Kraj DS ili - dajte šansu rulji

Gospod zna da im nisam želeo zlo. Gospod zna zašto sam promenio mišljenje. Jedina sličnost Đinđića i Živkovića jeste što obojici mozak ne radi već sedam meseci. Jedan, briljantni um - i kad je bio zao, zaustavljen silom. Drugi, uskraćen prirodnim putem - i kad je hteo da bude dobar. Jedan je svojima ostavio herojske nade; drugi bedasta izvinjenja. Prvi je ostavio amanet da glupa politika nikad nema pametne tvorce. Drugi misli da takvo pravilo ne treba tumačiti usko ni strogo. Da vidimo.

Jesam li vam rekao kako će vladajuća hunta da uništi Demokratsku, sopstvenu stranku? Jesam. Govorio sam da lažu i kad ćute. Tačno. Da će zadaviti peti oktobar. Očigledno. Da u njihovoj politici nema ničega većeg od nule i značajnijeg od ništa. Transparentno. Da namerno neće izvaditi sve kosture iz starih ormana. Dokazano. Da previše vole moć, novac i Dedinje. Pokazano. Da će uvesti parlamentarnu diktaturu zarad svoje vlasti. Upravo viđeno. Da će brukati Srbiju. Jasno.

Zar je nosiocima kovčega trebalo samo pola godine da sahrane sve što je Onaj stvarao deset? Traže li oni još godinu vlasti da temeljno zakopaju čitavu Srbiju? Dok se uzdizala, DS je plašćena od srpskih nada. Urušava se pred činjenicama. Kako se jutros, posle paljenja Rajhstaga, osećaju Srbi koji vole Demokratsku stranku? Koji su to dokazali. Rizikovali. Davali joj energiju, broj, veličinu, mrežu, snagu, entuzijazam. Kakva je njihova budućnost ako su saučesnici u rušenju parlamentarizma, prodaji zakona, suludom previđanju stvarnosti, suicidnom nasrtaju na očiglednu većinsku volju Srba da se odmah rastanu sa DOS-om. U šta su pretvoreni članovi Demokratske. Kakav je to teflonski kolektivni mozak naturen nekadašnjem embrionu svega demokratskog i normalnog u ovom slepom crevu sveta?

Stranka je oteta od sebe. NJena je priroda i njena suština mutirana. NJom, bez pilotske dozvole, upravljaju Čeda, Beba, Vesić, Janjušević, dvojica krupnih Srba iz inostranstva, jedan krupan domorodac i jedan prečanin. Tadić je, za sada, izolovan. Roštiljdžija balansira i veruje da uz pomoć Ružice, koja se drži na distanci od hunte, može da ovlada svim stranačkim polugama. Potrebna su tri uslova: da se pitanje nasleđa ne otvara unutar stranke još šest meseci, da dinastički sukob dočeka kao premijer srpske vlade i da u međuvremenu ne otvori rat sa “šilerovcima”.

Zar je realno očekivati da Živković izađe pred članstvo ili parlament i kaže: “LJudi, ne umem da vodim ni stranku ni državu”! Hunta neće pristati da politički bude pobeđena. To bi za neke među njima bila ekonomska propast, gubitak slobode a za neke, bogami, i danak u krvi. Napravili su mnogo dugova. Zato se na sav glas deru da njih obaraju samo “zaverenici”, “stare strukture”, “haško bratstvo”, “nacionalisti”, “jataci atentatora”. Ko je onda od slobizma preuzeo glasačku mašinu u parlamentu, ko je otvorio piljarsku trgovinu u politici, ko je potrošio Nedu, ko je odelio RTS, Politiku i Studio B od gledalaca, ko misli da se može zakazati druga sednica pre prve? Može li se, joj Srbi, umreti pre rođenja? Jal abortus, jal glupost, jal neviđena pizdarija.

Demokratsku uništava to što danas jeste, a ne njeni protivnici. Pretvorena u žiranta privatne interesne grupe, sebe je ogadila svima. NJu stoga obara gravitacija, to što su joj učinili njeni lideri, to što je u svakoj srpskoj svinjariji trag nekog iz ove stranke. Fakat da neke demokrate idu uz kriminal kao kečap uz hamburger. Ne boje se takvi izbora, već sebe. Onoga šta su nam učinili. Ova stranka, i Srbija sa njom, krvari kroz rupu od Čede i Bebe. Ako nema snage da se odrekne takvih ljudi i njihovih metoda, stranka ubija sebe istim načinom kojim je ubijen njen tvorac.

Šta je ostalo od DS ako njena vlast pokazuje Srbima da je demokratija samo bajka? Kao Deda-Mraz. Kao Ali-Baba i četrdeset hajduka. Stranka je zalutala ne svojom voljom. Našla se tamo gde nije krenula. Ona više nije u stanju da Srbima garantuje bolji dan, mirniju noć i izvesniju budućnost. LJudi zato hoće da ih kazne. Što su bili alavi, što su odvojili sebe kao kastu, svoju sudbinu od zajedničke. Što su učinili da slobizam zbog njih sad izgleda manje kriv no što jeste. Što su se razmnožavali incestuozno, unutar kruga koji se brinuo da novac ostane u rukama nekolicine. Što su izdali sebe, što su priznali naslednike koji nisu određeni testamentom ili voljom članova. Sad ih teraju. Da ih više ne vide. Čak i oni koji znaju da sa Koštunicom i Labusom ne dolazi lako i brzo ozdravljenje, traže promenu. Dosizam time ponavlja sudbu slobizma. LJudi ih odbacuju zbog njih samih, a ne zbog vrednosti drugih.

Ako zatvori mogućnost političke, mirne promene režima, hunta priziva revoluciju. Rulju. Ulicu. Bes gladnih i beznadežnih. Možda bi takav rasplet do kraja razotkrio pravu suštinu ove tri godine. Jer, kojima je Koštunica veći neprijatelj nego Šešelj, takvima će Toma Nikolić biti bolji grobar nego DSS. U međuvremenu, srpski parlament predstavlja sinemaskop platno na kojem se vide svi gresi ovakve politike: dezorijentacija stranke, beskrupuloznost njenog vođstva, manipulacija sistemom, obmanjivanje javnog mnjenja, ubijanje medija, otimanje sve više vlasti za sve uži krug ljudi, neopisivo bogaćenje, laž da je svaka privatizacija nužno kriminalna.

Demokratska, vođena ovim apostolima đavola, postala je direktni saučesnik u svakoj srpskoj tragediji, svakoj pljački, svakom odustajanju od života, svakoj porodici koja je kolektivno odlučila da umre jer joj smrt izgleda bolje od života u ovakvoj Srbiji.

Paradoksalno, tek kad siđe s vlasti, u ratu svođenja računa, DS može naći snage da se razreši svih koje mrtvi ne opominju a bedni ne upozoravaju. Naime, duša DS nije u vladanju Srbijom uz ovakvu cenu, već u povratku na sve što je nju napravilo kriterijumom za prijatelje i protivnike. Neka Srbi kazne one koji su razorili DS i Srbiju. Neka podrže sve koji znaju da u ovoj nesrećnoj zemlji nikad nije bilo loših izbora niti dobre vlasti.