Vladislava Gordić Petrović: Kad kecelje marširaju

Bog stvori ženu, a društvene mreže takozvanu „trad-ženu” – tradicionalku. Tradicionalke na Instagramu i TikToku propagiraju povratak domaćice. Utegnute i začešljane, ove antifeminističke influenserke vraćaju se ulozi kućnog anđela. Brižljivo dokumentuju svoje živote kao iz slikovnica, dnevne dužnosti, brigu o mužu i deci. Odevene su u pastelne haljine i žive u čovekolikim hramovima po Barbikinoj meri. 

Tradicionalke rehabilituju ulogu domaćice i taj životni izbor predstavljaju kao izvor nemerljive sreće i ponosa. Ove ratnice „armija kecelja” slede ideal američke domaćice iz pedesetih: smatraju da odluka o ulasku u zavetrinu domaćičkog života nije konzervativna, već logična i razumna. 

Premda tradicionalke u trci za konzervativni ideal počinju vidljivo da posustaju, šibe patrijarhata teraju ih napred. Kako je krenulo, možda 2029. nećemo mariti da obeležimo sto godina „Sopstvene sobe“ Virdžinije Vulf. Sve su prilike da ćemo biti zaokupljene gatanjem po pepelu preostalih ženskih prava i skrivanjem u najdublju zavetrinu, gde nas neće pronaći jarosni retropatrijarhalci.
Svet opet nije dobar po žene. Dokle god budemo živeli pod edipovskom paradigmom, ništa neće valjati, rekao je Slobodan Tišma pre sedam godina. Osetio je da ćemo se ponovo probuditi u feminističkoj noćnoj mori. Osetio je da ide vreme u kom će tradicionalke opasati kecelje i poći na moleban za povratak tihe, zagrcnute i napaćene Hasanaginice u imaginarijum ženskih uloga. 

U „Sopstvenoj sobi“ Virdžinije Vulf, knjizi koja je esej, ispovest i anamneza dezerterstva iz armije kecelja, javlja se i lik Šekspirove sestre. Ona nikad nije postojala: Džudit Šekspir služi samo kao ilustracija za teškoće i prepreke s kojima se spisateljice i umetnice suočavaju kad požele da budu više od kecelje oko struka. 

Virdžinija Vulf ukazuje na nevidljivost žene u kulturi i nauci na još jedan slikovit način – istražujući bogatstvo podataka koje nudi biblioteka Britanskog muzeja, otkriva da se mesto žene u istoriji predstavlja vulgarnim paralelama i poređenjima. Traganje za ulogama žene u književnosti i nauci vodilo je ovu spisateljicu samo u slepe ulice: udarala je u zid patrijarhalnog definisanja ženskog identiteta kao vrednosne suprotnosti muškom.

Da je Šekspir imao sestru, kecelja bi je udavila; Džudit bi sagorela u nemogućnosti da se izrazi. Virdžinija Vulf je ipak verovala da pesnikinja koja nije napisala ni reč još uvek živi kraj nas. Verovala je da možemo da nadoknadimo štetu i traumu koje je doživela Džudit Šekspir. Verovala je da bi ona došla kad bismo za nju radile, „i da je takav rad, čak i u siromaštvu i nevidljivosti, vredan truda”. Verovala je da bi Džudit došla „ako se suočimo sa činjenicom da nema nijedne ruke na koju bismo se okačile, već da idemo same”.

U upravo objavljenoj knjizi Šekspirove sestre, književna istoričarka Rejmi Targof otkriva četiri prave Džudit Šekspirovog doba. Grofica Meri Sidni prevodila je poeziju i dramu sa francuskog, i te prevode objavljivala pod svojim imenom. En Kliford je više od sedamdeset godina vodila dnevnik, koji je početkom XX veka objavila njena potomkinja Vita Sakvil Vest. Emilija Lanijer napisala je ep o Evinom padu i raspeću, koji je tri i po veka čekao na objavljivanje. Elizabet Keri autorka je tragedije o jevrejskoj princezi Marijam, koja je objavljena tek polovinom XIX veka. 

Bilo ih je malo, ali su činile ono što je Virdžinija Vulf smatrala nemogućim: gradile su svet za nas. Svet koji ne smemo zamotati u kecelju i zaboraviti.