Voz nostalgija

Između Zlatibora i Tare, ispod Mokre gore, postoji deo uskotračne železničke pruge po kojoj još uvek saobraća, u turističke svrhe, mali starinski voz, kakvi su već odavno izbačeni iz upotrebe. Šarganska osmica. Uđoh u njega prošlog leta sa grupom prijatelja, zapanjen teskobnom sićušnošću vagona, pa krenusmo prema legendarnom tunelu u Šarganu. Voz se kretao veoma sporo; na izvesnim mestima, na uzbrdici, putnik je mogao mirno da izađe iz vagona i da trči pored kompozicije koja se brekćući teškom mukom penjala uzbrdo. Prolazili smo pokraj minijaturnih železničkih stanica; u njima su nekada davno živeli srećni otpravnici vozova. Geranijumi i dan i noć u saksijama na prozoru prvog sprata. Obično su imali lepu ćerku i sansku kozu u dvorištu iza stanice, a poneki od njih gajili su i pčele. U prizemlju, u njihovoj maloj kancelariji, i danju i noću otkucavao je, kao zarobljeno srce, Morzeov aparat. Na peronu se nalazila česma, pa su putnici istrčavali iz voza i punili mlazom hladne vode prazne boce koje su se zvoncavo sudarale jedna sa drugom.

Voz je prolazio iznad dubokih kanjona na čijem su dnu, poput zmija belouški, vijugale blistajući neke nepoznate reke, poluzaklonjene šibljem i svakojakim rastinjem. U jednom trenutku ukaza se i mali šljunkoviti sprud nasred brzaka na kome bi bilo lepo izležavati se sa nogama u vodi. Vagoni ove male kompozicije češali su granje drveća uz prugu, kao da neko provlači metalni češalj kroz kosu...

U kloparanju točkova i huktanju i brektanju male lokomotive, u tom uspavljujućem ritmu sinkopirane čežnje, počeh da otkrivam tragove poslednjeg putovanja ovim vozom, od pre šezdeset godina. Sarajevo – Beograd via Užice.

Moj otac, vrativši se iz rata, došao je 1946. godine u Sarajevo, gde sam živeo kod babine sestre, da me odvede u Beograd gde je bio visoki finansijski službenik u Ministarstvu inostranih poslova. Bio je veoma strog čovek, hercegovačkog kova, i mogu da zamislim kako je gledao na mene, svog devetogodišnjeg sina, koga mu je sudbina iznenada poklonila da se stara o njemu pošto sam majku izgubio u bombardovanju. Nije umeo sa decom, kao ni mnogi Hercegovci koji svoje sinove niti uzimaju u ruke, niti grle, niti ljube, pa me je verovatno osećao kao neizbežni teret. Bio sam rahitično gradsko dete, mali lukavac rastao na asfaltu bez i jednog jedinog drveta, ili makar travke, u blizini sarajevske kamene katedrale, u vihoru rata, kada su jedine igračke bile čaure od metaka i rastavljene hand-granate iz kojih su se vadile šipke baruta.

Prvi put sam se vozio kroz pejzaž pun nepoznatog rastinja, u eksploziji zelenog, u huku brzih, bistrih reka, kao u kakvom čudu. Ovakve predele gledao sam samo u predratnim slikovnicama kupljenim u knjižari “Simon & Katan” u kojima su Ivica, Marica i Crvenkapa, držeći se za ruke, prolazili ispod ovako velikih krošnji kroz more trava. U ovom istom vagonu, kojim se vozim posle šezdeset godina (još uvek mlad, vitak i zanesen), sedeo je jedan železničar sa fenjerom u krilu koji se hvalio svojom besplatnom reži-kartom. Tu je bio i neki poluludi podoficir, koji je povremeno pucao iz svog šmajsera kroz prozor po šumi kroz koju smo se vozili, vičući “Udri bandu!”. Lišće je trčalo na sve strane. Jedan dobroćudni debeljko pevao je neku pesmu o Bosni prateći se na dugmetari “dalape” koja je ispuštala duboke uzdahe pune sevdaha. Po vagonu je kružila boca rakije čiji bi grlić, pre no što popiju gutljaj, putnici dezinfikovali otirući ga garavim dlanom. Sećam se da smo povremeno jeli: pohovano belo pileće meso, ohlađene faširane šnicle i mladi luk, sve te na koferu koji je moj otac položio na svoja kolena, prekrivši ga belom salvetom. Ne sećam se koliko smo dugo putovali tim vozom, najsporijim na svetu, možda dan i noć, možda dva dana, možda nedelju ili mesec, ko zna, a možda iz njega nisam izašao ni do dana današnjeg?

Tek, bilo kako bilo, najzad stigosmo u Beograd, na železničku stanicu koja je vrvela od naroda, dok su mnogi po peronima spavali na vrećama i sanducima. Kroz gomilu su se provlačili demobilisani vojnici u raskopčanim šinjelima. Posle male sarajevske železničke stanice, ovo je bio grad – ulaz u Vavilon, pun grmljavine, tutnjave, svetala i tipičnog velegradskog žagora. Gledao sam ga raširenih dečijih očiju i ne sanjajući da će to jednoga dana biti za mene ring u kojem ću se boriti na život i smrt. Mada smo stigli u rano jutro, na nebu je još uvek svetlela jedna bleda zvezda. Možda moja vodilja, ko zna?

Bilo je to vreme kad su na stanici još uvek postojali nosači sa šapkama na glavama na kojima su se nalazili njihovi brojevi, pa se pričalo kako je jedan Ličanin (a bili su svi iz Like i Dalmacije), kada je došao u Gospić rekao svom kumu da mu umalo nije video ćaću na stanici u Beogradu.

“Pa, sretoh jednog sa brojem šesnaest, a tvoj ćaća je, znam to, broj sedamnaest!”

Pred stanicom su stajali fijakeri i sve je mirisalo na mokru slamu i konjsku balegu. Popesmo se u jedan i on nas poveze uzbrdo prema gradu koji mi je delovao već na prvi pogled prisno i čarobno. Stigli smo tako do Neimara i jednospratnice u Hadži Milentijevoj ulici broj 27, koja više ne postoji, i ušli u ušuškane, polutamne enterijere gospodske kuće. Pod svetlom abažura, blistale su i svetlucale male, gracilne figurine u vitrinama od ptičijeg javora. Naročito mi se dopala jedna japanska lepotica od fajansa, sa pravim malim suncobranom od trske. Jedna lepa gospođa odvela me je u kupatilo i pokazala kako se pušta voda u klozetu. Nije mogla da mi pokaže gde ide topla voda, jer je tada nije ni bilo, već se subotom ložio veliki crveni kazan sa manometrom za merenje pritiska da ne eksplodira ako se pregreje. Sve to bilo mi je pomalo smešno, ali sam se trudio da slušam sa pažnjom i radoznalošću. U našoj sarajevskoj kući, naime, kupatilo je bilo mnogo lepše i veće, pravo austrougarsko, sa kitnjastim slavinama i vešalicama za peškire sa velikim srebrnim kuglama. Gospođa je, naime, mislila da joj u kuću dolazi Petko – mali bosanski divljak. Imala je ćerku i sina, mojih godina. Sa deset godina bio sam smrtno zaljubljen u malu Lizu i sanjao erotske snove kada bi izlazila iz kupatila koketno umotana u veliki žuti frotir. Već tada, umela je da pokaže ramena sve do ispod ključnih kostiju i da blesne u prolazu golom nogom sa dražesnim prstićima. Uveče nam je njen otac čitao pred spavanje “kadokove” knjige, a budući da su nam glave bile blizu, nozdrve mi je dražio miris njene svilaste kestenjaste kose. Imale je čudne, sive oči.

U to vreme, na Neimaru su još uvek preostale predratne bakalnice sa kolonijalnom robom pune bombona u teglama i egzotičnih mirisa.

Slaviju i Kalemegdan povezivao je prvi beogradski trolejbus, italijanske marke “ansaldo”. Na pultu ispred vozača svetlela je magična zelena lampa.

U sajdžinici gospodina Dimitrijevića na Terazijama, u izlogu je stajao švajcarski sat pod staklenim zvonom. Stajali smo pred tim izlogom i dreždali gledajući zlatne kuglice njegovog otvorenog mehanizma koje su se kretale levo-desno. Verovali smo da je to perpetuum mobile.

Roditelji su nas vodili na roštilj u Topčider gde smo jeli po pet ćevapčića i pili malinu; ako se gleda kroz čašu, bio je to la vie en rose. Prvi bih halapljivo popio svoju čašu, dok je Liza čitavo veče samo otmeno srkutala. (Mada smo vršnjaci, ona još uvek ima trinaest godina i takođe razvlači svoje piće.) Vraćali smo se dugo tramvajem broj tri iz daleke tajanstvene Topčiderske šume, držeći se za ruke.

Ako to nije ljubav, onda ne znam šta je?

Sve to, i još mnogo toga, iskrslo je posle šezdeset godina iz daleke tame na drvenoj klupi malog voza u uspavljujućem ritmu kloparanja njegovih točkova. Putovao sam u tom vozu, koji je prelazio samo četrnaest kilometara, punih šezdeset godina, polusklopljenih očiju dok su u magnovenju prolazili ljudi i događaji: ratovi, oni ljubavni i oni lakši, pravi, i ljudi na Mesecu, a u metroima velikih svetskih gradova pod zemljom. Morzeovo otkucavanje smenili su diskretni kliktaji kompjutera, malinu koka-kola, ljubav – ravnodušnost... Lica, lica, lica. Vreme.

Voz se vukao veoma sporo, kao da vuče pretežak teret onih davnih godina, a zatim se zaustavio pred ulazom u tunel Šargan da bi okrenuo i vratio se natrag. Čekajući da se okrene stajao sam na tucaniku između šina i zurio u tu rupu u planini punu zjapeće tame, koja kao da je usisala čitav moj život, a u tunelu, usred mraka, sijala je zvezda petokraka.