Neshvatljiva lakoća varanja: Penzioneri u raljama sluđivanja (gaslajtninga) i zastrašivanja

Mada sam za naslovni blok iskoristio deo naslova čuvenog romana Milana Kundere i Vebsterovu reč godine – gaslajtning, koja je od inicijalnog „sluđivanja“ (poput izjava našeg vođe, koji nam je na startu pandemije obećavao blaženo bezbrižje da bi nam potom pretio apokalipsom) postala reč za percepciju prevare, u sagledavanju velike provalije između simulakruma stvarnosti i realnog života, biće od pomoći i Radoje Domanović čiji duh se vije po kabinetima i ovog režima. Iako je rođen pre skoro 151 godinu, čini se kao da je Stradija napisana ovih dana.

Na početku mora se odati priznanje genijalnoj alhemiji trusta finansijskih lumena, ministra finansija Siniše Malog, sveznajućeg vođe Aleksandra Vučića i guvernerke Jorgovanke Tabaković - prikupiti što više deviza (tri su ključna izvora: ino-doznake od četiri-pet milijardi evra, plus isto toliko od stranih direktnih investicija, a onda se zadužiti koliko još „zafali“ (jer ko još mari što smo izdržavana zemlja) i po svaku cenu održati fiksni kurs evra - u martu 2017. evro je vredeo 124, a danas vredi tek 117 dinara - koji će odrediti plitko devizno tržište.

Pritom guvernerka ne mari za reči mnogih ekonomista da je „jaka valuta u nejakoj ekonomiji smrtni ekonomski greh“. Da li je makar mali greh što smo za uvoz voća i povrća 2022. potrošili 300 miliona evra? Ili što uvoznički lobi trlja ruke, a domaći proizvodi se uništavaju, jer im se smanjuje konkurentnost? Finansijski efekti su za „Nobela“ - što se više zadužujemo dug je sve niži! Ekonomski znalci, pak, kažu da ovim putem srljamo u koloniju ili bankrot.

Od 2000. do 2012. javni dug je porastao sa 14,2 na 15,5 milijardi evra ili za 9,2 odsto, a od 2012. do 29. decembra prošle godine (prema podacima Uprave za javni dug), sa 15,5 na 36,1 milijardu evra ili za 133 odsto. To, međutim, niko od zvaničnika ne pominje, već samo da je u međuvremenu udeo duga u BDP-u smanjen na nešto više od 50 odsto.

Trust mozgova kao zmija noge krije inflaciju, koja je od početka 2012. do kraja oktobra 2023. iznosila ukupno 73,3 odsto. Toliko je sada potrebno više dinara svakom građaninu da bi imao jednaku kupovnu moć kao pre 11 godina. Pri tome je evro početkom 2012. vredeo 104,62 dinara, a u međuvremenu je njegov srednji kurs povećan za nešto manje od 12 odsto, na 117,17 dinara.

Zato Vučić i Mali sve izražavaju u evrima, varajući time svoje građane, mešajući namerno babe i žabe, krijući od njih da kupovna moć evra u 2012. i 2023. ni približno nije ista, da je inflacija naduvala BDP u dinarima, a onda se on po praktično fiksnom kursu preračunava u evre. Istovremeno, i plate i penzije izražavaju se u obezvređenim evrima, pa se njihov nominalni dinarski rast podmeće kao realni rast u evrima, bez obzira na to što sada 100 evra ima istu kupovnu moć kao 65 evra iz 2012. Boris Begović je onomad odao tajno oružje za razotkrivanje ovih prevara vlasti: „tajno oružje ekonomiste je – da ume da broji!“ 

"Ekonomski tigar sa Balkana" i otete penzije

Varanje penzionera bestidno se ponavlja iz dana u dan: vlast tvrdi da je prosečna penzija 2012. bila 202 evra i da će posle povećanja u oktobru prošle i januaru ove godine biti skoro duplirana, na 390 evra. A istina je da je u februaru 2012. prosečna penzija bila 23.690, a u septembru prošle godine 37.852 dinara. Pre jedanaest i po godina prosečna penzija bila je 226 evra (srednji kurs NBS bio je 104,62 dinara za evro), a kada bi se uračunala inflacija od 72,33 odsto od februara 2012. do kraja septembra 2023. i penzija preračunala u evre jednake kupovne moći (po kursu od 180,29 dinara) pre oktobarske povišice prosek bi bio 209,95 evra, što znači da su prošle jeseni realno bile za 7,85 odsto niže nego 2012! Čak i posle oktobarskog povećanja od 5,5 odsto one su bile realno manje nego pre 11,5 godina! 

Do istog zaključka se dolazi i ako se porede penzije u dinarima. Da bi imao jednaku kupovnu moć kao 2012, svakom ko je tada primao prosečnu penziju od 23.690 dinara u septembru 2023. je bilo potrebno 40.824 dinara, a s obzirom na to da je prosečna penzija tog meseca bila 37.852 dinara, ona je bila realno niža za 7,85 odsto nego 2012! Poredeći kretanja penzija u sličnom vremenskom periodu (razlika je u samo nekoliko meseci) drugom metodom - praćenjem učešća prosečne penzije u prosečnoj potrošačkoj korpi - profesor Ognjen Radonjić i Ivan Ostojić utvrdili su pad realne kupovne moći prosečne penzije za 8,1 odsto.

Trka između inflacije i budućih povećanja penzija će se nastaviti, ali dok je ove vlasti penzije će u najboljem slučaju samo stagnirati. U međuvremenu penzioneri su oštećeni bar po još tri osnova. Prvi je pljačka penzija, koja je trajala četiri godine, tokom kojih im je vlast uzela 840 miliona evra.

Zar „ekonomski tigar sa Balkana“ nije bio kadar da im naknadno, makar u obveznicama, vrati otete penzije? Umesto toga, stizala su im patetična, infantilna, a u suštini licemerna Vučićeva pisma zahvalnosti, u kojima vlast računa na stoicizam i skrušenost najnemoćnije grupacije građana. Drugi osnov, o kome je i NIN u više navrata pisao, je lična inflacija, koja dodatno skrnavi penzije oko milion najstarijih sa primanjima manjim od proseka, koji većinu prihoda troše na hranu i režijske troškove.

Treći osnov je da veliki broj najstarijih, radi preživljavanja, iz slamarice vadi evre „za crne dane“ ili ih dobija kao pomoć od dece i rođaka iz inostranstva, pri čemu sada 100 evra ima istu kupovnu moć kao 65 evra iz 2012. Guvernerka se hvali uvećanjem štednje (devizna štednja dostigla je 14,1 milijardu evra), a prenebregava činjenicu da je oko 80 odsto depozita do 500 evra. 

Deficiti u buđelarima oko milion "baka i deka"

Najzad, zbog švajcarske formule i švajcarske formule „plus“, koja se primenjuje od prošle godine, penzije u Srbiji se i dalje krnje - realno (zaostaju za inflacijom) ili relativno (kaskaju za zaradama). U 2012. udeo prosečne penzije u prosečnoj neto zaradi bio je 55,6 odsto, u decembru 2022. pao je na samo 40 odsto, a u prvih deset meseci ove godine 45 odsto. Zar zemlja čiji zvaničnici tvrde da se razvija brže od svih drugih ne može da odnos između prosečnih penzija i plata poveća bar na 50 odsto?

Tim pre ako se ima u vidu da mnogi poslodavci deo zarada isplaćuju i na crno, a taj deo ne ulazi u obračun prosečnih neto plata. Osim Jovana Tamburića, koji je, na osnovu ovog zaostatka za platama u proteklih 11,5 godina, izračunao da su penzioneri po tom osnovu zakinuti za četiri-pet milijardi evra, ostali čelnici udruženja penzionera, kao da su čelnici Kola srpskih sestara (ozareni samim prijemom kod premijerke, bez ikakvog efekta) ili su „svesni svih napora koje Vlada i predsednik Srbije čine“. Eto otkud ja-pa-ja-janja ministra Malog i njegovog šefa o stalnim suficitima u budžetu Srbije, ne hajući za sve veće deficite u buđelarima oko milion „baka i deka“.

Možda se deo odgovora na pitanje kako je sve to moguće nalazi i u tome kako antropolog Bojan Jovanović opisuje efikasna sredstva vladanja. „Držanje ljudi u strahu od promena pokazuje se efikasnim manipulativnim sredstvom vladanja. Vlastodršci lako obećavaju svetliju budućnost, negirajući istinu da može biti bolje i ako se oni promene. U toj neizvesnosti, ljudi ostaju razapeti između straha i nade, a zloupotreba tog straha pokazatelj je stepena totalitarnosti jedne vlasti“, objašnjava Jovanović. 

Zanimljivo je i kako u Stradiji ribar opisuje zemlju tamo preko obeju reka: „Kažu da ima u toj zemlji dosta svinja i mnogo svakojakih budalaština.“ U Srbiji, zbog propadanja stočarstva (i haranja svinjskog gripa) ipak nema toliko svinja. Da li se na drugi deo ribarevog opisa odnosi skorašnja izjava predsednika da će do kraja 2027. „prosečna penzija biti 620 evra“ i da je „kad se uporedi sa 202 evra iz 2012. to - kvantni skok!“

Groteskna sintagma u datom kontekstu izazvala je osmeh na mom licu, ali sam zapravo potpao pod „duhoklonuće“, srpska reč godine za 2023. koja zamenjuje tuđicu „depresija“. To, međutim, ništa ne znači. Penzije će i dalje leteti u nebo. A tek penzioneri. 

Autor je ekonomista u penziji, bivši finansijski direktor Jugoleka