Ovce žele vuka za pastira

Miroslav Mišković, vlasnik “Delta holdinga”, nedavno je proslavio petnaesti rođendan kompanije. Pohvalio se tokom rođendanskog slavlja da je zaposlio oko

16 000 radnika koji će mu, kako očekuje, tekuće godine doneti prihod od 1,4 milijarde evra. To po meri neoliberalnog kapitalizma, čija merila važe univerzalno, nije dovoljno dobar rezultat pa je Mišković ocenio da mi imamo “samoupravljanjem razmaženu radničku klasu” i da strani ulagači neće doći tamo gde se svaka tri dana štrajkuje i blokiraju putevi. Deo javnosti posle je danima izjavu prepričavao. Jedna ugledna novinarka (plavuša) u trenutku egzaltirano je zažalila što se gospodin Mišković češće ne oglašava. Kako bilo, skrenuta je pažnja na već pomalo zaboravljenu radničku klasu. Do sada se kod nas promena sistema nekako švercovala. Kapitalizam je zamenjen pojmom demokratije kao da je vladavina kapitala – vladavina naroda.

Da li je naša radnička klasa razmažena i neodgovorna?

“Miškovićeva izjava pokazuje da je Srbija uznapredovala u procesu kapitalističke formacije jer se istakla osnovna podela – na poslodavce i radnike čiji su interesi kao grupa suprotstavljeni. Za poslodavca radnici su uvek nedovoljno vredni, nedovoljno angažovani, nedovoljno profitabilno iskorišćeni a uvek previše plaćeni. U toj optici njegova izjava je legitimna kao što je legitimno nastojanje radnika da rade manje a budu plaćeni više”, kaže za NIN Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. NJegov kolega sa Fakulteta političkih nauka Zoran Stoiljković tvrdi da je Miškovićeva izjava proizvoljna i pita “šta bi značilo da nisu razmaženi – valjda da ništa ne pitaju, da pristanu da ostanu bez ikakve zaštite”... Srećko Mihailović, takođe sociolog i istraživač javnog mnjenja iz Instituta društvenih nauka, kaže da se naši radnici ponašaju normalno: “Ako im se ponudi pristojna zarada u pristojnim uslovima, videćemo da li su zaista neradnici. Male plate, loši uslovi rada – zašto bi se u tom slučaju radnik žrtvovao za dobrobit svog gazde? Dakle, niti su zabušanti, niti junaci socijalističkog rada, niti to treba od njih očekivati.”

Naši sagovornici slažu se u oceni da su radnici kao društvena klasa potpuno nezaštićeni u tekućem periodu transformacije. Nema elementarne društvene ravnoteže koja omogućava blokiranje štetnih interesa privatnih vlasnika štetnih za samu ekonomiju Srbije. Pošto nema organizovane snage – ni ekonomske ni političke koja bi zastupala njihove interese, radnici su kao gubitnička društvena grupacija u položaju potpune društvene nemoći. Iz nemoći se javlja otpor koji je nužan zbog pogoršanog i podređenog društvenog položaja. Reč je o destruktivnim oblicima otpora koji se prvo manifestuju na radnom mestu (niska produktivnost, bežanje sa posla...), do oblika otpora destruktivnih po društvo, kao što je blokiranje puteva, preduzeća, nedozvoljavanje da se odvija proizvodnja...

“Ali, to je situacija koja je istorijski neizbežna s obzirom na to da početni oblici formiranja kapitalizma skoro da moraju da imaju grabežljivi karakter u kome većina društva mora da pretrpi ozbiljne gubitke kako bi se formirale stabilnije strukture koje tek u narednoj fazi omogućavaju preraspodelu društvenog bogatstva. Protiv ovakve situacije ipak se mora boriti jer samo iz borbe mogu da nastanu elemente strukture druge faze koja će dovesti do uravnoteženja društvenih interesa”, objašnjava Mladen Lazić.

Naš sagovornik kaže da najnovija istraživanja pokazuju vrlo nizak nivo razvijenosti radničke društvene i političke svesti. S jedne strane, zbog samoupravljanja gde ih je paternalistički štitila vladajuća stranka a i zbog njihovog tradicionalizma. Socijalizam se kod nas samo nadogradio na postojeći patrijarhalni tradicionalizam pa su ostali daleko od sticanja razvijenije svesti o svom društvenom položaju. Izrazito su autoritarno orijentisani i zato traže postojanje populističkih stranaka jer se međusobno dopunjuju. Dakle, “nisu puke žrtve već su istovremeno i proizvođači položaja u kom se nalaze. Zato je uprošćeno kriviti ih zbog stanja u kojem se društvo nalazi ili ih, s druge strane, smatrati izgubljenim žrtvama.”

Ali, teret tranzicije mnogo je teži na plećima tradicionalne Srbije jer je većinski čine stari, niže obrazovani, tranzicijski gubitnici koji su pristali uz socijal-nacionalne stranke. Srećko Mihailović je prošle godine za CeSid sproveo istraživanje koje je potvrdilo ranije – pravilnost da se tranzicioni gubitnici vezuju za radikale i socijaliste a oni kojima tranzicija donosi dobitak, za liberalno-demokratske stranke. Nažalost, i jedna i druga postoktobarska reformska vlada podelile su mišljenje da mogu da obave tranzicione poslove bez sindikata i bez saglasnosti radnika. Zato trećina građana vidi privatizaciju kao pljačku dok nove kapitaliste ocenjuju kao lopove. Kako je onda moguće da sindikat u ovom periodu nije postao kolektivni zaštitnik radničkih prava?

Postoji velika razlika između usko grupnih interesa u pojedinim preduzećima i opšteg društvenog interesa. “Kad nema kolektivne organizacije, onda zaštita usko grupnih interesa radnika takođe vodi do ekonomskih poremećaja kao što vodi i odsustvo bilo kakvog interesa. Recimo, ako radnici u elektroprivredi imaju izrazito visoke plate, to znači da će struja morati da bude skuplja, što ugrožava interese drugih radnika i društva u celini. Zaštićeni su samo oni delovi radnika koji imaju svoje sindikate unutar preduzeća a koja imaju strateški položaj”, kaže Mladen Lazić.

I Zoran Stoiljković uočava razlike između grana koje dobro stoje ili onih u kojima još nije došlo do talasa privatizacije kao i preduzeća koja je privatizacija oštetila: “Ogroman je disbalans između administracije zajednica transporta nafte i, recimo, zaposlenih u kožnoj ili tekstilnoj industriji, gde su najniže plate. Radništvo je interesno razjedinjeno, manje od dve petine zaposlenih je učlanjeno u neko od postojećih sindikata. Sindikati nemaju zajedničku strategiju.”

Radnici na Zapadu Postoji veliki spor u teoriji oko toga da li se u takozvanom demokratskom svetu došlo do kraja klasnog glasanja. Laburistička stranka u Engleskoj služi kao primer za tezu da u savremenoj demokratiji stranke više ne zastupaju klasne interese nego šire društvene interese. Društvo je postalo mnogo složenije, ono više nije jednostavno rascepljeno na radnike i vlasnike. Umnožila se i ojačala srednja klasa koja jednim delom ima interese bliske radnicima dok su drugi njihovi interesi bliži vladajućim slojevima. Zbog toga stranke pokušavaju da pokupe sve veći broj glasova. Na Zapadu je radnička klasa predstavljala masovan socijalni sloj koji je činio više od trećine biračkog tela. Danas gledano, tako tradicionalno radničku klasu čini oko 15 odsto ljudi. Globalizacija je donela daleko veću fleksibilnost radnog procesa i odnosa. Sve više ljudi radi projekte na ugovor tako da je sve manje tradicionalno zaštićenih radnih mesta. Međutim, oni koji su na marginalizovanoj poziciji, ne daju više podršku ni poziciji levog centra, ni desnom centru već levom i još češće desnom ekstremizmu. Dalje, pokazuju se ozbiljne razlike sa stanovišta nacionalne i kulturne pripadnosti radništva između onih koji su došljaci – migranti i jednog dela pauperizovanih donjih slojeva koji daju podršku ekstremnoj desnici koja obećava da će se usprotiviti prijemu nove (uvozne) radne snage.

Profesor Lazić za Samostalne sindikate Srbije kaže da su bili i ostali parapolitičke organizacije koje pre svega štite interese jednog dela sindikalnog rukovodstva. Najbolji dokaz je to što taj sindikat sa svojim predsednikom Smiljanićem potpuno nestaje od trenutka kada se formirala aktuelna vlada. I Stoiljkoviću se čini da ovaj sindikat optira sa svima oko pojedinačnih interesa. Nezavisnost podržava demokratsko-građanski blok i neefikasan je jer se taj blok podelio. ASNS, ujedno sindikat i stranka, zaigrao je na kartu laburista ali je na izborima dobio 0,1 odsto glasova.

“Svedoci smo trenda opadanja broja članova sindikata. Tako će i ostati sve dok dva glavna sindikata ostanu ovako pocepana. Sama država i vodeće političke stranke pospešuju međusindikalni razdor”, tvrdi Mihailović.

Kao što se vidi, u Srbiji ne postoji zaštita kolektivnih interesa radnika političkim sredstvima, tj. preko političke partije jer naša zemlja nema socijaldemokratsku stranku vrednu pomena. Jedan od razloga je i taj što je SPS odigrao lažnu ulogu zaštitnika radnika i tako blokirao politički prostor otvarajući ga za formiranje populističkih stranaka koji su kvazipredstavnici interesa radnika kao što su SRS i kasnije PSS. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka većina radnika podržavala je Miloševića i njegovu igru na nacionalističku kartu. “Radnici su ključna kategorija jer su oni ti koji su doveli Miloševića na vlast, održali ga dugo na vlasti i skinuli sa vlasti. I danas stranke koje na svojoj strani imaju najveći broj zaposlenih mogu da računaju na dobre izborne rezultate i izbornu pobedu. Političke stranke, s druge strane, kao da to ne vide ili ne žele da vide”, tvrdi Srećko Mihailović.

Naš sagovornik skoro dve decenije analizira odnose radnika i političkih stranaka. Zanimljivo je da se danas jedna trećina ispitanika prepoznaje u radničkoj klasi što je više nego što ima zaposlenih. Takođe je zanimljivo da su ispitanici sami određivali svoju klasnu pripadnost jer ne polaze od naučno utvrđenih istina već se izjašnjavaju na osnovu vlastitog doživljavanja svog položaja. Mihailoviću se čini da u klasnom prepoznavanju ipak prevelik broj ljudi sebe vidi u srednjoj klasi – čak 38 odsto. “Naš socijalizam je uspeo ono što kapitalizam nije uspevao decenijama – da razori radničku klasu i da je fragmentiše ourizacijama... Tako se međuklasni sukob transformisao u unutarklasni sukob što je do kraja onemogućilo da se ta klasa formira kao klasa zbog čega je do dana današnjeg ostala kao što je i bila, samo još više fragmentisana.”

Mladen Lazić primećuje posledice samoupravljanja koje su loše po ekonomski razvoj društva. Po njegovom mišljenju, samoupravljanje je na formalnom planu vlasništvo definisano kao društveno ali je na faktičkom planu ono bilo definisano kao grupno vlasništvo. Ta ideja dominira društvom iz čega proizlazi da radnik iz uspešnog preduzeća očekuje da se u privatizaciji preduzeće pojavi kao grupno vlasništvo (“naše fabrike”) a ne vlasništvo drugih. “Tako radnici (“Knjaz Miloš“, cementare...) učestvuju u pljački zajedno sa dobitnicima u privatizaciji – učestvuju u razdeobi sitnih delova plena na račun ostataka društva. Taj odnos se, s jedne strane, javlja kao proces materijalnog raslojavanja radnika – u jednom mestu imamo bogate i siromašne radnike zavisno od toga gde su pre radili (ne njihovom zaslugom), a sa druge strane, takva situacija dovodi do antagonizovanja interesa samih radnika”, ističe Lazić.

Gotovo dve trećine zaposlenih živi u egzistencijalnoj oskudici a oko deset odsto živi ispod linije siromaštva. Međutim, vlast je neumoljiva jer od radnika očekuje da pristanu da im se smanji obim prava uz veliki pad standarda. Kako stimulisati ljude da prihvate niže standarde radne zaštite i radnih prava ako znaju da će uskoro izgubiti radna mesta i kada je novo zaposlenje teško naći? Zoran Stoiljković kaže da su istraživanja posle 2000. godine pokazivala da bi ljudi pristali na žrtvu kada bi se teret tranzicionih promena relativno ravnomerno rasporedio uz brigu kompetentne, odgovorne i ne previše korumpirane vlasti. Novija istraživanja, međutim, kažu da su radnici u međuvremenu izgubili poverenje u sve nabrojane osobine političke elite. Nema poverenja, nema sigurnosti, ni uverenja da se vodi strategija koja je u interesu podizanja životnog standarda i samih zaposlenih.

Ovo je otprilike i odgovor kako je moguće da jedan tranzicijski tajkun kao što je Bogoljub Karić, za mnoge postane slamka spasa u očima tranzicijskih gubitnika: “Metaforično, ovce žele da im vuk bude pastir. Svako od njih Karića vidi kao lični model uspeha imajući samo sebe u vidu, a ne opšte interese. Radnici prosto ne žele da vide da je položaj njihove grupe posledica onog što je radio Karić”, kaže Lazić. Zbog toga je brak između gubitnika tranzicije i trenutnih dobitnika, tj. predatorske buržoazije, loš i za razvoj društva. “Predatorima odgovara talas privatizacije i promena u neinstitucionalnim uslovima i sve će učiniti da zaustave promene koje dovode do stvaranja uređenog institucionalnog društva”, ističe Stoiljković.

Trenutno situacija je takva da država nema poverenja u građane a građani nemaju poverenja u državu, namerno ili nenamerno, ne shvatajući da su jedno te isto. Dok je nekad navodno privilegovana radnička klasa u rasulu, dotle pred našim uspavanim pogledom cveta nova politička klasa prigrabljujući privilegije. To je ona koja se ni oko čega ne slaže osim oko zajedničkih interesa – plata i beneficija.