Filozofija zdele pune voća

Film o predsednikovanju DŽordža V. Buša mogao bi početi scenom od 26. januara 2001. godine, kada je Donald H. Ramsfeld polagao zakletvu kao novopostavljeni ministar odbrane. Zvanični fotograf Bele kuće tom prilikom je napravio snimak na kome se vidi Ramsfeld u prugastom odelu kako spušta levu ruku na Bibliju koju za tu priliku drži DŽojs, njegova supruga sa kojom je 46 godina u braku. Desna ruka mu je visoko podignuta. Buš skoro da stoji u stavu mirno, isturena čela, pogleda uprtog ulevo, u Ramsfelda. Potpredsednik Dik Čejni stoji malo po strani, a na licu mu se kao i uvek ogleda onaj poluosmeh, njegov zaštitni znak.

Koju deceniju ranije, u vreme Fordovog predsednikovanja, neposredno posle Votergejta – u vremenu zapamćenom po amnestiranju Ričarda Niksona i padu Sajgona – Čejni i Ramsfeld su gotovo svakodnevno radili u istom ovom Ovalnom kabinetu u kome sada ponovo stoje zajedno. Novo lice na ovoj fotografiji, DŽordž V. Buš, pet godina mlađi od Čejnija i skoro 14 godina mlađi od Ramsfelda, u to vreme je studirao ekonomiju i biznis na Harvardu. Došao je na predsednički položaj sa manje iskustva i vremena provedenog na vlasti u državnom aparatu nego ijedan predsednik pre njega, još od doba Vudroa Vilsona 1913. godine. Mada već duboko zagazio u sedmu deceniju i mada su se mnoge njegove kolege i prijatelji u međuvremenu penzionisali, Ramsfeld je sada bio čvrsto rešen da ponovo trči trku života. U izvesnom smislu podsećao je na Le Kareovog književnog junaka, hladnoratovskog šefa britanske obaveštajne službe DŽordža Smajlija, čoveka kome je, kako piše Le Kare, “u poznom životnom dobu pružena šansa da se vrati u one životne trke koje je svojevremeno izgubio i da konačno izvojuje pobedu u njima”.

“Gledaj da ovog puta sve bude u redu”, rekao je Čejni Ramsfeldu.

Za vreme prvog boravka u Pentagonu, dok je od 1975. do 1977. bio ministar odbrane DŽeralda Forda, Ramsfeld je stekao izrazitu odbojnost prema velikim delovima sistema koje je sada trebalo ponovo da nadzire. U to doba je zaključio da se Pentagonom i ogromnim američkim vojnim kompleksom jednostavno ne može upravljati. Tokom jedne večere u mojoj kući, desetak godina pošto je prvi put otišao iz Pentagona, Ramsfeld je izjavio da posao sekretara odbrane podseća na situaciju u kojoj biste “u jednoj ruci držali neki električni uređaj, a u drugoj utikač, pa biste onda trčali okolo pokušavajući da nađete mesto da sve to nekako povežete i uključite u struju”. Ta slika mi se duboko ucrtala – Ramsfeld trči okolo po E-krilu Pentagona, kao čovek sa električnim aparatom u rukama u potrazi za utičnicom, pokušavajući da nekako učini da stvari funkcionišu, a sve vreme se oseća kao neko ko nema direktnu vezu sa generalima i admiralima.

“Posle dva meseca na tom poslu, postane vam jasno da je celokupan establišment ministarstva odbrane potpuno izolovan i zapetljan u sopstveni lanac za sidrenje”, izdiktirao je Ramsfeld u memorandumu na četiri strane od 21. marta 2001. godine, dva meseca pošto je po drugi put stupio na dužnost ministra odbrane. Već je bio frustriran. Kongres je zahtevao stotine i stotine izveštaja. Sve je ukazivalo na to da će možda biti potrebno više revizora, istražitelja, grupa za testiranje i raznih nadzornika koji će drugima viriti preko ramena, nego što ima “naoružanih vojnika sposobnih za front”.

“Sva ta gomila ograničenja sa kojom se suočava Ministarstvo odbrane primorava ga da funkcioniše na način koji je do te mere spor, glomazan i nedelotvoran, da će na kraju sve što bude uradilo neminovno kasniti bar jednu deceniju.”

Taj memorandum u kome se pominje “lanac za sidrenje”, koji je Ramsfeld pomno redigovao i još mu ponešto dodao, postao je ozloglašen među Ramsfeldovim saradnicima.

“Ja sam ministar odbrane”, često je naglašavao Ramsfeld tokom prvih meseci 2001. godine. “Ja sam deo lanca komandovanja”. On – a ne generali, ne Združeni odbor načelnika generalštabova sva tri roda vojske – treba da održava kontakt sa Belom kućom i predsednikom kada je reč o operativnim stvarima. Ramsfeld se na taj način bavio mikroupravljanjem pentagonske svakodnevice i pri tom je, ni na šta se ne obazirući, preskakao druge ljude.

Predsednik Buš je 20. januara 2003. godine potpisao tajnu predsedničku direktivu o pitanjima nacionalne bezbednosti, NSPD-24. Tema te uredbe bila je osnivanje “kancelarije za planiranje posleratnog Iraka” u okviru ministarstva odbrane, u kontekstu očekivanog upada u Irak. Ramsfeld je odabrao DŽeja Garnera, 64-godišnjeg penzionisanog generala sa tri zvezdice i poznatog biznismena specijalizovanog za industriju odbrane i poverio mu da stane na čelo te kancelarije za posleratni Irak.

Posle šest nedelja Garner je otišao u Belu kuću; bio je petak, 28. februar 2003. godine, oko 10 sati pre podne kada se prvi put sreo sa predsednikom Bušom. Garner je tom prilikom prisutnima podelio primerke svoje prezentacije u 11 tačaka i odmah, bez uobičajenog uvoda, prešao na stvar. Rekao je da od ukupno devet zadataka koliko se očekuje da ih njegov mali tim obavi na osnovu Bušovog dokumenta NSPD-24, četiri zadatka očigledno prevazilaze mogućnosti tima: demontiranje oružja za masovno uništenje, borba protiv terorista, reformisanje iračke vojske i reformisanje ostalih iračkih institucija zaduženih za unutrašnju bezbednost.

Predsednik je klimao glavom. Niko drugi nije intervenisao, mada je Garner upravo objasnio da on ne može da snosi odgovornost za one najvažnije posleratne zadatke – zadatke koji imaju daleko najviše veze sa zvanično proklamovanim razlozima za otpočinjanje iračkog rata – zato što to njegov tim jednostavno ne može da obavi.

Ipak, čini se da je svima nekako promakla ogromna važnost onoga što je Garner govorio.

On je potom opisao kako namerava da podeli zemlju na regionalne grupacije, da bi onda prešao na međuagencijske planove.

“Trenutak samo”, prekinuo ga je predsednik. “Odakle ste Vi?”

“Sa Floride, gospodine predsedniče”.

“Pa zašto onda tako govorite?” reče predsednik, očigledno bezuspešno pokušavajući da otkrije pravo poreklo Garnerovog akcenta.

“Znate, rođen sam i odrastao na jednom ranču u Floridi. Moj tata je bio rančer.”

“Primljeni ste”, rekao mu je prvi rančer Amerike. Uostalom, njegov brat DŽeb bio je guverner Floride, a predsednik je redovno posećivao tu saveznu državu.

Jedna od poenti Garnerovog izlaganja bila je ona koja se odnosila na “posleratnu upotrebu iračke vojske”. Garner je rekao: “Pokušavamo da koristimo armiju. Moramo da je koristimo. Oni raspolažu odgovarajućim veštinama.”

“Na koliko ljudi iz vojske računate?”, upitao je neko od okupljenih.

“Između dve stotine i tri stotine hiljada”, odgovorio je Garner.

Onda se osvrnuo po sobi. Svima su pogledi bludeli u daljinu. Niko mu se nije suprotstavio. Niko nije imao nijedno pitanje u vezi sa planom.

“Najlepše Vam hvala”, rekao je Buš kada je Garner završio izlaganje. Savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs počela je da govori o nečem sasvim drugom, pa je Garner smatrao da može da se povuče. Predsednikov pogled se zaustavio na njemu dok je izlazio iz prostorije.

“Samo oštro, DŽej”, rekao je Buš.

Garner je napolju sačekao Ramsfelda. Uskoro su izašli Buš i Kondoliza Rajs i već su za tri ili četiri koraka prošli pored Garnera. Onda se Buš iznenadno vratio.

“Slušaj, budeš li imao ikakvih problema sa guvernerom Floride, samo mi reci”, kazao je Buš.

Ubrzo posle invazije, dok je Garner bio u Kuvajtu čekajući da uđe u Irak, Ramsfeld je odabrao Pola “DŽerija” Bremera, 61-godišnjeg stručnjaka za terorizam i nekadašnjeg Kisindžerovog štićenika, da dođe na Garnerovo mesto, ali ovog puta kao predsednikov izaslanik.

Garner je tokom 22. aprila, što mu je inače bio prvi dan u Iraku, potpisao sporazum o osnivanju privremene iračke savetodavne grupe, koju su činili istaknuti Kurdi, šiiti i suniti, mnogi među njima prognanici, kako bi posleratna okupaciona vlada dobila neku vrstu iračke ambalaže. Nisu prošla ni dva dana a Ramsfeld ga je pozvao da mu kaže da stiže Bremer i da on želi da i Garner ostane uz Bremera.

Ramsfeld je uspeo da ubedi Garnera da privremeno ostane, ali su penzionisani general i Bremer brzo došli u sukob, pošto je Bremer odmah predočio svoj plan zabrane zapošljavanja čak 50 000 pripadnika Sadamove partije Baas u državnom aparatu.

“Dođavola”, rekao mu je Garner, “nećeš moći da upravljaš državom ako tako duboko zasečeš”.

Sutradan je Bremer obelodanio i nacrt druge uredbe, kojom se raspuštaju iračko ministarstvo odbrane i ministarstvo unutrašnjih poslova, celokupna vojska i sve Sadamove specijalne i paravojne organizacije. Garner je bio zapanjen. Ona prethodna uredba o debaasifikaciji bila je samo glupa, a ova je direktno vodila u katastrofu.

“Pobogu, pa uvek smo planirali da vratimo vojsku”, insistirao je Garner. Ovaj novi plan je zaista došao iznebuha, minirajući mesece i mesece prethodnog rada.

“Sasvim prosto, planovi su se promenili”, odgovorio je Bremer.

Posle toga se Bremer sastao sa iračkom savetodavnom grupom sa kojom je Garner pristao da sarađuje. “Ono što morate da shvatite jeste da vi niste vlada”, rekao im je Bremer. “Mi smo vlada. I mi držimo komandu.”

Grupa se sutradan jednostavno povukla.

Garner se vratio u SAD u junu i zapravo se krio nekoliko narednih nedelja, ne želeći da se sretne ni sa kim iz Pentagona, niti da razgovara o svom iračkom iskustvu. Konačno je 18. juna 2003, dok je sam sedeo sa Ramsfeldom za jednim od manjih stolova u ministrovom kabinetu, Garner smatrao da je dužan da predoči sagovorniku koliko ga velike brige muče.

“Doneli smo tri tragične odluke”, rekao je Garner.

“Stvarno?”, uzvratio je Ramsfeld.

“Tri strašne greške”, ponovio je Garner. Onda je pričao o razmerama debaasifikacije predviđene Bremerovom uredbom, o likvidaciji vojske i o odbacivanju grupe iračkih vođa. Po njegovom mišljenju, najveća greška bilo je raspuštanje vojske. Sada su tamo stotine hiljada dezorganizovanih, nezaposlenih a naoružanih Iračana koji bezglavo lutaju, ne znajući šta će sa sobom. Onda je Garner prešao na poentu: “Još ima vremena da to ispravimo. Još ima vremena da odustanemo od tih odluka.”

Ramsfeld je na trenutak pogledao Garnera onim pogledom koji odaje čoveka koji u ratu nikad nema živih zarobljenika. “Nekako mi se čini da tu nema ničega što bismo mogli da uradimo; tu smo gde smo”, kazao je Ramsfeld.

Potom su on i Garner otišli u Belu kuću da se sastanu sa Bušom. Bio je to drugi Garnerov susret sa predsednikom. “Gospodine predsedniče, dopustite mi da vam ispričam nekoliko priča”, rekao je Garner. Dok je opisivao susrete sa Iračanima trudio se da predoči pozitivnu sliku. “Verujte mi, predsedniče, dok sam se spremao za put u Ameriku, svi su mi govorili ‘neka Bog blagoslovi gospodina Buša i gospodina Blera. Hvala vam što ste uklonili Sadama Huseina’. Tako je bilo na 70 sastanaka koliko sam ih imao. To je uvek njihova završna rečenica.”

“O, to je sjajno”, rekao je Buš.

Dok ga je ispraćao, Buš je potapšao Garnera po ramenu: “DŽej, hoćeš li da odradiš i Iran?”

“Gospodine predsedniče, momci i ja smo razgovarali o tome i želeli bismo da računate na nas za Kubu. Čini nam se da su rum i cigare tamo bolji... A i žene su zgodnije”.

Buš se nasmejao: “Važi, onda je Kuba tvoja”.

Razume se, bez obzira na sve te priče, viceve, drugarske, tipično muške razgovore, ogromno poverenje i samopouzdanje iskazano u Beloj kući, Garner je uskoro nestao iz novinskih naslova. Nije ni pomenuo probleme koje je uočio, nije ih čak ni nagovestio. Nije ispričao Bušu o trima tragičnim greškama. Još jednom je oreol institucije predsednika onemogućio iznošenje najvažnijih vesti – onih loših.

Ovo je bio samo jedan tipičan primer situacije kada neko ko dođe kao posetilac u Belu kuću ne iznese predsedniku celu priču, odnosno, celu istinu. Slično tome, kad god bi Buš imao prilike da u fotelji naspram sebe ima nekog sa terena, on nikada nije pokušao da upita posetioca šta je to što se stvarno dešava, niti je insistirao da mu sagovornik kaže šta je po njegovom mišljenju najvažnije. Cela atmosfera je zapravo isuviše često podsećala na dvor, sa Čejnijem i Rajsovom koji stoje kraj predsednika i burno prate sve što se zbiva, u atmosferi priča koje se neprestano ponavljaju, prenaglašenih lepih vesti i dobrog provoda za sve.

Ubrzo se Ramsfeld distancirao od Bremera koji je, bar na papiru, bio dužan da predsedniku podnosi izveštaje preko ministra odbrane. Ramsfeld mi je docnije u intervjuu potvrdio da je smatrao kako mu Bremer podnosi samo tehničke, a ne i suštinske izveštaje.

“Nije mi se često obraćao”, rekao je Ramsfeld za Bremera.

Ramsfeld je takođe prvi istupio iz lova na oružje za masovno uništenje koje je Sadam Husein navodno posedovao. Direktor CIA, DŽordž Tenet, predložio je Ramsfeldu da lice koje je nadležno za lov na to oružje podnosi izveštaje i jednom i drugom.

“Ne dolazi u obzir”, uzvratio je Ramsfeld.

Kada je Buš u novembru 2004. godine ponovo izabran za predsednika SAD, pitanje koje se najčešće postavljalo bilo je u vezi sa daljom Ramsfeldovom sudbinom. Šef osoblja Bele kuće Endru H. Kard, morao je veoma delikatno da pristupa tom pitanju. Za promenu se najglasnije zalagao odlazeći državni sekretar Kolin Pauel. Pauel je u jednom razgovoru rekao Kardu: “Ako ja odlazim, morao bi i Don da ide.” Buš je već odlučio da Pauela zameni Rajsovom, ali nije bilo jasno koga želi da vidi na čelu ministarstva odbrane.

Na Kardovom spisku od jedanaest mogućih kandidata nalazili su se i senator DŽo Liberman, demokrata iz Konektikata koji je 2000. bio Gorov potpredsednički kandidat i DŽon Makejn, republikanski senator iz Arizone.

Kard je međutim došao na ideju koju je smatrao sjajnom – takozvanog uspavanog kandidata, ili kandidata-krticu. Po njegovom mišljenju, najbolja zamena za Ramsfelda mogao je da bude DŽejms A. Bejker Treći. “Svi bi bili oduševljeni”, rekao je Kard. “Ovaj nema šta da uči. Ovo je interesantno. Ovo je zbilja izvrsno.” Bejker je tada imao 74 godine, što znači da je bio samo dve godine stariji od Ramsfelda. Svojevremeno je služio u marincima. Bio je najbolji šef osoblja u novijoj istoriji Bele kuće, smatrao je Kard. Uspešno je za Buša obavio prebrojavanje glasova na Floridi 2000. “Gospodine predsedniče, to vam je moj savet”, rekao je Kard. “Stavite jednog diplomatu na čelo ministarstva odbrane.”

Predsednik je, kako je izgledalo, bio istinski zainteresovan. “Ne morate da žurite”, govorio je Kard. Ipak, predsednik ga nije ovlastio čak ni da pusti ma i najmanji probni balon ili da povede razgovor sa Bejkerom o tome.

Kard je razgovarao sa Ramsfeldom, koji je odavao utisak čoveka koji pretpostavlja da ni do kakve promene neće doći. Ramsfeld je želeo da ostane na položaju.

Nedugo potom, u celu stvar se uključio Karl Rouv. Bližilo se neugodno zasedanje Kongresa. Po Rouvovom mišljenju, demokrati nisu nimalo raspoloženi za neke idilične odnose. S obzirom na to da se priprema kongresno saslušanje povodom imenovanja Rajsove na mesto državnog sekretara i povodom imenovanja Alberta Gonzalesa na mesto ministra pravde i državnog tužioca, neće li čitav sistem biti preopterećen ukoliko bude potrebno da se potvrdi još jedna nova ličnost? Konačno, način vođenja rata u Iraku sigurno će biti glavna tema saslušanja i svedočenja bilo kog lica koje Buš predloži kao novog ministra odbrane.

Rouv je isticao da oni ne žele da povuku ni jedan jedini potez koji će podstaći ispitivanje i raspravu o ratu. Isuse, samo to ne.

Predsednik je konačnu odluku doneo sredinom decembra. Ramsfeld ostaje na položaju, rekao je Šejniju i Kardu. “Ramsfelda neću da zamenim.”

“To ne znači da nije želeo da ga zameni”, rekao je docnije Kard.

On je inače nastojao da otprilike na svakih šest nedelja nezvanično, ali i sasvim iskreno razgovara sa Lorom Buš, kako bi čuo šta nju brine. Za svaki takav susret izdvajao bi po sat i po. Ponekad bi razgovor trajao svega pola sata, ponekad tačno sat i po, a jednom je potrajao i cela dva sata.

Prva dama je bila vrlo uznemirena zbog rata i zabrinuta da Ramsfeld nanosi štetu njenom mužu. Način na koji je ona gledala na stvari donekle je odražavao zabrinutost Kondolize Rajs zbog prenaglašenog Ramsfeldovog stila i težnje ka neprestanoj dominaciji. Kard je dobro znao da prva dama i Kondoliza Rajs često zajedno odlaze u duge šetnje kad god bi provodile vikend u Kemp Dejvidu.

“Slažem se s vama”, rekao je Kard. Na jednom nivou on je pokušavao da objasni i poduči, ali je, na drugom nivou, istovremeno i lobirao. Tako je u osnovnim obrisima izneo probleme sa Ramsfeldom i rekao kako veruje da je došlo vreme za smenu. Dodao je, međutim, da su dosad bili odbačeni svi saveti koje je predsedniku dao u vezi sa Ramsfeldom.

“On je (Buš) zadovoljan ovim”, kazala je prva dama, “ali ja nisam zadovoljna”. U drugoj prilici rekla je: “Zapravo ne znam kako njemu sve ovo ne smeta.”

Kao novi državni sekretar, Rajsova je angažovala Filipa Zelikova, svog starog prijatelja, kao savetnika u Stejt departmentu; to je vrlo uticajna, ali malo poznata visoka funkcija koja je Zelikovu omogućavala da za Rajsovu obavlja specijalne zadatke. Tako je ubrzo stigao u Irak, predvodeći malu grupu ljudi. Već 10. februara, dakle tačno dve nedelje otkako je Kondoliza Rajs postala državni sekretar, Zelikov joj je podneo gusto kucani memorandum na 15 strana sa oznakom “strogo poverljivo – ne dostavljati nikome sem adresatu”. “U ovom trenutku Irak nije ništa drugo do propala država koja jedva opstaje u senci neprestanog nasilja i revolucionarnih političkih promena”, stajalo je u memorandumu. To je delovalo šokantno – “propala država” posle dve godine, nekoliko hiljada izgubljenih života i stotina milijardi potrošenih dolara.

Sredinom leta 2005. general DŽim DŽons, komandant NATO, posetio je starog prijatelja generala Pita Pejsa, potpredsednika Združenog štaba načelnika generalštabova sva tri roda vojske. Bio je skoro siguran da će Pejs uskoro postati prvi čovek Združenog štaba, i to ga je vrlo brinulo.

Američki prestiž u svetu pao je na najniži nivo u poslednjih 50 ili 75 godina. DŽons je kazao da je toliko zabrinut zbog Iraka i načina na koji Ramsfeld upravlja tamošnjom situacijom da se pita ne bi li i sam trebalo da podnese ostavku u znak protesta. “Kako bi uopšte mogao da podneseš osam godina u Pentagonu?”, upitao je na kraju.

Pejs je odgovorio da neko jednostavno mora da bude predsednik Združenog štaba. Ko bi drugi to mogao da uradi?

Na to pitanje DŽons nije imao odgovor. “Na sve vojne predloge i savete utiče se sa političkog nivoa”, kazao je on. Združeni odbor načelnika generalštabova potpuno se pokorio Ramsfeldu i to nikako nije dobro. “Ne bi smeo da dozvoliš sebi da budeš papiga na ministrovom ramenu.”

On je zaista bio veoma zabrinut. Kada su senatori DŽon Vorner i Karl Livajn, od kojih je prvi bio predsednik, a drugi ugledni član senatskog Odbora za oružane snage, inače demokrata, došli da ga posete u sedištu u Belgiji, DŽons im je predočio sve te probleme. Rekao je da je potreban novi zakon kojim bi se vratila ovlašćenja Združenom odboru načelnika generalštabova i kojim bi se uneo jedan zdrav, racionalni element u ceo taj suludi sistem.

“Ramsfeld sistematski obesnažuje Združeni odbor načelnika generalštabova”, rekao je DŽons.

U martu 2006. godine Ramsfeld je pozvao šestoricu stalnih spoljnih savetnika Pentagona kako bi im izneo nove podatke i postavio određena pitanja. Jedan od njih bio je Ken Edelman, dugogodišnji Ramsfeldov prijatelj, čovek koji je u početku bio gorljivi pristalica rata, da bi se potpuno razočarao načinom na koji se administracija nosila sa posleratnim prilikama. Wegov odnos sa Ramsfeldom bio je gotovo na izdisaju.

“Kojim bi merilima mogao da opišeš uspeh u Iraku?”, upitao je Edelman Ramsfelda. “Mislim na merila pobede u ratu?”

“O, postoje stotine merila”, odgovorio je Ramsfeld. “Sve je toliko komplikovano da zaista postoje stotine merila.”

“Čekaj malo”, insistirao je Edelman. “Moj nekadašnji šef je govorio da čovek uvek treba da identifikuje tri ili četiri stvari i da onda na osnovu njih procenjuje napredak – ako to ne može da učini, onda nikada neće ni biti napretka”. Taj nekadašnji šef o kome je Edelman govorio bio je sam Ramsfeld, kod koga je Edelman radio pre 35 godina u Kancelariji za privredne mogućnosti. „Dakle, koja su to merila, odnosno, koje su to tri ili četiri stvari?” bio je uporan Edelman.

Ramsfeld je ponovio da je sve isuviše komplikovano pa zato ne može da navede spisak merila. “Ima ih na stotine”, rekao je.

Edelman je kazao kako smatra da to znači da niko nikome nije odgovoran. Naime, ako Ramsfeld ne navodi nijedan konkretan kriterijum, onda želi da izbegne mogućnost da se kaže da je, prema nekom kriterijumu, pretrpeo neuspeh.

“Onda zapravo nemaš ništa”, kazao je Edelman. Otišao je od Ramsfelda još uznemireniji nego što je bio kada je dolazio. Očigledno je da nema nikakve odgovornosti.

Ramsfeld je 1. maja distribuirao tajni memorandum od šest stranica pod naslovom “Ilustrativne nove institucije i pristupi za 21. vek”.

To gotovo da je bila najnovija verzija memoranduma “Lanac za sidrenje” koji je napisao tokom prvih meseci na položaju ministra odbrane – nešto nalik na vapaj iz dubine njegovog birokratskog i menadžerskog srca. Ne samo da je ministarstvo odbrane bilo zapetljano u taj lanac, već je istim lancem bio sputan i ostatak američke vlade i čitavog sveta.

“Optužbe za nestručnost koje se izriču na račun američke vlade lako bi se mogle opovrgnuti ako bi američki narod shvatio razmere u kojima sadašnji sistem vlasti čini da je tu stručnost gotovo nemogućno postići.”

U sredu 24. maja 2006. godine obaveštajno odeljenje Združenog štaba načelnika generalštabova distribuiralo je obaveštajni izveštaj, sa oznakom strogo poverljivo, u kome je pokazano da snage terora u Iraku nisu u povlačenju. Tu su bili navedeni precizni brojčani podaci o tendencijama o kojima je Buš cele godine obaveštavan. Broj terorističkih napada neprestano se povećava. Pobunjenici su sve jači. Broj nedeljnih napada sada u proseku iznosi 700 do 800. Svaka eksplozivna naprava koja je otkrivena – svejedno da li je zaista eksplodirala i prouzrokovala štetu i smrt ili je bila locirana i deaktivirana pre no što je mogla da nanese štetu – i dalje se ubrajala u napade. Na grafikonu na kome su bili prikazani napadi od maja 2003. do maja 2006. godine vidi se da je bilo nekoliko značajnih padova, ali se isto tako vidi da sadašnji broj napada premašuje ranije – tako da prelazi brojku od 3 500 mesečno.

Rekao sam Ramsfeldu da mislim da se broj napada povećava.

“To je verovatno tačno”, odgovorio je. “Isto je tako verovatno tačno da su sada naši podaci precizniji i da je više stvari koje svrstavamo u napade. U napad se može svrstati usamljeni ispaljeni metak, kao i akcija u kojoj pogine 50 ljudi. Dakle, imaš pred sobom čitavu zdelu punu najrazličitijeg voća – tu je i banana, i jabuka i pomorandža.”

Ostao sam bez teksta. Ni uz najbolju volju i maksimalnu toleranciju prema nesmotrenoj upotrebi jezika i neprimerenim poređenjima, nisam mogao da shvatim kako je mogućno da jedan ministar odbrane poredi napade pobunjenika sa “zdelom punom voća”, pošto je reč o metafori koja je potpuno lišena svakog osećanja hitnosti situacije i bilo kakvih emocija. U poverljivim dokumentima koje je Ramsfeld redovno dobijao, zvanične kategorije bile su smrtonosna improvizovana eksplozivna sredstva, napadi sa distance pomoću artiljerijskog oruđa i “bliski susreti” kakvi su, na primer, zasede – što je zaista jako, jako daleko od banana, jabuka i pomorandži.

Tokom jedne nedelje u maju 2006. broj neprijateljskih napada povećao se na 900, što je bio dotadašnji rekord. U junu je broj napada smanjen na oko 825 nedeljno, ali je onda pred kraj meseca ponovo povećan. U julu je već premašio brojku od 1 000 nedeljno, što je bio novi rekord. Stanje stvari bilo je još gore ako se uzme da je taj nivo nasilja postojao posle dve godine utrošene na obučavanje, opremanje i finansiranje 263 000 pripadnika iračke vojske i policije. Troškovi su iznosili 10 milijardi dolara, a američki timovi su već više od godinu dana radili sa većinom iračkih jedinica. U odgovarajućem periodu 1971. godine, posle nekoliko godina vijetnamizacije, neprijateljsko nasilje je išlo silaznom, a ne uzlaznom linijom.

U julu 2006. godine tokom dva uzastopna popodneva intervjuisao sam Donalda Ramsfelda. Upitao sam ga kako stoje stvari u vezi sa brojem vojnika – što je bilo ključno pitanje oko koga su se lomila koplja. Podaci su pokazivali da je planom invazije bio određen maksimum od 275 000 pripadnika kopnenih snaga, uključujući tu oko 90 000 vojnika za koje je bilo predviđeno da treba da stignu u Irak tokom nekoliko nedelja i meseci posle 19. marta 2003. godine, kada je rat počeo. Ramsfeld je izjavio da je tvrdnja da je on bio taj koji je odlučio ili neovlašćeno uticao da ne bude dovedeno tih 90 000 vojnika samo jedna velika novinarska patka.

Po njegovim rečima, to je učinjeno na predlog generala Franka. Međutim, u leto 2006. godine Ramsfeld je ublažio stav oko toga da li imamo dovoljno vojnika u Iraku. “Sasvim je moguće da je u nekom trenutku bilo isuviše mnogo vojnika, a u nekom trenutku pak isuviše malo, jer niko nije savršen”, rekao je. “Ako se osvrnem unazad, mogu da kažem da nisam ni video ni čuo ništa što bi mi ukazivalo da je bilo razloga za verovanje da su kritici skloni analitičari bili u pravu, a da smo mi grešili. Isto tako, ne mogu da dokažem da smo mi bili u pravu, a da su oni grešili. Jedino što mogu da kažem jeste da ti kritički nastrojeni analitičari izriču stavove sa mnogo većom sigurnošću nego što ja to mogu da učinim, na osnovu procene činjenica kojima raspolažem.”

Na pitanje o borbi protiv pobunjenika u Iraku, Ramsfeld je odgovorio: “To bi moglo potrajati osam do deset godina. Pobunjeništvo ima takvu tendenciju.” Ukupno uzev, kako je rekao, “naša izlazna strategija podrazumeva da iračka vlada i iračke snage bezbednosti budu osposobljeni da kontrolišu niži nivo pobunjeničkih akcija i da konačno tokom vremena pobede i potpuno suzbiju pobunjeničke akcije. Međutim, to će biti period posle koga mi verovatno nećemo imati veliki broj ljudi u Iraku.”

Rekao sam da je, koliko sam razumeo, general DŽordž V. Kejsi, komandant kopnenih snaga u Iraku, podneo izveštaj da pobunjenici nisu neutralisani – što je inače bio ključni cilj plana njegove ofanzive – već da su samo obuzdani. Posle izvesne verbalne ekvilibristike, konačno sam mogao da postavim direktno pitanje: “Slažete li se da pobunjenici nisu neutralisani?”

“O, svakako ne”, odgovorio je Ramsfeld.

“Mislite da su samo suzbijeni?”

“Da”, rekao je on, “tako zasad stoje stvari”.

Onda sam mu pročitao izvod iz izveštaja od 24. marta 2006. godine u kome je procenjeno da “pobuna sunitskih Arapa dobija na snazi i pobunjenici uvećavaju borbeni kapacitet”. Upitao sam ga: “Da li se slažete sa ovim?”

Ovo je bilo jedno od centralnih pitanja koja se mogu postaviti u bilo kom ratu. Da li druga strana “dobija na snazi i povećava borbeni kapacitet?” General Kejsi, obaveštajni sektor združenog odbora načelnika generalštabova i CIA bili su potpuno kategorični: pobuna jača. Sasvim je sigurno da je Ramsfeld to znao. Citirao sam mu i izvode iz te procene koji su već bili navedeni na spisku od 29 tipičnih pitanja koja sam unapred poslao njegovom kabinetu, a sa sigurnošću sam znao da je dan ranije proveo bar sat spremajući se za intervju sa mnom.

“Kad je to bilo?”, upitao je Ramsfeld.

Odgovorio sam: “Pre šest nedelja.” Pitao sam da li se slaže ili pak ne sa tvrdnjom da pobuna u Iraku jača. Bio sam već spreman za tipično ramsfeldovski trenutak i tu me nije razočarao.

“Pa, ne znam”, odgovorio je ministar odbrane. “Ne želim to da komentarišem. Čitam mnogo raznih obaveštajnih izveštaja” – ja inače nikada nisam rekao da je to bio obaveštajni izveštaj – “i u njima ima svakojakih procena. Jednog dana dobijete jedan izveštaj od jedne agencije... i pokušavam da na neki način ukrstim sve te podatke da bih shvatio šta ljudi stvarno misle. Međutim, te se procene menjaju iz meseca u mesec.”

Upitao sam Ramsfelda šta je po njegovom mišljenju najbolji, najoptimističkiji scenario za pozitivan ishod u Iraku.

“Gadan je to posao”, odgovorio je on. “Teško je. Ne postoji ništa što je najbolje. Predstoji dug i mukotrpan rad, mislim da sam baš tako napisao pre nekoliko godina. Suočeni smo sa čitavim nizom izazova koji se potpuno razlikuju od svega što naša zemlja razume... To se razlikuje od onoga što naš Kongres razume. Imamo posla sa neprijateljima koji mogu da okrenu naglavce naš ciklus odlučivanja. To je neprijatelj koji se brzo i lako kreće. To je neprijatelj koji nema parlament ni birokratiju ni nekretnine koje treba da brani, sa kojima treba da bude u sadejstvu, sa kojima treba da radi zajedno ili čije interese mora da uvaži. Naši neprijatelji mogu da urade šta god požele. Wih niko ne poziva na odgovornost zato što su lagali ili ubili nevine muškarce, žene i decu.”

“Da li ste optimista?”, upitao sam ministra odbrane.

“Vodimo prvi rat u istoriji ovog novog veka”, nastavio je Ramsfeld, “suočeni smo sa novim realnostima; mi imamo organizaciju primerenu industrijskom dobu, a nalazimo se u okruženju koje se nije prilagodilo niti se adaptiralo, kao što se ni javnost nije ni prilagodila ni adaptirala.”

Na kraju drugog od ta dva intervjua citirao sam nekadašnjeg ministra odbrane Roberta Maknamaru: “Svaki pošten vojni komandant reći će vam da je napravio neke greške zbog kojih su ljudi izgubili živote.”

“Mmmmm, da...”, rekao je Ramsfeld.

“Da li je to tačno?”

“Ne znam. Pretpostavljam da jeste kad je reč o vojnom komandantu...”

“Ali vi ste vojni komandant”, prekinuo sam ga.

“Ne, nisam”, rekao je ministar odbrane.

“Jeste, gospodine”, rekoh ja.

“Ne, ne, nisam. Pa, dobro...”

“Jeste, jeste”, rekao sam podigavši ruku i pokušavajući da u vazduhu ocrtam hijerarhijsku lestvicu. “Na samom vrhu je vrhovni komandant, ispod njega je ministar odbrane, ispod njega operativni, odnosno borbeni komandant.”

“Mogu da zamislim vojnog komandanta u uniformi koji je angažovan u nekom sukobu a treba da donosi odluke od kojih zavisi da li će ljudi živeti ili će izgubiti život i u tom smislu bi to bilo istina. I sigurno je da ako idete naviše po civilnoj lestvici, do predsednika i mene, možete da zastupate tu tezu samo ako malo skrenete, to jest ako ne idete pravim putem.”

Skretanje? Ne idem pravim putem? To je neobjašnjivo. Ramsfeld je potrošio tako mnogo vremena insistirajući upravo na lancu komandovanja. On je bio taj koji je imao kontrolu – a ne Združeni odbor načelnika generalštabova, ne uniformisana vojska, ne Savet za nacionalnu bezbednost niti zaposleni u tom Savetu, ne kritičari i komentatori. Zar je moguće da nije u stanju da sagleda sopstvenu ulogu i sopstvenu odgovornost?

Ništa mi više nije palo na pamet da mu kažem.

Bob VUDVORD

Priredio: Zoran ĆIRJAKOVIĆ

Prevela LJiljana NedeljkoviĆ

BOB VUDVORD, novinar i pisac Sistematsko poricanje Gospodine Vudvord, koliko vam je vremena trebalo da završite istraživanje za najnoviju knjigu “Stanje poricanja”? - Dve i po godine. Intervjuisao sam nekoliko stotina ljudi – uključujući i ključne ljude u Beloj kući, Pentagonu, Stejt departmentu i obaveštajnim agencijama. Sa mnogima sam razgovarao i više puta. Slika predsednika SAD koju ovde dajete razlikuje se od vaših ranijih knjiga, mnogo je manje laskava. - Zapravo i nije. Ako biste se vratili i iznova iščitali prethodne knjige, videli biste da i u njima ima scena iz kojih se jasno vidi da predsednik ne želi da čuje ni za kakve sumnje koje ljudi gaje. Međutim, u ovoj knjizi je vrlo očigledna razlika u tonu pripovedanja. - Reč je o trima različitim knjigama u kojima se postavljaju tri različita pitanja, ma koliko da su ta pitanja u nekim aspektima međusobno povezana. Prva knjiga bila je posvećena odluci o tome šta da se radi posle napada od 11. septembra, dok je u drugoj opisana odluka da se ode u irački rat. Knjiga Stanje poricanja obuhvata vreme tri i po godine posle invazije. Sam naslov “Stanje poricanja” predstavlja tešku optužbu. Da li predsednik zaista poriče stvarnost? - Da, to je vrlo jak naslov i zbog toga su bili zabrinuti moji urednici u izdavačkoj kući „Sajmon i Šuster” i u listu Vašington post. Onda su pročitali knjigu i zaključili da je naslov primeren sadržaju. Da li su Ramsfeld i drugi sistematski prikrivali istinu? - To je sistematsko stanje poricanja. U njihovim tajnim obaveštajnim izveštajima navodi se procena da će nasilje i napadi u Iraku 2007. godine biti još gori – a predsednik u javnosti priča da se teroristi povlače, što je zaista potpuno suprotno tim izveštajima. Ako pročitate knjigu, videćete da imamo incident za incidentom. Krajem 2003. godine ljudi iz obaveštajnih službi već su govorili da u Iraku postoje pobunjenici i pobuna, u Pentagonovom značenju tog pojma. Ramsfeld i predsednik su to odbacili, i jedino ih je brinulo da se ta analiza nekako ne pojavi u NJujork tajmsu. Vaši kritičari sada redom govore da ste vi sve te informacije mogli mnogo ranije da otkrijete. - Nisam mogao. Kada je reč o ovakvoj knjizi, problem je što morate da radite vrlo brižljivo i da prikupljate građu i informacije iz određenih izvora, a onda poželite da dobijete i odgovore na pitanja koja proističu iz prikupljenih informacija. Kada ste pisali prethodne knjige, imali ste dobar prolaz do predsednika. Kako je bilo ovog puta? - Odbili su moje zahteve za intervju. Imao sam informacije koje su ukazivale na nesaglasje tajnih izveštaja i ponašanja iza scene, s jedne strane, i onoga što se iznosi u javnost, s druge strane. Znači li to da se Bela kuća zatvorila za vas? - Jeste. Dao sam im beleške sa tajnih susreta koje sam imao i upitao: “Recite da li je ovo tačno? Da li možda želite nešto da dodate? Ima li tu nečega što je pogrešno?” Ali oni jednostavno nisu odgovorili. Pa to vam mora biti poznato: vlade ne govore istinu i nikada im ne možete u potpunosti verovati. - Znate, ne radi se ovde samo o nekom malom skandalu. Mi govorimo o ratu u kome se na terenu nalazi 147 000 naših vojnika. Bio sam šokiran i iznenađen tim više nego uočljivim i trajnim nesaglasjem između onoga što se navodi u tajnim izveštajima i onoga što se javno govori. U knjizi ima nekoliko scena iz kojih se može steći utisak da ste vi lično razočarani i da, kako kažete, ostajete bez teksta – recimo epizoda kada Ramsfeld poredi situaciju u Iraku sa zdelom punom voća. - Zaista sam bio zapanjen što je on uporedio te napade sa zdelom punom voća i rekao da se pobunjenici među sobom razlikuju koliko se razlikuju jabuke, banane i pomorandže. U tim napadima je izginulo nekoliko hiljada naših vojnika. Ja sam za vreme Vijetnamskog rata služio u mornarici. U tim trenucima postajao sam novinar koji se živo seća vlastitog iskustva i pružio sam mogućnost čitaocima moje knjige da budu svesni tog mog osećanja. Pošto sam već pisao knjigu o stanju poricanja, nisam mogao sam da se prepustim tom stanju i da ne prenesem potencijalnom čitaocu te lične osećaje. Međutim, na takvim mestima u knjizi ja jasno stavljam do znanja da na trenutak napuštam ulogu novinara i da čitaocu prenosim ličnu reakciju. Može li se uporediti današnja situacija u Iraku sa Vijetnamskim ratom? - Ima tu jako mnogo alarmantnih sličnosti. Ipak, moraćemo da sačekamo i vidimo kako se stvari razvijaju. Ova se knjiga ne bavi prognoziranjem. Zapravo sam veći optimista od mnogih. Iskreno se nadam da ćemo naći neki način da celu situaciju iznova vratimo na dobar put. Šta može i šta treba da uradi predsednik Buš? - Ne znam. Neko drugi treba da raspravlja o tome. Ranije ste smatrali da Buš može da postane veliki predsednik i da istorija prizna i valorizuje njegova dostignuća. Kako danas na to gledate? - Ogromna većina informacija kojima dosad raspolažemo ne nagoveštava takvu mogućnost. Međutim, iz istorijske perspektive stvari mogu izgledati sasvim drugačije. Zato nemam nameru da iznosim prognoze. U našem poslednjem intervjuu, rađenom za knjigu Plan napada, upitao sam Buša: „Šta mislite, kako će vas istorija oceniti?” On je rekao da mi to nikada nećemo znati – do tada ćemo, naime, već svi umreti. Mogu li Amerikanci još uvek imati poverenja u ovog predsednika? - To će oni sami morati da procene. Samo, postavlja se šire pitanje na koje vam takođe neću odgovoriti. To pitanje glasi: „Da li on još uvek ima moralni autoritet?”