Prvi američki ratnik u Hagu?

Od osnivanja Haškog suda slušamo o agresijama i stranom mešanju u ratovima devedesetih. Ali tek sada kada se u Hagu našao Ante Gotovina imaćemo priliku da saznamo nešto više o stvarnoj ulozi jedine supersile u balkanskim ratovima devedesetih. “Posle albanske pobune u Makedoniji, celokupna uloga SAD u regionu bivše Jugoslavije je došla pod lupu. Uloga SAD je najspornija u Hrvatskoj i, verovatno, u Makedoniji – obe zemlje su imale bilateralne sporazume sa SAD koji nisu dostupni javnosti”, napisao je nedavno Marinko Čulić. Tri dana pre “Oluje” Vašington post je napisao u uredničkom komentaru da su “SAD sve vreme tražile snagu – sa izuzetkom svoje sile – koja bi mogla da zaustavi srpski avanturizam i napravi vojni balans”. Post je tada samo pretpostavio da je glavni kandidat za ovu ulogu bila Tuđmanova Hrvatska.

Vitomir Raguž, bivši bosanski ambasador u EU, tvrdi da je “Gotovina bio operativni američki agent na terenu 1995.” Gotovinin čikaški advokat Luka Mišetić je po podizanju haške optužnice priznao da je njegov branjenik bio u lancu komandovanja, ali da je u SAD “postojao taj drugi par očiju i ušiju koji je posmatrao” operaciju “Oluja”. Tuđmanov sin Miroslav, u vreme “Oluje” šef hrvatske obaveštajne službe, rekao je novinaru Nenjsnjeek-a da su tokom operacije “Oluja” Hrvatska i SAD bile “de fakto partneri” i da su veze bile puno dublje nego što SAD priznaju. Predstavnici vlade u Vašingtonu su davali kontradiktorne izjave o svojoj ulozi i vezama sa Hrvatskom u tom periodu. Nenjsnjeek-ov novinar tvrdi da su mu neimenovani zvaničnici SAD priznali da je Vašington bio obavešten o detaljima planirane operacije, ali da Bela kuća nikada nije odobrila ovakvo partnerstvo i da administracija “nije ništa znala o planiranju kriminalnih aktivnosti”.

Ubrzo po objavljivanju Nenjsnjeek-ovog teksta Lorens Rosin, američki ambasador u Zagrebu, je izjavio da su SAD samo “bile svesne” da se operacija dešava i porekao “bilo kakvo učešće SAD u operaciji Oluja”. Rosin čak tvrdi da je Klintonova administracija pokušavala da spreči hrvatsku ofanzivu. Pitanje da li bi ovu izjavu datu hrvatskim novinarima ambasador Rosin ponovio pod zakletvom u sudnici Haškog tribunala. Mišetić tvrdi da su “informacije koje poseduje SAD relevantne za ustanovljavanje Gotovinine nevinosti”. Ali, one bi sugerisale krivicu nekoga u Vašingtonu i pitanje je koliko će se hrvatskom generalu isplatiti da antagonizuje američku administraciju čiji bivši i sadašnji zvaničnici ne mogu da svedoče bez odobrenja. Gotovini bi čak mogao i da pomogne iskaz nekih američkih zvaničnika. Na primer Piter Galbrajt, ambasador SAD u Hrvatskoj u vreme “Oluje”, tvrdi da su Srbi otišli pre nego što je Hrvatska vojska stigla.

Gotovina ne treba da očekuje da će američki izveštaji i dokumenta koje priželjkuje stići u Hag. SAD su do sada dosledno odbijale svaku saradnju sa Tribunalom koja bi dovela do otkrivanja obaveštajnih izvora i metoda. Karla del Ponte nema načina da privoli najmoćniju svetsku silu – i svog glavnog finansijera – da otvori arhive. Nenad Ivanković, autor Gotovinine biografije, tvrdi da se hrvatski general “oseća izdanim zbog toga što SAD i ljudi koje je (tamo) poznavao ćute”.

“Hrvatski heroj” zato verovatno može da računa na pomoć iz Srbije. “Neki generali iz Beograda već su bili u Krajini kako bi organizovali povlačenje stanovništva i vojske, prije svega mislim na onaj deo oko Knina, tako da su Srbi izašli iz Krajine prije nego je hrvatska vojna operacija i počela”, kako hrvatski i bosanski mediji prenose navodnu izjavu Sonje Biserko datu Glasu Amerike u avgustu 2001. godine. “Prema svedočenju ljudi koji su dolazili u kancelariju Helsinškog odbora, Arkanove jedinice su terale Srbe iz njihovih kuća. Primer za to se dogodio u Dvoru na Uni gde su Arkanovi Beli orlovi (sic!) terali Srbe iz grada. Radilo se o jednoj operaciji koja je dogovorena između Srba, Hrvata, Bošnjaka i Amerikanaca”.

Direktna svedočenja će ipak biti puno značajnija. Hrvatski dnevnik “24 sata” je objavio ove nedelje da će se odbrana “u bitnom delu baviti definisanjem uloge SAD u planiranju i realizaciji Oluje” i da će pozivati svedoke koji su u saradnji SAD i Hrvatske bili “direktni učesnici”. Bez američkih dokumenta odbrana bi morala da pomoću hrvatskih svedoka dokazuje ulogu Klintonove administracije u “Oluji”. “24 sata” tvrdi da se iz zapisnika sa sastanka u avgustu 1995. vidi da su “Tuđman i saradnici američke zvaničnike doživljavali kao mentore u izvođenju akcije Oluja”. List sugeriše da su prisutni na avgustovskom sastanku shvatili Klintonovu poruku da se ne prelazi granica sa Bosnom, kao naredbu a ne kao savet. Iz ovoga sledi da ako su Amerikanci već mogli da spreče hrvatske snage da pređu na teritoriju suseda, onda su mogli i da ih odvrate od činjenja masovnih zločina ili da bar objavljivanjem u medijima onoga što su videle “oči i uši” CIA izvrše pritisak na Tuđmana i njegove generale.

Ivo Sanader je 1995. godine kao zamenik ministra spoljnih poslova bio u stalnom kontaktu sa zvaničnicima SAD i hrvatski dnevnik veruje da bi sadašnji premijer mogao da kao svedok odigra ključnu ulogu u Gotovininoj odbrani. Mate Granić, Sanaderov šef u vreme “Oluje”, je već izjavio da će ako “bude pozvan sa zadovoljstvom biti svedok odbrane”. Gotovinin advokat Luka Mišetić je na pitanje hrvatskih novinara da li će tražiti da Bil Klinton svedoči u Hagu rekao da “ko god ima relevantnu informaciju za odbranu, može očekivati da će ga pozvati odbrana generala Gotovine”.

Roj Gatman, dobitnik Pulicerove nagrade, tvrdi da je bliska saradnja CIA i Hrvatske počela 1994. On kaže da je CIA svoju sofisticiranu “stanicu” prvo otvorila na Braču, ali je posle jednog teksta u Feral tribjunu baza koja je kasnije imala važnu ulogu u “Oluji” premeštena u Šepurine. Zagrebački Večernji list navodi da je “kršeći UN-ov embargo na naoružavanje Republike Hrvatske, 1994. godine američki MPRI organizirao ratnu obuku za nekoliko hrvatskih generala”. List tvrdi da Gotovina “kao najperspektivniji hrvatski ratni komandant, uoči Oluje odlazi u Fort Irnjine, centar za obuku komandnog (kadra) u SAD”. Večernjak piše da “nakon što je Klinton, preko Holbruka i ambasadora Galbrajta, dao zeleno svjetlo pokojnom Tuđmanu, Oluja počinje. Dva američka aviona za elektronsko ometanje EA-6B Pronjler uništavaju komandno-raketne sisteme pobunjenih Srba kod Udbine, dok Cijine letjelice, u realnom vremenu šalju snimke ratišta u Pentagon i Anti Gotovini.” Gotovinini advokati su pre hapšenja čak izjavljivali da bi Klinton ili Holbruk mogli biti optuženi za komandnu odgovornost u “Oluji” jer su znali da će napad biti izvršen i za njega su dali zeleno svetlo.

Iako Hag više ne može da podiže nove optužnice, Hrvatsku brine pominjanje “zajedničkog kriminalnog poduhvata” sa ciljem da se u “Oluji” proteraju krajiški Srbi u Gotovininoj optužnici. To upućuje na odgovornost najviših zvaničnika i zato je pri hrvatskom Ministarstvu pravosuđa pre više od godinu dana osnovan Savet prijatelja suda, koji ima za cilj da radi na obaranju optužbe o zločinačkom poduhvatu. Od hapšenja Gotovine u radu saveta učestvuju i ministar pravosuđa Vesna Škare-Ožbolt i advokati generala Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača.

Na prvom susretu posle hapšenja u Hagu Gotovina je svom advokatu rekao da nije vodio privatni rat, nego se borio u ime Republike Hrvatske i hrvatske vojske. To je jedna od samo par stvari oko kojih se slažu svi akteri balkanskih ratova. Haški tribunal nam narednih godina možda otkrije da li se hrvatski general borio i u ime jedne mnogo moćnije države.