Nikola Stakić za NIN: Održivo poslovanje - Od sezonskog trenda do aksioma

Poslednjih decenija akademski i korporativni pristup u ostvarivanju osnovnog cilja poslovanja privrednog društva evoluirao je do mere novih poslovnih paradigmi, odražavajući intenzitet, brzinu i obuhvatnost promena. Te promene se ne odnose samo na makroekonomsko okruženje, već i na šire sagledavanje performansi preduzeća i uticaj koje one imaju na raznovrsne zainteresovane grupe, u okviru i izvan poslovnog sistema. Istorijski posmatrano, za vrlo kratko vreme poslovni cilj je prešao turbulentan put od uskog fokusa na maksimizaciju profita ka holističkoj perspektivi koja uzima u obzir interese različitih zainteresovanih strana i širi uticaj poslovnih aktivnosti na društvenu zajednicu i životnu sredinu. Ova evolucija odražava rastuću svest o međusobnoj povezanosti poslovnog uspeha i društvenog blagostanja.

Krajem prošlog i početkom ovog veka, donosioci odluka počeli su da naglašavaju činjenicu da preduzeća ne bi trebala uskogrudo biti fokusirana na ekonomske ciljeve, već i da preuzmu odgovornost za svoj uticaj na društvo i životnu sredinu. U tom smislu, dobro je poznat i koncept trostruke koristi (Triple Bottom Line), koji je sredinom 1990-ih predstavio Džon Elkington, i koji zagovara uravnotežen pristup koji uzima u obzir ekonomske, društvene i ekološke performanse. U fokus poslovanja preduzeća stavljaju se tri engleske reči sa početnim slovom „P“ - profit, ljudi (people) i planeta, i krajnje rezultate koji proističu za svaki deo ponaosob. U poslednjem evolutivnom koraku, dolazi upravo do integracije ekoloških, društvenih i upravljačkih (ESG) kriterijuma u poslovne prakse. Ovaj pristup naglašava održivo i odgovorno poslovanje, prepoznajući da dugoročni uspeh zahteva pažnju ne samo prema finansijskim performansama, već i prema uticaju na životnu sredinu, društvenoj odgovornosti i efikasnom upravljanju. Ta integracija je možda najbolje sublimirana u citatu Rebeke Henderson, profesorke sa Harvarda: „U mnogim situacijama, moguće je raditi pravu stvar i istovremeno zarađivati novac“.

Integracija ESG faktora nije više stvar lepih želja i etičkog uzdisanja pojedinaca i institucija. Doduše, ne možemo (i ne smemo) zanemariti efekat tzv. grinvošinga, sve popularnije prakse neistinitog ili prenaglašenog isticanja ESG komponenti u poslovnim procesima i performansama preduzeća, sa ciljem zadovoljavanja novonastalih regulatornih okvira i lepšeg prezentovanja u investicionoj i najširoj javnosti. Takođe, primena ESG standarda nije unificirana praksa, sa univerzalno prihvaćenom regulatornim okvirom koji bi služio kao neophodan suplement tradicionalnom finansijskom izveštavanju i korporativnom upravljanju. Dodatno, može se sa sigurnošću konstatovati da je je ESG integracija u direktnoj vezi sa stepenom ekonomske razvijenosti, gde je i društvena svest na nivou koji omogućava bavljenje ovom tematikom, za razliku od zemalja u razvoju (gde i mi kao država pripadamo) gde nisu ispunjeni ni fundamentalniji preduslovi društvenog napretka. Parafraziraću jednog našeg političara koji je izjavio da se tamo negde u svetu mogu baviti ekologijom kad im je sve drugo potaman i kad su izgradili bogato društvo.

Ako gledamo na taj način, Srbija „može da odahne“ jer ima još nivoa Maslovljeve piramide koje treba preskočiti a da pritom pazimo da se ne okliznemo. Tu i nastaje „problem“ - Srbija je mala, otvorena ekonomija čiji osnovni faktori proizvodnje (pre svega kapital i tehnologija, a sve više i rad), u mnogome zavise od inostranih tržišta, i kao takva nećemo imati pregovarački kapacitet da budemo izuzeti iz pravila koja važe i za zemlje kreditore, prvenstveno najznačajnije EU države i finansijske institucije koje dolaze iz razvijenog Zapada. Dakle – onaj ko plaća muziku ima prava da odlučuje i o repertoaru. Ako vam se ne dopada izbor pesama, možete promeniti restoran, ali problem je što je sve više restorana u vlasništvu istih (ili povezanih) lica, i teško ćete način ambijent koji Vam u potpunosti odgovara i gde ćete moći boemski da se opustite.

Kako to izgleda u praksi, ili bolje rečeno kako će izgledati? Pitajte inostrani bankarski sektor u Srbiji, koji čini više od 75 procenata sveukupne aktive našeg finansijskog sistema, i koji prednjači u iznalaženju načina regulatornog uokviravanja ESG standarda u svoje poslovanje. Dalje, kako je to povezano sa Vama kao vlasnikom manjeg preduzeća? Jednostavno – njihovo poslovanje je i Vaše poslovanje jer je u bankocentričnom finansijskom sistemu Srbije kreditiranje (maltene) jedini način eksternog finansiranja, uz nivo statističke greške ostalih oblika pribavljanja kapitala. To ne znači da je u drugim sistemima, koji počivaju na razvijenosti finansijskog tržišta, praksa drugačija. Naprotiv, upravo su to zemlje (SAD, Kanada, Australija, Velika Britanija) koje, zajedno sa „bankocentričnom Evropom“ kreiraju nove regulatorne okvire i uspostavljaju novih pravila igre kada je reč o konceptu održivog poslovanja. Često je taj inovativni pristup predmet osporavanja, rezistentnog ponašanja i nespremnosti na dinamiku promena, naročito kada je reč o pojedinim segmentima ESG inkorporacije.

Naime, ono što je jedna od osnovnih zamerki jeste neujednačena posvećenost i angažovanje po pitanju sva tri slova ovog, sada već nezaobilaznog akronima. Uvreženo je mišljenje da korporativna praksa mnogo više pažnje (pa makar ona bila i deklarativna do određene mere) posvećuje slovu E tj. ekološkim aspektima, naspram značajno manje pažnje društvenim, a ponajmanje upravljačkim aspektima poslovanja. Kada se to i čini, često se to radi nespretno, gde je na kraju bitno zadovoljiti formu, a ne pridati značaj suštini. Imajući to u vidu, pokušajte samo da nabrojite koliko domaćih kompanija iz Srbije mogu da se pohvale dobrom praksom korporativnog upravljanja, akcionarskom kulturom i nefinansijskim izveštavanjem koje se odnosi na održivo poslovanje i korporativnu društvenu odgovornost. Verujem da će prsti jedne ruke biti dovoljni…

Uprkos različitim rezultatima ESG inkorporacije u poslovne modele, možemo sa velikom dozom optimizma konstatovati da je u eri tehnoloških inovacija fintek industrija postala pokretačka snaga transformacije globalnog poslovnog pejzaža. O fintek industriji, njenoj raznovrsnoj primeni i performansama u aktuelnim makroekonomskim uslovima bilo je reči u jednoj od prethodnih kolumni, ali je nemoguće ne povezati nove finansijske tehnologije i njihove nosioce sa integracijom ESG principa – to nije samo pitanje odgovornosti, već i ključni element dugoročnog uspeha, postajući poslovni imperativ.

Čini se da su sistemske krize kojima smo obilato izloženi poslednjih nekoliko godina imale katalizatorski efekat na inovativnost finansijske industrije i njeno istovremeno integrisanje sa principima održivog poslovanja. S druge strane, u periodu pre i nakon kovida, najmoćniji ljudi finansijske industrije su slali disonantne i nekonzistentne tonove po pitanju primene ESG standarda i njihovih efekata na strukturu investicionog portfolija. Tako je poznat primer najveće investicione kompanije na svetu – Blekrok, koja je „preko noći“ promenila narativ po pitanju uloge i značaja nafte kao i dalje najvažnije sirovine na svetu, oberučke prihvatajući ulaganja u najvažnije energetske kompanije, u momentu kad je shvaćena nemogućnost brze tranzicije na obnovljive izvore energije.

Relevatnost ESG poslovanja u sadejstvu sa fintek industrijom nije apstraktna kategorija koja se zasniva na isključivo teorijskim utemeljenjima. U prilog tome mogu se navesti brojne studije čiji rezulati govore o afirmišućoj ulozi ove sinergije. Primera radi, Centar za održive investicije Univerziteta Njujork je u period od 2015. do 2020. godine analizirao više od hijadu studija po ovom pitanju, i pronađena je pozitivna korelacija između ESG principa održivog poslovanja i finansijskih performansi. U skoro 60 procenata studija došlo je do poboljšanja najvažnijih finansijskih indikatora: prinosa na aktivu (ROA), prinosa na kapital (ROE), kao i cene akcija predmetnih kompanija na berzi. Pored toga, neki od najvažnijih doprinosa mnogobrojnih studija uključujuju i sledeće rezultate:

Procenat milenijalaca (starosna grupacija rođena od 1980-ih do sredine 1990-ih)  zainteresovanih za održive investicije povećan je sa 84% u 2015. godini na 95% u 2020. godini, 90 procenata Z- Generacije potrošača (starosna grupacija rođena od sredine 1990-ih do ranih 2010-ih) spremnije je da kupuje proizvode koji imaju afirmišući uticaj na životnu sredinu ili društvenu zajednicu,
94% procenata Z-Generacije potrošača očekuje od kompanija da se pozabave važnim socijalnim i ekološkim pitanjima,
Javljaju se rastući zahtevi tržišta i veća sofisticiranost investitora u pogledu strateškog pristupa kroz tzv. uticajno investiranje (impact investing).
Korisnici, zaposleni i investitori imaju visoka očekivanja, ne samo kada su u pitanju inovacije u oblastima kao što je “zeleni fintek”, već i u ESG pitanjima od strateškog  značaja - održivost, klimatske promene, socijalna i finansijska inkluzija.
Sa rastućim zahtevima stejkholdera u pogledu boljih ESG performansi, Fintek se brzo približava prelomnoj tački u kojoj posedovanje neformalne ESG strategije (bez formalnog upravljanja i kontrole, procene isplativosti, KPI) možda neće biti dovoljno da se održi korak sa očekivanjima.

Usmeravanje kapitala u pravcu održivih investicija

Ovakvi rezulati se nikako ne smeju zanemariti, naročito ako se ima u vidu investicioni kapacitet i usmeravanje kapitala na razvijenim tržištima u pravcu održivih investicija. Tome u prilog govori podatak da je  vrednost investicija u SAD-u sa različitim strategijama održivosti blizu 17 hiljada milijardi dolara (što je trećina svih američkih portfolio investicija), sa očekivanjem se da će ESG-orijentisana aktiva dostići polovinu globalnog portfolija profesionalnih investitora u naredne dve godine. Finansijski sektor i njegov najpragmatičniji deo oličen u Fintek segmentu će zagurno nastaviti da trasira put ka budućoj, što široj inkluziji ESG principa u korporativnom ekosistemu.

Bez obzira na taktičke realokacije i investiciona „lutanja“, ESG inkorporacija u poslovne modele postala je sistem „jednosmernih ulica i kružnih tokova“, koji treba da omoguće bolju protočnost saobraćaja u gusto naseljenim metropolama. To znači da povratak u rikverc nije moguć, već se mora nastaviti pravo i u manjoj ili većoj meri tragati za optimalnom putanjom ka krajnjoj destinaciji. Novi putevi će se graditi. Vaše je da vozite bezbedno i prilagođavate se novim (čitaj: rigoroznijim) pravilima u saobraćaju.

Autor je profesor dr Nikola Stakić, Univerzitet Singidunum