I onaj ko je ostao uskoro će da ode: NIN u Belom Polju kod Peći gde je nekad živelo 1.800 Srba, a sada jedva desetak

Kada se uđe u selo Belo Polje kod Peći, srpske kuće se lako prepoznaju. Ili su porušene i spaljene, zarasle u travu i šiblje, ili su novoizgrađene, za srpske povratnike. Ove druge su, za razliku od albanskih modernog dizajna, upečatljivo nedovršene. Karakterišu ih gola crvena cigla i skromna kvadratura. 

Udaljeno samo tri kilometra od centra grada, Belo Polje slovi za povratničko mesto u Metohiji. Međutim, ne može se reći da je povratak bio potpuno uspešan, jer su neki koji su se vratili nakon 2004. godine u međuvremenu otišli, a među onima koji su tu neki planiraju odlazak. U Belom Polju je nekada bilo 350 srpskih kuća, sa oko 1.800 stanovnika. Selo je bilo etnički srpsko, sve do ratnih sukoba. 

„Vojo, Bilja, Sveta, Goca, Spasoje, mi… Pa, recimo, deset. Nema nas više...“ Na prstima ruke Vinko Miljković prebrojava srpska domaćinstva u Belom Polju.

NIN / Zorica Vorgučić Vinko Miljković

U selu živi sa suprugom, sinovi su odavno u Nišu. 

„Otišli su, ima više od pet, šest godina, zbog posla. Ovde nema posla. Šta ovde omladina da radi? Supruga radi u Goraždevcu kao spremačica u Domu zdravlja. Ja sam kod kuće, primam minimalac od 20.000 dinara”, objašnjava Vinko Miljković.

„Ovo sa dinarima nas je dokrajčilo, ne stiže novac"

Belom Polju je najbliži Goraždevac, selo u kojem živi najveći broj Srba u čitavoj Metohiji. Goraždevac je široj javnosti poznat po zločinu na reci Bistrici u kojem su 13. avgusta 2003. godine ubijena dva dečaka, Ivan Jovović i Panto Dakić, a nekoliko dece je teško ranjeno. Odnedavno pročulo se i po snimcima zatvaranja Privremenog organa opštine Peć i srpske pošte od strane pripadnika specijalne jedinice Kosovske policije, te primeni sile prema lokalnom stanovništvu i novinarima Radio Goraždevca.

Sve to, uključujući skidanje srpske zastave, nadgledali su kosovski ministar policije Dželjalj Svećlja i njegov kolega, ministar administracije Eljbert Krasnići, inače Goraždevčanin. Za njih su ove institucije Republike Srbije nelegalne. Za Srbe su one od životne važnosti.

Od zatvaranja pošte i zaplene 4.000.000 dinara, Srbi iz pećkog regiona imaju problem da dođu do svojih plata, penzija, socijalnih davanja. 

„Ovo sa dinarima nas je dokrajčilo, ne stiže novac. I sad kad dođu ovi za struju, moramo struju da platimo, kad dođu za vodu, moramo vodu da platimo, ako nemamo primanja, čime da platimo, a oni će da nam prekinu i vodu i struju. Vrlo je teško”, objašnjava Vinko dok se dvorištem kreće radnik KEDS-a (Kosovske elektroenergetske kompanije), koji sa strujomera učitava utrošenu električnu energiju.

„Dva puta sam bio u Mitrovici da podignem minimalac. Gužve su velike ispred Poštanske štedionice, to je katastrofa. Čeka se u redu po tri, četiri sata. Imam nekih zdravstvenih problema, koleno mi otišlo, a uz to i još ponešto, ali niko te ne pita da li možeš ili ne možeš da stojiš. Bilo je lepo kada smo u Goraždevcu imali svoju poštu, a sad, gde ćemo da idemo? Na granicu ili u Rašku, Novi Pazar? Gde ima to? Nigde u svetu. Za nas ovo ne valja ovako, i ono malo što je ostalo odseliće se”, kaže Vinko. 

„Život otišao u majčinu“

Svetislav Zogović je radnik pomenutog Privremenog organa opštine Peć. Od njegovog zatvaranja ne ide na posao. 

„Zaposlen sam, ali nije to to, posla nema. Ovaj život otišao u majčinu. Vrtimo se ko budale, nema ništa”, kaže Sveta ogorčeno.
Nakon ratnih dešavanja 1999, Svetislavu Zogoviću je, kao i većini meštana, zapaljena i porušena kuća. Pet godina je živeo u Goraždevcu da bi se 2004. godine vratio u svoje rodno selo. Nova kuća mu je izgrađena sredstvima Vlade Republike Srbije.  
Zogović posebno ističe odnos aktuelnog predsednika opštine Peć Gazmenda Muhadžerija prema Srbima u Peći.  

NIN / Zorica Vorgučić Svetislav Zogović

„Svaka mu čast. Evo, zapaljena je jedna kuća pokojnom Blagoju Pavloviću, on je naredio da mora da se popravi. Ja ovde živim normalno. Družim se s ljudima, odem u Goraždevac, družim se, popijem, vratim se. Kupio sam zamrzivač u Peći, Albanac mi je dao na dve rate, nije morao. Spustio mi je cenu za 70 evra, isto nije morao”, kaže Sveta, kojem smetaju prebacivanja od strane sunarodnika iz Srbije „da je prihvatio Kosovo i njegovu državnost”. 

„Kritikuju me zbog uzimanja kosovskih dokumenata. Ja im kažem: Pa kako da živim? Kako da registrujem auto? Aj, registruj mi ti auto, evo ti ga. Teraj ga u Srbiju pa ga ti registruj. Neki imaju razumevanja, neki nemaju, vidim ja to kad odem u Srbiju. Boli me to, ali što stari ljudi kažu – u svakom žitu ima kukolja. Neki ovako, neki onako. Ali mene baš briga, ja živim svoj život i neka priča ko šta hoće.” 

A taj život namerava da nastavi da živi u Belom Polju. 

„Dok sam živ, živeću ovde, kad umrem, sahraniću se tu u grobnici. Ja odavde ne idem, za druge ne znam”, zaključuje Sveta Zogović.

Drže nas svetinje

Jovana (31) svoju budućnost vidi u Belom Polju. Nasmejana sitna žena, sa pozitivnim gledanjem na budućnost. Ipak ne želi da je fotografišem. Dok sedimo pred kućom, pravda se da ne voli da se slika.  

„Meni je sve ovde lepo. Svoji smo na svome. Gde god da odeš, to nije to, a ovde si svoj na svome. Jeste da nemamo baš tu slobodu, ali opet, imamo neku nadu da će ovde biti kad-tad najbolje. Imamo Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, našu crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, nigde lepše nego ovde”, kaže Jovana. 

Jovana Pavlović živi sa majkom, bratom i snahom i njihovo dvoje dece. Jedna je od dve medicinske sestre zaposlene u lokalnoj ambulanti u koju pacijenti dolaze tek da izmere pritisak i prime terapiju. Lekar iz Goraždevca dolazi povremeno, kada je neki ozbiljniji pregled. Jovana i njena porodica su takođe tokom rata doživeli progon i uništavanje imovine. Ipak, Kosovo nikada nisu napuštali, godinama su stanovali u obližnjem Goraždevcu, da bi se 2005. godine vratili u svoje Belo Polje.  

Najveći problem, po Jovaninim rečima, jeste prodaja imovine. 

„Nažalost, dosta se prodalo. Kao što i sami vidite, dosta su se Albanci doselili i izgradili. Čak i nove srpske kuće su na prodaju. Očigledno da oni ne vide budućnost ovde, ali kod nas je drugačije.”

NIN / Zorica Vorgučić Albanske kuće, Belo Polje

Na pitanje: Šta vas drži ovde?, Jovana odgovara: „Crkva, svetinje, ljubav prema Kosovu i Belom Polju. Ovima koji prodaju kuće kažemo: Nemoj, ipak je to dedovina. Nismo mi to stekli da bismo prodali, to je neko stekao pre nas. Nadam se da će se ovde vratiti ljudi, da će biti više dece. Prvo dete nakon rata u Belom Polju je od mog brata. Prvo dete koje se krstilo ovde posle rata“, priča Jovana.

Narod krivlji od političara

Miljkoviće martovski pogrom nije sprečio da se vrate. 

„Prvo smo bili u Podgorici, pa u Kragujevcu, pa u Kraljevu. I kad nam je dosadilo da se seljakamo tamo-vamo, ja sam rekao idemo na Kosovo, i došao sam prvi, porodica je ostala, onda kada su mi napravili kuću, ja sam povukao porodicu, suprugu, dvoje dece, oca i majku. Kuća je sagrađena u istom dvorištu gde je i ranije bila. Nakon 1999. je zapaljena. Sve je bilo uništeno, ni temelj nije ostao.“

Za promenu etničke strukture u nekadašnjem srpskom selu, Vinko krivi lokalno stanovništvo. 

„Za ovo Belo Polje, šta da ti kažem... Ono je prodato 90 odsto, onih 10 odsto je ostalo. Ja kažem, ajde da prodaju njivu koju ne mogu da obrađuju, ali kuću svoju, svoje ognjište da prodaš? I ne slažem se kad kažu da su političari prodali Kosovo. Nisu političari prodali, prodao je narod. Ne možemo mi da kažemo za političare – ‘ti si prodao Kosovo’, mada ima i njihove krivice, ali prodao ga je narod. Sam je narod kriv za to. Ajde sve prodaj, ali nemoj kuću da prodaš. Ostavi tih pet ari, deset ari. Nećeš da se obogatiš od deset ari placa, ali tako je, katastrofa. Tužno je dosta”, kaže Vinko.

Dobar odnos sa Albancima

Iako je nedavno u selu spaljena kuća Srbina, pokojnog Blagoja Pavlovića, naši sagovornici kažu da je bezbednosna situacija u Belom Polju i pećkom regionu mirna, a da je odnos većinskog albanskog stanovništva prema Srbima uglavnom korektan. 
Vinko Miljković ističe da je bezbednosna situacija dobra, a komšijski odnosi prihvatljivi. 
„Mirno je, niko nas ne dira. Sa Albancima kontaktiramo. Narod kao narod, mi se lepo slažemo, ali džabe, ovi drugi ne daju. Političari ne daju. Ja sam se vratio 2005. godine i od tada niko mi ništa loše nije rekao ili nešto prebacio”, kaže Vinko Miljković. 

Kivni i na Beograd i na Prištinu: „Prestani za Srpsku listu da govoriš“

Dušan Popović (31) na prstima broji mlade u Belom Polju. Ima ih malo, jedan mladi bračni par, Jovana Pavlović i on. Ubraja i tridesetsedmogodišnjeg brata koji je trenutno u Nemačkoj.  

NIN / Zorica Vorgučić Biljana i Dušan Popović

„Ja sam trenutno ovde, nezaposlen, nisam član nijedne stranke i neće da me zaposle, konkurisao sam gde sam stigao, ali ništa. Da sam član bilo koje stranke, trenutno vladajuće, zaposlili bi me”, kaže Dušan, koji živi sa majkom.

Ova dvočlana porodica živi od 20.000 dinara minimalca Dušanove majke Biljane i novca koji Dušan zaradi radeći privremene poslove. 

„Ja idem, privatno radim, idem i kod Albanaca i kod naših, kako ko pozove. Najviše nam pomaže manastir Dečani, kod njih idu svi koji su nezaposleni da rade na dnevnice. Oni nisu ostavili nikog da ne pomognu. Da nam nije tih manastira, Visokih Dečana i

Pećke patrijaršije, možda bismo i mi otišli, svi ovi mlađi bi otišli odavde.”

Objašnjava i da ne podržava nijednu političku opciju, da na izborima ne glasa, te da ga politika ne zanima. Međutim, svestan je i da mu to političko neopredeljenje otežava život.  

„Eto, neko može da ima tri, četiri plate, a neko nijednu. Nažalost, tako je trenutno kod nas po enklavama.”

Na pitanje kako vidi svoju budućnost u Belom Polju, Dušan kaže: „Trenutno čekam da se vrati brat i idem i ja. Najverovatnije ću i majku da povedem. Ovde nema života, najviše zbog Srpske liste. Kako od onih iz Srbije, tako i od ovih ovde”.

Majka Biljana, sa kojom Dušan živi, nervozno dobacuje: „Prestani za Srpsku listu da govoriš, Duško“. 

Biljana ne želi da govori za medije jer se „plaši šta sve može da kaže”. Prvo što nas je pitala kad sam nenajavljeno ušla u dvorište jeste da li sam iz neke partije. Sa stranačkim aktivistima, a posebno onima na vlasti, ne želi da komunicira.

Ignorišući majčine reči, Dušan nastavlja. 

„Ovde moraju da se zapošljavaju mladi, a ne ljudi od 55 godina koji su radili nekad i sad ih opet zapošljavaju. Nemam ništa protiv vlasti, ali je žalosno što su nas u ovakvu situaciju doveli, da nemaš omladinaca ni ovde, ni u Goraždevcu, Osojanu.”