19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Nema sumnje da se dobar igrač rađa s talentom; teško mi je da govorim o sebi, verujte, ja nikad nisam bio zadovoljan. Najgore vas snađe kad vas ponesu komplimenti, pogotovo kad ste mladi da pomislite da ste sve postigli. Bilo je situacija kad sam mogao da poludim od pohvala, ali sebi sam tada govorio: Ne veruj u to! U ovoj sredini stalno morate da se dokazujete, a samo je teren bio mesto za moje potvrđivanje - priča za NIN Dragan DŽajić (57) kome je ovih dana, kao najboljem igraču u proteklih pet decenija u Srbiji i Crnoj Gori, pripala izuzetna titula - Zlatni fudbaler. Izbor je izvršen u svim evropskim zemljama na zahtev Uefe, a povodom 50 godina njenog postojanja.
APLAUZI: Nikad neću da zaboravim jedan plakat kojim se građanstvo Uba obaveštavalo da će pioniri “Zvezde” gostovati u Valjevu. S obzirom da je moj striji brat već igrao fudbal,zamolio sam ga da pokuša da me ubaci u tim “Metalca”. Jedva smo skupili pare za autobuske karte do Valjeva, otišli smo pravo na stadion i brat je zamolio trenera pionira Miška Lazića da me primi u tim. - Znaš kako je, “Zvezda” gostuje jednom u deset godina, hiljadu klinaca iz Valjeva moli me da ih stavim u tim!, rekao je Miško. - Neće se obrukati, videćeš!, bio je uporan moj brat. I Miško je popustio. -Dobro, neka igra prvo poluvreme!, rekao je on, ali mu nije padalo na pamet da me promeni u drugom poluvremenu. Potom je u Kruševcu održana omladinska fudbalska smotra, na kojoj su selektirani najtalentovaniji dečaci iz srbijanskih gradova, i tako sam se obreo u republičkoj omladinskoj reprezentaciji.
Na nesreću, već na pripremama zapazili su me ljudi iz “Partizana”. Kažem na nesreću, jer sam bio zakleti zvezdaš. - Kakav fudbal! Zar da ostavi školu?, odgovorio im je moj otac. Ubrzo su se pojavili i ljudi iz “Zvezde”, i brat i ja smo nekako nagovorili oca da prihvati ponudu. Nije bila ništa bolja od “Partizanove”, ali meni je mnogo značila. Međutim, počela je školska godina, i otac me nije pustio da se preselim u Beograd. Putovao sam skoro godinu dana. Poslednji čas se završavao u pet do dvanaest, autobus za Beograd je kretao u dvanaest i pet. Bio sam superioran u “Zvezdinom” podmlatku, priželjkivao sam da zaigram na pravom stadionu, pred velikom publikom - makar jednom. Želja mi se ispunila u poslednjem kolu fudbalskog prvenstva, debitovao sam protiv ekipe “Budućnosti”, i dobio najveću ocenu. Više nisam izlazio iz prvog tima. Imao sam 17 godina, tog leta trebalo je da igram za omladinsku reprezentaciju, nisu me pustili: - Ne, ostaćeš u timu, počinje Rapan kup! Tako je počelo: “Zvezdina” publika, dribling, centaršut - aplauzi.
KUC PROTIV DŽAJIĆA: Već u mojoj prvoj sezoni 63./64. “Zvezda” je osvojila kup i prvenstvo.Nisam igrao samo na jednoj utakmici sa “Sarajevom”, pao je veliki sneg i nisu mi dali da igram. Bio sam previše slab da bih mogao da trčim po njemu. Iz tog vremena sećam se jedne zgode na utakmici u Mostaru. Pao sam a Mujić, igrač na zalasku karijere, stane kopačkom na moju ruku, posmatra me i kaže: Je l’ si ti taj mali o kome svi pričaju? Što si tako žgoljav?! A on, siromah, ne može više da trči. Stvarno, bio sam veoma mršav i na svakoj utakmici igrači su me bodrili: Ajde, mali! To je činilo da se osećam neuporedivo snažnijim, superiornijim. Kako možete da se osećate kad vam Rajko Mitić kaže: Opak si ti mali! A za mene je on bio čovek s neba. Posle toga imao sam utisak da mogu da letim. Sav moj talenat je procvetao.
|
Sindrom Dogodio se pozitivan pomak u našem fudbalu, samo da se ne ispostavi da je posredi naš klasični sindrom, da pobeđujemo u nevažnim utakmicama. To je pratilo i ranije generacije fudbalera. |
“Hajduk” je uvek bio fatalan za “Zvezdu”; najviše sam voleo da igram u Splitu, na starom stadionu kod porodilišta. Bilo mi je simpatično kad vidim da sve bolničarke i porodilje izađu na terase i posmatraju utakmice. Vinko Kuc je smatran najbržim igračem, i sećam se da se u štampi pojavio naslov “Kuc protiv DŽajića”, kad sam debitovao u Splitu. Odmah na početku utakmice dao sam im gol, ali izgubili smo sa 2:3. Bilo je i vređanja i pljuvanja. Ipak, rado se sećam tih utakmica u Splitu.
Naravno, uvek je “Partizan” bio najveći protivnik, ali je moja generacija napravila preokret u međusobnim susretima. Za 13 godina koliko sam igrao u “Zvezdi”, izgubili smo samo tri puta, a tukli smo ih i sa 6:1. Često sam im davao golove iz bega, i iz slobodnog udarca. Jusufija su prebacivali na desnu stranu da me čuva, mada je bio levi bek. Bio je odličan igrač, veoma inteligentan, nije bilo lako igrati protiv njega. Znate, najvažniji momenat je kad se odlepite od protivničkog igrača. Ja sam to radio sasvim instinktivno, i retko sam gubio duele. Možda je bilo i bržih igrača, ali kad umete da se odlepite u pravom trenutku, stvar je rešena. I strašno sam voleo da driblam, idući ka protivničkom golu.
BENKSU U RAŠLJE: Mislim da sam najlepši gol dao “Olimpiji” u Beogradu. U finalu kupa igrali smo 2:2 u LJubljani i smatrali da će revanš u Beogradu predstavljati formalnost. Bila je to izuzetno teška utakmica, umalo nismo izgubili. U regularnom vremenu bilo je 0:0, takođe i u prvom produžetku; dao sam gol tek u 117 minutu, ali stvarno izvanredan. I danas se sećam: napravio sam fintu, pošao sam prema lopti i svi su pošli prema njoj, primio sam je na grudi, lopta je odskočila uvis, spustio sam je glavom, okrenuo se i desnom nogom preko glave, iz dropkika, iznad Škorića poslao je u gol.
U reprezentaciju sam ušao sa 18 godina, umesto Skoblara. Svakako najznačajniji gol u karijeri postigao sam u Firenci, na Evropskom prvenstvu 1968. U polufinalnoj utakmici sastali smo se sa Englezima, tada zvaničnim prvacima sveta. Sećam se, bilo je veoma toplo, a mi smo bili u nekim sindikalnim vunenim dresovima. Utakmica nije bila posebno kvalitetna, ali dva minuta pre kraja dao sam im baš - baš dobar gol. Musemić je bio na mom levom krilu, podigao sam ruku, video me je i centrirao je. Ispred mene je bio Bobi Mur, skočili smo istovremeno, uštopovao sam loptu na grudi, skliznula je i malo odskočila. Bobi se okrenuo u mestu i pao. Iskoristio sam taj momenat, i poslao loptu Benksu, pravo u raklje gola. Taj pogodak doneo mi je međunarodnu reputaciju. Ubrzo sam zaigrao u reprezentaciji sveta, i redovno sam dobijao pozive za takve utakmice. Recimo, za oproštaj Jašina, oproštaj Korunje ili Uve Zelera. Video sam kako Bekenbauer i Amansio posmatraju Pelea na Marakani. Ja, klinac među legendama. Imao sam 22 godine, i osećao sam se veličanstveno.
ISKLJUČENJE U JENI: Slava svakom prija, naročito mladom čoveku. Pa, svi smo igrali da bismo bili poznati i popularni. Ja se nikad nisam ponašao bahato ili činio nedolične stvari. Šta sad, zar treba da se penjem na stolove? Kasnije, slava počinje da vam otežava život, naši ljudi često umeju da preteruju. Odete na doček Nove godine, dovoljno da se nađe jedan pijanac, i da vam sve upropasti. Na ulici lako možete da doživite provociranje i vređanje, ihaj, bilo je toga. Mislim da sam umeo da nosim slavu, jer mogu svoju ličnost da držim pod kontrolom u svim situacijama. U mom ponašanju ništa se nije menjalo, i onda i sada.
Naravno, doživeo sam i sudijsku nepravdu i pljuvanje od publike. Da sam dobijao samo ovacije, verovatno bih izgubio osećaj za realnost. Važno je kad stanete pred sobom, da znate ko ste i kolika je vaša vrednost. Ono što me čini osujećenim u karijeri, i čitavu tu “Zvezdinu” generaciju, jeste to da nismo došli do onoga što smo objektivno zasluživali, da igramo u finalu Kupa šampiona.
Bio sam u najboljoj igračkoj formi, kad sam isključen u polufinalnoj utakmici sa “Karl Cajsom” u Jeni 1970. Dobio sam zabranu igranja na četiri utakmice, tako da nisam igrao sa “Panatenaikosom” i “Ajaksom”. A imali smo odličan tim, 45 dana bili smo na pripremama u Južnoj Americi. Praktično, “Karl Cajs” sačinjavali su reprezentativci Istočne Nemačke, dobri igrači, pun stadion. U desetom minutu vodili su sa 2:0, ali smo polako preuzimali igru. Smanjili smo na 2:1, pa izjednačili, a onda je sudija svirao penal za njih. Nastala je gužva u kojoj je neko pljunuo sudiju, ali to nisam bio ja. Prosto, to nije moj manir. Poludeo sam kad mi je sudija pokazao crveni karton. Nisu nam dali gol iz penala, “Zvezda” je pobedila u revanšu, ali ja sam žestoko ispatio. Doživeo sam peh, najveći u karijeri. Napravio bih mnogo veće ime da sam igrao u finalu Kupa. Moj glavni evropski konkurent Johan Krojf otišao je tada sa “Ajaksom” na sam evropski vrh, ja sam se vratio mnogo stepenica nazad.
BASTIJA: Slomio sam nogu, a potom otišao u vojsku, sa 27 godina. Petnaest meseci služenja vojske - strahota. Kad sam izašao, situacija se promenila; očekivao sam da ću zaigrati u “Realu”, a otišao sam u “Bastiju”. U “Real” nisam otišao tuđom greškom, da ne pričam o tome, u “Atletiko” nisam otišao jer sam čekao poziv od “Reala”. Učestvovao sam na jednom letnjem turniru u Francuskoj, pozvali su Krojfa i mene, a onda se pojavila “Bastija”. Zapravo, najzaslužniji za moj odlazak na Korziku bio je golman Ilija Pantelić, igrao je tamo. Otišli smo na ručak sa predsednikom kluba, i zatražili su da kažem cifru. Lupio sam, misleći da ću ih tako odbiti. Tri dana kasnije, pojavili su se u Beogradu. Prihvatio sam, jer su i ovde svi već želeli da odem u inostranstvo. Dvanaest godina igrate u istom klubu, zovete se tako kako se zovete... Osećao sam da moram da odem. Mada sam mogao da igram u mnogo većem klubu, nisam se pokajao. Iz “Bastije” nosim najlepše uspomene. To je klub sa velikom tradicijom, i neobično pozitivnom energijom. Svi koji su igrali u njemu, ostali su vezani za klub, imaju samo reči hvale. “Bastija” je imala izvanredan tim, već sledeće sezone osvojili smo prvenstvo Francuske.
Kad sam 20 godina kasnije sa “Zvezdom” boravio tamo, doživeo sam ovacije. Verovatno su to bila deca onih mojih navijača. A onda sam iz “Zvezde” dobio poziv: “Ajde, dođi! Imamo tim za Kup šampiona - vrati se! I vratio sam se. Imao sam 32 godine i smatrao da mogu da igram još tri godine. Igrao sam godinu dana, i rekao zbogom fudbalu. U početku je postojalo obostrano oduševljenje, potom sam shvatio da više nije kao pre, da su došli mlađi igrači. A, onda se na utakmici u Splitu dogodilo da je najsporiji igrač u ligi Vedran Rožić, u duelu bio brži od mene. Pomislio sam: Dragane, ovo je tvoj kraj! Idi na vreme, nemoj da dozvoliš da te iko tera! Svi su se iznenadili kad sam rekao da prestajem da igram, nisu mi verovali.
ZVEZDIN MOZAIK: Odbio sam ponudu da budem šef stručnog štaba, to me nije zanimalo. Mada, nisam znao šta bih mogao da radim u klubu. Prihvatio sam mesto tehničkog direktora, i ostao na njemu više od dve decenije. Od koje god uprave sam tražio igrače: Treba mi Janjanin ili Repčić, prihvatali su bez reči. Naravno, dovođenje igrača meni nije predstavljao problem, zbog mog sportskog ugleda. Roditelji mladih fudbalera voleli su da me upoznaju, i verovali su mi. Kruna mog rada jesu “Zvezdini” igrači, naravno, i evropska titula. Ne znam da li je skromno ovo što kažem, ali to je deo mog rada, niko mi to ne može oduzeti. Ne stavljam sebe u prvi plan, decenijski uspesi “Zvezde” su toliko veliki, za sve ima mesta u tom mozaiku.
Naravno, nije “Zvezda” moja dedovina, pa da smatram da imam prirodno pravo u njoj. I te kako sam morao da se dokazujem da bih bio na tom mestu. LJudi vole da kažu: DŽaja, pa fotelja, pa igrač... Iza toga stoji mnogo napora, odricanja, neprospavanih noći. Uvek su vam suprotstavljeni nečiji interesi, ali moja ljubav prema fudbalu i osobina dokazivanja jači su od svih prepreka. Pre dve-tri godine, hiljadu posto bio sam rešio da odem; i otišao bih, sa velikim zadovoljstvom, da me nije sprečila velika grupa navijača. U ovom poslu često se događaju emocionalne reakcije.
