nada golubica.

Pijemo kafu, čekamo Jovu, kad, eto ga. Gura kolica puna riba. I kupimo tri kečige, dva smuđa i dva kila deverike. A kupimo i ono za šta smo došli: Jovino vino. A ono rumeno ko Jovini obrazi mada je “malo tanje nego ono lanjsko” jer slabo je bilo grožđe. Ali i takvo bolje je od onih “industrijskih” sa Salona vina koji je ovog vikenda bio u “Cvijeti Zuzorić”.

Založimo se yigernjačom i mladim vinom crvenim, natovarimo se vinom i ribama, pa ajdž, nazad, za Bgd. Dok nije pao mrak. Bog Pan prati nas do autoputa. A onda kaže: “A sad neka vam je Bafomet u pomoći, u njegovim ste rukama, a od njega ne mogu da vas štitim!” Mašala, mašala.

Zuji “suzuki” autoputem, ribe klepeću u gepeku, još im se živi. Ali živelo se i mom Krstitelju, ali Bafomet je drugačije hteo.

Stižemo kući, sedam za kuhinjski sto, i, uvek kada se spremam da čistim ribu, među nogama osetim kako se mazi moja Crna iz Vrčina. I, evo, i sada prede: “Bafomet, Bafomet, njemu se Đinđić zamerio jer se Kosova setio!” Izručim iz kese ribetine, a onaj smuđ još diše. Čistim deverike, dajem smuđu vreme da umre sam od sebe, neću da učestvujem u njegovoj smrti. Očistim deverike, a on još diše li, diše, i, zeva u mene, traži da ga ubijem. I skrkam mu nož u trbuh, rasporim mu utrobu, izvadim iznutricu. Uradim to mirno, jer i to je život. A sećam se, i meni su vadili iznutricu kada sam bio Prometej, pa, evo, opet sam živ i zdrav. Uprkos Bafometu.