Rembranti po narudžbini: Kako je pao belosvetski falsifikator slika

Godine 1954. dogodila se velika prevara u umetnosti - falsifikovanje 600 dela velikih slikara – kojom se bavio sud u Libeku, a o kojoj je pisao i NIN. Falsifikati su izazvali pravno-umetnički karambol

Tekst prenosimo u celosti:

Već 13 nedelja zemaljski sud u Libeku vodi proces protiv slikara Lotara Bruna Malskata i restauratora Ditriha Feja da bi utvrdio stepen njihove krivice u nečuvenom skandalu sa falsifikatima velikih majstora. Procesu se još ne vidi kraj.

Za stanovnike Libeka on predstavlja grotesknu istoriju dva kompanjona, koji su u svoje vreme solidarno koristili glupost i lakovernost a koji sada žustro odbacuju krivicu jedan na drugoga. Utvrđeno je da se radi o falsifikatima najmanje 600 slika i crteža klasičnih i modernih majstora.

Falsifikati su nastali u vreme posleratne privredne krize a omogućio ih je izvanredni dar za kopiranje Bruna Malskata i poslovna sposobnost njegovog kromanjona Feja, koji je organizovao prodaju i izvan granica Zapadne Nemačke.

Dok su veštačenja mogla da pomognu sudu pri utvršivanju falsifikata gotskih slika u libečkoj crkvi Marienkirhe, dotle u pogledu drugih falsifikata sud može da se osloni samo na izjave osuđenih. Niko nije bio prisutan kada su po porudžbini nastajale slike Rembranta i Renoara, Direra i Domijea, Manea i Majola, Klea i Kokoške, Vatoa i Rusoa, Utrila i Pikasa.

Pred sudom Malsakt rado igra ulogu naivne budale koja je dozvolila da bude izigrana od Feja i nagovorena da radi jedan takav posao. Kad je docnije osećao grižu savesti Fej bi ga jednostavno ismejavao, a kasnije čak i pretio da će ga prijaviti.

Po izjavi Feja stvar izgleda sasvim drugačija. Nije Malskat taj koji je bio nagovaran i primoran na takav posao nego Fej. On je prodavao Malskatove slike, jer mu je ovaj tvrdio da su one prave i da ih je nasledio od oca.

Sud je bliži Malskatovoj verziji, jer je Fejova priča nemoćna pred jednim pričanjem: Kako je on mogao da poveruje u Malskatovu izjavu o nasledstvu, mada ničim ne odaje izgled naivnog čoveka, kako je mogao da poveruje da je Malskat preneo 600 slika iz Kenigsbrega u kome je nekada živeo, kako je sa tolikim prtljagom mogao da prepliva Odru i Elbu?

Još uvek je otvoreno pitanje kako su Malskat i Fej mogli tri godine da obmanjuju umetnički svet i da po cenama koje odmah izazivaju sumnju da li se radi o originalima prodaju na desetine slika Šagala, Lorena, Matisa, Van Goga, na desetine slikara kao što je Ruso, čije se slike uopšte ne mogu naći u prodaji.

Mnogi trgovci slikama koji su poznavali kao svedoci odgovorili su na ovo pitanje da je „u ono vreme sve bilo ispreturano“, da se posle dvanaestogodišnje izolacije od inostranstva imalo malo prilika za upoređivanje sa originalima i da su se oni oslanjali na izjave dvojice prodavaca.

Malskat pokušava da razvodni svoju krivicu i nastoji da optužbu proširi i na trgovce slikama tvrdeći da su oni znali o čemu se radi, jer kako bi inače primali falsifikate po vrlo niskoj ceni da bi ih posle prodavali po desetostrukoj ceni.

Arhiva NIN-a

NIN / Aleka Anđelić