Kako je tragična smrt male Danke razotkrila opšti kolaps vrednosti

Tragični slučaj i smrt dvogodišnje Danke Ilić, ugasili su mnoga svetla normalnosti u Srbiji. Najcrnji mrak donela su dvojica ubica. Prvo su devojčicu udarili automobilom - normalan čovek bi, i da mu se desi takva nesreća, stao, pokušao da pomogne, da spasi život koji je tek započet. Ili bilo koji drugi. Međutim, dvojica osumnjičenih su dete, kako je zvanično saopštila policija, ne nameravajući da mu pomognu, ubacili u automobil kako bi ga bacili na deponiju. 

Dankina porodica preživela je nezamislivu tragediju, koju u potpunosti mogu da razumeju samo oni koji su i sami imali takvu nesreću. Svakodnevno prateći potragu za nestalom devojčicom, traumu su preživeli i građani Srbije. Kako je rekla majorka policije Bojana Otović Pjanović, čiji je medijski istup tokom potrage za nestalom devojčicom usred sveopšte histerije možda bio i najrazložniji, govoreći o potrazi u kojoj je učestvovao veliki broj policajaca, "osim onog profesionalnog momenta, svi kao ljudi, kao očevi, majke, deke, bake, imamo motiv da i lično učestvujemo". I upravo je veliki deo ljudi u Srbiji tako i pratio ovaj slučaj, poistovećujući se sa njim i osećajući nestanak deteta kao nešto što može svakom da se dogodi.

Psihološkinja Branislava Stević nazvala je sve ono što se događalo u društvu u vezi sa nestankom Danke Ilić "jednom vrstom kolektivne traume na koju je veliki broj pojedinaca odreagovao", ukazujući da se još nismo oporavili od tragedija koje su se dogodile prošle godine – dva masovna ubistva u OŠ "Vladislav Ribnikar" i Duboni i Orašju.

"Najvažnije je da poštujemo integritet porodice žrtve, da ne bude narušeno njihovo dostojanstvo", rekla je ona.

Međutim, tu kolektivnu traumu koja nas je pogodila mnogi su svesno ili nesvesno zloupotrebili, šireći lažne informacije, tragajući za različitim "informacijama" kako bi što više saznali u potrazi za odgovorom na pitanje šta se sa detetom dogodilo. Osim onih koji su tragediju i sveopštu zainteresovanost društva za ovaj slučaj iskoristili da podignu sopstvenu popularnost na društvenim mrežama (javile su se brojne folk dive i slične osobe željne pažnje), bilo je i onih koji su pokušali da na njoj materijalno zarade, čak tvrdeći da je Danka kod njih, pa su završili nakratko u zatvoru u BiH.

Porodica i majka - žrtve javnog linča

TANJUG / TANJUG VIDEO (STF)

Na društvenim mrežama i u pojedinim medijima, ređale su se sumnje na račun porodice, prvenstveno majke koja je poslednja bila sa Dankom. Od toga da nije pazila na dete, preko mogućnosti da je sama uradila nešto loše detetu, da ga je prodala, da je na internetu tražila podatke o graničnom prelazu, odgovornosti za krivična dela...

"Secirali" su mediji, ali i dokoni i "influenseri" koji ne znaju za empatiju, čak i porodične odnose ljudi u trenutku dok su oni preživljavali najveću tragediju koja se može zamisliti: ko je s kim u svađi, kakav je brak oca i majke, ko s kim živi, zašto upotrebljavaju ili ne upotrebljavaju društvene mreže (čak se na udaru našla i baba devojčice koja se "nije oglasila" povodom nestanka devojčice), kako je majka mogla da ostavi Danku na trenutak, zašto je došla na mesto gde je Danka nestala... Sve implicirajući neku odgovornost za sudbinu deteta. 

Čak su i na televizijam sa nacionalnom frekvencijom izgovarane reči poput - "izjave ljudi bliskih devojčici su kontradiktorne i bude sumnju" ili da "otac i majka znaju gde je dete i da moraju biti ispitani poligrafom kako bi se došlo do istine". Roditelji i porodica, a naročito majka, tako su osuđeni bez suđenja i pre nego što se saznalo šta se dogodilo, a njihovo targetiranje u javnosti bilo je neprestano iako su ljudi koji su javno govorili o tome ponavljali da "ne upiru prstom ni u koga", te da "to ne znači da su oni zaista i krivi".

Mediji van civilizacijskih vrednosti

U širenju lažnih informacija prednjačili su pojedini tabloidi, iako za njima nisu zaostajali ni neki korisnici društvenih mreža. Međutim, odgovornost medija, koji imaju daleko veći uticaj i doseg, srazmerno je i veća, a pogotovo što su neki to iskoristili da sebi podignu gledanost ili čitanost. Medijska histerija zahvatila je čak i pojedine televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Neproverene informacije, lažne tvrdnje, pa čak i teorije zavere, preplavile su medije koji su izveštavali o ovom slučaju. O kakvom se "izveštavanju" radi, objasnila je Jelena Petković, članica Saveta za štampu, koja je rekla da su "nemilosrdnost i lešinarstvo dotakli novo dno u borbi za klikove", te da su " mediji prekršili najmanje 80 odsto članova Kodeksa novinara Srbije".

"Ovakvo masovno kršenja Kodeksa i skanadalozno ponašanje medija nije više domen profesionalne novinarske etike, već pitanje ljudskih i civilizacijskih vrednosti", ocenila je ona.

Iako je MUP još u prvim danima potrage apelovao na medije da ne objavljuju neproverene i netačne informacije jer tako ugrožavaju istragu, apel ne da nije poslušan, nego je, kako su dani prolazili, situacija bila sve gora, a informacije su "curile" i iz policije, zbog čega je procesuiran i jedan policajac iz Bora.

TANJUG / Rade Prelić

Udruženje novinara Srbije apelovalo je na novinare da "brinu o dostojanstvu žrtve i svojim izveštavanjem dodatno ne ranjavaju porodicu", te da poštuju njenu privatnost i bol.

"Deca su posebno zaštićena novinarskim kodeksom i zakonom od medijskog senzacionalizma,  što se posebno odnosi na zaštitu identiteta drugih maloletnih članova ove porodice. Saosećanje sa porodicom koja je izgubila dete mora biti važan postulat koji novinar sledi ukoliko javnost obaveštava o detaljima ovog tragičnog događaja", saopšteno je iz UNS.

Kada je objavljeno da je mala Danka ubijena, nastavljena je sveopšta histerija, a tabloidi su se utrkivali ko će izneti više strašnih detalja o smrti, ne mareći ni za žrtvu ni za njenu porodicu. Savet za štampu pozvao je tada novinare i urednike da "odmah prestanu sa skandaloznim, senzacionalističkim, uznemirujućim i sramotnim izveštavanjem o smrti dvogodišnje devojčice iz Bora i da pokažu minimum pijeteta prema žrtvi, kao i obzira i saosećanja sa njenom porodicom".

"Prenošenjem (tačnih ili izmišljenih) detalja zločina pojedini mediji danas su pogazili sve etičke standarde novinarstva, ali i osnovne norme pristojnosti i ljudskosti. Komisija za žalbe Saveta za štampu je na poslednjoj sednici iskazala duboku zabrinutost zbog izveštavanja koje je još pre nedelju dana bilo nedopustivo senzacionalističko i nedostojno, ali je danas doseglo novi, neshvatljivi, sunovrat. Savet za štampu poziva i Ministarstvo informisanja i telekomunikacija da odmah reaguje i sankcioniše medije koji su, verujemo, prekršili i zakonske norme", saopštio je Savet za štampu.

Tamara Skrozza, predstavnica NUNS u Savetu za štampu, ocenila je da su u ovom slučaju mediji "prekršili sve što se moglo prekršiti".

"Mediji su objavljivali pretpostavke i plasirali ih kao činjenice, razgovaralo se sa porodicama sa kojima nije trebalo da se razgovara, uznemiravana je javnost, optuživani su ljudi bez ikakvih dokaza, roditelji takođe", rekla je Skrozza, dodajući da su "mediji ogledalo društva", te da su prekršeni zakoni, a da je to uradio i predsednik države kada je izašao iz svojih ovlašćenja.

Tragična vest između "nuklearki" i Kosova

TANJUG / Rade Prelić

Takav pristup medija nije utihunio ni u danu kad je saopšteno da je Danka Ilić pronađena mrtva. Tada se u centru medijske pažnje našao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iako mu nije u opisu posla da saopštava ovakve vesti. Prethodno je takođe morao da se uključi u ovaj slučaj, govoreći kako ga policija "u pola tri ujutro" obaveštava o novom tragu u istrazi. Mnogi su takve Vučićeve poteze (a nije prvi put da se on pojavljuje u vezi sa nečim što nije posao predsednika) protumačili željom da bude u centru pažnje (kao da već nije dovoljno), te je zbog toga i preuzeo na sebe ono što je trebalo da uradi policija, da obavesti javnost o rezultatima istrage (što je, tek posle Vučića, uradio ministar Bratislav Gašić).

Čak i ako uzmemo u obzir da se radi o slučaju koji je okupirao celu Srbiju, pa je Vučić zbog toga preuzeo na sebe da objavi tešku vest, pitanje je da li je primereno da to uradi između govorenja o situaciji na Kosovu, priča o tome kako su nam potrebne nuklearke i iznošenja informacije o još jednim "strateškim razgovorima" koje će obaviti sa stranim partnerima i planova da za Ekspo 2027. nabavi "leteće taksije".

Teorije zavere i "stručnjaci" bez kontrole

TANJUG / Vladimir Sporčić

U sveopštoj atmosferi, ređale su se i brojne teorije i lažne informacije, od onih da je dete pronađeno živo i zdravo, da je oteto, žrtva trgovine ljudima, prodato...

Psiholozi objašnjavaju da ljudi veruju u teorije zavere konstruišući uz pomoć njih odgovore na pitanja o kojima nema dovoljno informacija, ali i, kako navodi Rasel P. Džonson, profesor Univerziteta u Čikagu, kada se osećaju bespomoćno, a nudi im se objašnjenje da neke sile iza scene zapravo kontrolišu situaciju. Tako nešto se dogodilo upravo u ovom tragičnom slučaju. Informacija u javnosti nije bilo dovoljno, što zbog same prirode slučaja i istrage koja je bila u toku, što zbog šuma lažnih vesti koje su se širile. Sa druge strane, u zemlji u kojoj su građani potpuno izgubili poverenje u državni sistem i njenu vlast, već dugo ogrezle u prikrivena nedela, korupciju, skrivanje istine radi zloupotrebe državnog novca i resursa, politiku "jedno pričam – drugo radim", trgovinu svim i svačim ispod žita, nije ni čudo da su brojni ljudi koji inače nisu skloni teorijama zavere, poverovali u njih.

A takvu situaciju su oni koji ih šire obilato iskoristili.

Tako su se širile teorije da je Danka oteta, da se danima u okolini Bora kretao "crveni pik-ap" iz kog su ljudi deci nudili slatkiše, da je prodata, žrtva trgovine ljudima, da je završila u lancu pedofilije i šta sve ne, nedostajalo je samo još da neko kaže kako su je oteli vanzemaljci. Što je najgore, ove reči su takođe izgovorene, bez ikakvih ograda, u programu televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Neki od teoretičara zavere, koji su odavno poznati po njihovom širenju na razne teme, od pedofilskih lanaca, preko čipovanja ljudi i dece do zaprašivanja iz vazduha i skrivenih nuklearnih udara,  postali su legitimni sagovornici i analitičari medija. Na taj način ne samo da su širili strah i paniku u javnosti, već i najdublje zadirali u emocije porodice male Danke, izlagali ih javnom linču i targetiranju.

Sa druge strane, jednako opasni su bili i oni koji su se u javnom prostoru pojavljivali kao "stručnjaci" koji su govorili o ovom slučaju, a da niko nije proverio njihovu stručnost, ili to namerno nije hteo da uradi. I neke ranije respektabilne medijske kuće imale su takve sagovornike, koje dolaze iz opskurnih organizacija.

U tako pomračenom javnom i društvenom prostoru, smrt jedne devojčice, koja je tragedija sama po sebi, pokazala je još jednu tragičnost srpskog društva – da u Srbiji empatija, odmerenost i stručnost nisu na ceni.