Koliko se Srbi plaše velikih svetskih sukoba: Neće taj treći svetski rat kod nas...

Uprkos poslednjim dešavanjima na Bliskom istoku, koja postepeno dobijaju pojačan globalni uticaj i intenzitet, kao i sumnji da su te eskalacije zapravo mogući okidač za sukob na širem planu, stiče se utisak da ljudi u Srbiji o tome nemaju izraženo mišljenje, niti osećaju preveliki strah. 

Iako je tačno da Srbija po svojoj geostrateškoj poziciji ne predstavlja nužno cilj ili metu iranskih ili izraelskih raketa, naša država to može postati, teoretski ili greškom. Sudeći prema geografskoj mapi koja obuhvata doseg ovih raketa, ta mogućnost u nekom crnom scenariju nije isključena. U dometu smo. Međutim, kada prosečnog stanovnika Srbije pitate plaši li se mogućnosti da sukob Irana i Izraela dobije globalne razmere i ugrozi mir i na našim prostorima, uglavnom dobijete odgovor: „Kakve mi veze imamo sa tim?“.

Stiče se utisak da Srbe to ne brine, iz prostog razloga što, kako se pokazalo, građani ne znaju da, na primer, Niš i gradovi na jugu i istoku zemlje mogu postati mete raketa sa Bliskog istoka, ali isto tako nisu svesni ni stvarnog potencijala ovog sukoba. NIN je u anketi sa građanima otkrio da mnogi ne žele da prate trenutna dešavanja, ponajviše zbog toga što, prema rečima jedne sagovornice, „ne treba im dodatni stres u životu“. Zanimljivo je da su mnogi na pitanje da li su pratili razvoj događaja na Bliskom istoku u proteklih nekoliko dana mahom odgovorili potvrdno, ali uz komentar da ne znaju previše o tome. 

Ipak, kako uopšte kod „običnih ljudi“ nastaju realni ili iracionalni strahovi od ratova i velikih sukoba? I šta sve utiče na to da se oni jave?

Sećanja na ratove

Psihološkinja Teodora Jovović rekla je za NIN da više različitih aspekata mogu dovesti do stvaranja straha kod pojedinca. Između ostalog, na razvoj strahova utiču i pređašnja iskustva koja, doduše, u slučaju građana Srbije zavise od generacije do generacije, jer „ljudi koji su preživeli ratove i napade drugačije će da percipiraju trenutnu situaciju u svetu“. 

„Strah je, generalno posmatrano, prirodna stvar, i svakako je pokretač ljudskog ponašanja. On je evolutivno neophodan. Kada je adekvatno vreme, odnosno kada postoji konkretna situacija kada neko oseća strah, onda je prirodna reakcija uplašiti se. Međutim, kada se dogodi da strah preraste u neku vrstu panike, tačnije kada se pretvori u nešto što nas ometa u svakodnevnom funkcionisanju, u tom slučaju odigrava se katastrofiziranje. Stoga je važno prepoznati takvu situaciju na vreme“, kaže Jovović za NIN, i dodaje da je „tačno da strah od neizvesnog, u većoj ili manjoj meri, postoji“. 

Ona ističe da je, počevši od nama najbliže, širom sveta nekada rasprostranjene pandemije korona virusa, ljudima blizak „taj strah od katastrofe, bio to virus ili rat“. I kao što je to tada bio slučaj, i danas postoji jedan bitan momenat koji igra ulogu u sejanju straha među ljudima – informacije i vesti se šire velikom brzinom, bile one tačne ili ne. 

PROFIMEDIA / Sefa Kart / Alamy / Alamy / Profimedia

„Strah je usko vezan za kruženje informacija, pogotovo na internetu - trenutna situacija na Bliskom istoku lako može da uspali neke ljude koji su već skloni takvim katastrofiziranjima. Danas kruži mnogo informacija, ali i dezinformacija, takođe postoji i dosta teorija zavera. U skladu sa tim, mislim da društvo nije toliko edukovano da može na kritički način da posmatra neke informacije koje se serviraju putem medija ili društvenih mreža. Takve informacije su dramatičnog karaktera, a kod nas pogotovo dobro prolaze“, navodi Jovović.

Od medija se ne može pobeći

Sociološkinja Milica Vesković Anđelković rekla je za NIN da, iz današnje perspektive, izbegavanje medija nije u potpunosti moguće, te će neka informacija, posredno ili neposredno, svakako stići do svakoga. Bežanje od medija, dodaje, predstavlja neku vrstu ograđivanja od spoljašnjih dešavanja, ali ne može da proizvede željeni učinak.

„Izbegavanje medija zbog dodatnog stresa nije u potpunosti moguće, iz razloga što do razmene mišljenja i informacija dolazi na svakodnevnom nivou, tako da koliko god da sebe odsečete i od televizije i vesti, opet ste izloženi komunikaciji sa drugim ljudima, tako da znate šta se dešava. Po meni je to izbegavanje negativniji odgovor na savremene izazove, zato što ste onda prepušteni tumačenjima drugih. To jeste jedan način nekog psihološkog otklona i potrebe da se čovek ogradi, ali to je samo prividno, jer svakako će svaka informacija doći do njih“, kaže Vesković Anđelković.

PROFIMEDIA / Britta Pedersen / DPA / Profimedia

Napominje da, osim tradicionalnih medija, u savremeno doba i društvene mreže igraju bitnu ulogu u percepciji stvarnosti. Pomoću društvenih platformi javnost stiče utisak da aktuelni nemiri, iako daleko od nas, ipak „ne ostaju tamo daleko, već se zahvaljujući medijima i internetu prenose u Srbiju“.

„Društvene mreže su danas nekako postale agora, znači otvorena je mogućnost da svako može da kaže šta hoće, nezavisno od svojih kvalifikacija i od toga koliko je zapravo kompetentan da tumači događaj, i to je veliki problem društva, ne samo kada se govori o ratovima i opštoj nesigurnosti, nego uopšte kada se govori o politici, pa i o svakodnevnom životu“, rekla je Vesković Anđelković. 

Šta građani kađu o strahu od rata: „Ne pratim to, ne treba mi taj stres“

U kratkoj anketi koju je sproveo NIN po pitanju straha od trećeg svetskog rata, nekoliko sagovornika izjavilo je da ne gleda televiziju i da samim time nisu upućeni u aktuelnosti na planu međunarodnih odnosa. Tim izjavama se nameće utisak kao da su vesti u video-formatu glavni izvor informisanja, iako je danas internet glavni medijator između informacija i javnosti. 

Na pitanje da li Srbi imaju objektivnih razloga da se plaše potencijalnog napada, većina sagovornika odgovorila je negativno. Ipak, primetno je da se, generacijski posmatrano, razlikuju odgovori.

Kosta Pavlović, mladi elektrotehničar energetike koji trenutno živi u Beogradu, kaže za NIN da u Srbiji, iako nema razloga za strah od nekog konflikta, postoji izvesna doza brige po pitanju ratova. 

„Upoznat sam sa aktuelnim sukobom, ali naša država nema veze sa tim. Stoga se ulazak Srbije u priču na Bliskom istoku neće dogoditi“, kaže on. 

Sa druge strane, Slavica Todorović, trgovac u jednoj prodavnici obuće u centru Beograda, rekla je za NIN da ne prati vesti, te ne zna „šta se konkretno dešava“, ali je čula da je neki sukob izbio. Strah, prema njenim rečima, imaju svi ljudi, ali ne samo kod nas, već i širom sveta. Što se građana Srbije tiče, tvrdi, ono što nam se dešavalo devedesetih u velikoj meri je uticalo na to kako se sada osećamo povodom sukoba između Izraela i Irana.

„Ko još nema strah od ratova? Mislim da je to normalna stvar, a pogotovo ono što se nama dešavalo opravdava trenutne strahove. I to i za manje sukobe, a kamoli ovaj kakav se sada dešava“, rekla je Todorović. 

Dragana Zubac, poslovno-tehnička sekretarica u jednoj od beogradskih opština, rekla je za NIN da se, kao i drugi koji su govorili, trudi da što manje gleda televiziju jer joj ne treba dodatni stres u životu. Iako svesna da se situacija na spoljašnjem planu zakuvava, kako kaže, ne razmišlja preterano o tome. Deli mišljenje drugih sagovornika NIN-a da Srbija nema razloga za brigu, jer naša zemlja ne igra veliku ulogu.

„Ne mogu da kažem da u nekoj velikoj meri razmišljam o tome, ali činjenice pokazuju da se sukob rasplamsava. Što se tiče Srbije, mislim da smo mi isuviše mali, nas neće ni gledati ako izbije neki haos. U svakom slučaju, s obzirom na to da su starije generacije prošle svašta, mi vučemo neke strahove. Mladi, ipak, ne obraćaju pažnju na to. Mislim da su oni više okrenuti uživanju, izlascima i jednostavno ne razmišljaju o sukobima“, rekla je Zubac.