Kuća rđavih ljudi: Mlada kućna pomoćnica u Beogradu 1954. probala je da se ubije, ovo je njena priča

Poslednjih godina svedoci smo čestih ispovesti mladih devojaka i žena koje su doživele seksualno nasilje. Da ipak to nije novina 21. veka svedoči i tekst NIN-a iz 1955. godine o kućnim pomoćnicama koje su preživele nasilje od svojih poslodavaca.

Tekst prenosimo u celosti.

Društvena hronika: Kuće dobrih i rđavih ljudi

Viđamo ih, susrećemo se sa njima svaki dan. I one sa nama. U sivoći običnih dana ne upadamo jedni drugima u oči. Subotom i nedeljom ih se obično setimo ako prođemo Terazijama. Grupica od dvadeset, trideset, ponekad i pedeset devojaka i žena. Jarke boje: crvena, žuta, ljubičasta, zelena i druge koje sa njih svojom bleštavošću prkose zalazećem suncu i prethode neonu, nateraju nas da za trenutak zaboravimo na svoje brite i planove, prekinemo razgovor ili promenimo njegovu temu i pomislimo na njih — kućne pomoćnice.

I one imaju svoje priče. Lepe i ružne, kao i svi. A svi volimo lepo. Lepo uopšte, lepe priče posebno. Njih, kućnih pomoćnica ima u našem glavnom gradu preko dve hiljade. Njihovih priča i priča o njima sigurno još više. Od lepih priča o njima najviše volim ovu, znam je napamet, jer sam je često slušao, jer se radi o mom susedstvu:

Starac i starica, penzioneri, imali su kućnu pomoćnicu. Oni su bili zadovoljni sa njom i ona sa njima. Sada je u istoj kući, ali više nije kućna pomoćnica. U međuvremenu se udala. Stari joj rekli: ostani sa nama, navikli smo na tebe, biće nam pusta kuća. Ostala je. Novi kućni red je i zanimljiv i lep. Mlada odlazi na pijacu, kuva i sprema, a stara čuva njenog mališana. Diraju je komšinice da je postala guvernanta svojoj bivšoj kućnoj pomoćnici, a ona se zadovoljno smeje. I ostali su zadovoljni. Mališan je glava obadve porodice. Kuća nije pusta.

To je lepa priča jedne kućne pomoćnice, a, ima ih i ružnih, o lošim ljudima, koji u čoveku ne vide čoveka. Na jednu takvu naišao sam, sasvim slučajno. To i nije priča. To je pre niz optužujućih činjenica o čoveku koji u svojim kućnim pomoćnicama ne gleda pomoćnice već nešto sasvim drugo.

Da je sedamnaestogodišnja devojka o kojoj je reč vodila dnevnik, on bi ovako izgledao:

14. septembra 1954 g., od službenika Biroa za posredovanje rada dobila sam uput da stupim na posao kao kućna pomoćnica kod Nenadov Dobrivoja u Cetinjskoj ulici br. 15. Posle pogodbe, s obzirom da sam bila u teškom položaju, bez stana, hrane i novca, rešila sam da odmah stupim na posao. Prvih pet dana normalno sam radila. Spavala sam u„sobi sa Dobrivojevom ženom, njegovim unučetom i njim. Njegov sin i snaja spavaju u drugoj sobi. Jedne noći sam primetil da me neko hvata za kosu i glavu i osetila nečiju nogu stavljenu između mojih. Prozrela sam njegove namere, jer sam videla da je sa svog mesta došao na mesto svoje žene i usprotivila mu se. Otada mi nije dao mira.

Tog 1. oktobra 1954 g. došlo je do toga da me je poljubio prvi put. Tog dana čuvala sam dete. Oko dvanaest časova on je ušao u sobu i obratio mi se rečima: „Tetkice, kako si. Poljubio je unuče, prišao mi, rekao: „Tetkice, sada je na tebe red“ i poljubio me u oba obraza. Nisam se mogla braniti, dete mi je bilo u rukama. Skrenula sam mu pažnju da me ostavi na miru, da ću biti primorana da napustim službu, a on je i dalje produžio da nasrće na mene, da me hvata za ruke, za grudi i svuda. Pokušavala sam da razgovaram sa njim, govorila sam mu da nije pristojno to što čini sa mnom, da imam samo sedamnaest godina, a on ima preko pedeset. Međutim, sa njim se nije moglo ozbiljno razgovarati. Videla sam da je to kuća loših ljudi...

Istog meseca. Dobrivoje je dobio godišnji odmor od dvadeset dana i saopštio mi da se spremim, jer ćemo on, ja i njegovo unuče putovati u Zrenjanin, gde ćemo ostati svih dvadeset dana. U Zrenjaninu smo odseli u njegovoj kući, kod njegovih stanara. Već prve noći pokušao je da mi priđe. Gurnula sam ga sa sebe tako da je pao na patos, a ja sam pobegla u kuhinju. U Zrenjaninu smo ostali svega sedam dana. Skoro svake noći me je napastvovao. Kada je video da nema ništa od onoga što je hteo vratili smo se u Beograd.

Bilo mi je veoma teško i odlučila sam da izvršim samoubistvo. Uzela sam rastvor kamene sode i popila ga. Sodu sam povratila, a do težih posledica nije došlo verovatio zato što rastvor nije bio dovoljno jak. Posle ovoga ležala sam tri dana i povraćala.

29. novembra 1554 g. sem mene i njegovog unuka nije bilo nikoga kod kuće. On je došao oko 22 časa i opet počeo da me napada. Kada sam pokušavala da ga odbijem, rekao mi je: „Ako nećeš da živiš sa mnom idi odmah iz moje kuće, jer meni nije potrebna kućna pomoćnica već.. “ Plakala sam, jer je rekao : „švalerka“...

Kada je pored svih ubeđivanja i obećanja video da ima malo izgleda da dođe do cilja pribegao je sili. Bio je sav unezveren i izbezumljen, bojala sam se da me ne ubije, prestrašila sam se... To je bio moj pad. Otada me je neprekidno, danju i noću, još bezobraznije napastvovao.

U međuvremenu. Kako sam bila naivna kada sam ranije pomišljala da se njegovoj ženi obratim za pomoć. Dobrivojeva žena, stara pedeset godina, koju on stalno tuče i maltretira i koja je dobro upoznata sa njegovim ponašanjem prema meni, pokušala je da me podvede jednom čoveku. Bilo je to ovako: pošli smo navodno da njenog sina potražimo po kafanama. Usput mi je rekla da ćemo svratiti kod neke žene na Zelenom Vencu. U kafani „Obilić“ na Železničkoj stanici ona se našla sa čovekom starim oko četrdeset godina, po zanimanju mašinbravarom, i nešto su se dugo došaptavali. Posle je prišla meni i rekla: „Ovaj čovek nudi 3000 dinara da ideš sa njim u stan kod jedne babe na Zelenom Vencu“. Kada sam to odbila, ona mi je rekla: „Ludo jedna, zažmuri pet minuta i da uzmemo 3.000 dinara“.

17. decembra 1954 g. Na saslušanju u Inspekciji rada, pošto sam iznela kako je izgledala moja tromesečna služba kod Dobrivoja, zamolila sam drugove da mi „s obzirom da sam bez sredstava za život, pošto nemam poznanika ili rođaka u Beogradu, a rodom sam iz Bosne, omoguće da se negde zaposlim i smestim, kako bih se spasla bede u koju sam upala“. Istovremeno sam dodala „da ću nastojati da saznam za adrese tri kućne pomoćnice koje su pre mene radile kod njega i ovako kao i ja prošle“.

Ovo je jedna priča jedne kućne pomoćnice.

Slučaj penzionera N. N., inače čoveka koji se bavi špekulacijama i raznim drugim sumnjivim poslovima, još je drastičniji. I ovaj čovek je prešao pedesetu godinu, Petnaest devojaka je dosad radilo kod njega u svojstvu kućne pomoćnice, a retko koju je prijavljivao Zavodu za socijalno osiguranje. U „službu“ je primao devojke od 15-19 godina i terao ih da žive sa njim. Najradije je „zapošljavao“ devojčice koje su puštene iz popravnih domova, koje nisu imale nikoga svoga. Najinteresantnije je u svemu da živi u zajednici sa svojom sestrom, starijom ženom, koja mu je pomagala u odabiranju „radne snage“, davala oglase, u početku pregovarala sa devojkama itd. Krivična istraga nad njim je u toku, tako da se o njegovom slučaju, zasada, ne može ništa više izneti.

I Sveta Lazarević, vlasnik staklarske radnje u Ulici 29. novembra broj 81, jedan je od onih koji često preko štampe traže kućne pomoćnice. Nedavno je jedna njegova radnica bila prinuđena da se obrati Inspekciji rada za pomoć. Nije odgovorila na njegova udvaranja i zato hoće da je izbaci sa posla. Jedna od njegovih bivših kućnih pomoćnica u potpunosti je potvrdila, što se nje tiče, navode ove radnice: podlegla je napasniku.

Srećom ovakvih drastičnih primera nema mnogo. Ogromna većina današnjih poslodavaca drži kućne pomoćnice zato što su im one potrebne. I društvo od kućnih pomoćnica ima koristi. One svojim manje kvalifikovanim radom zamenjuju kvalifikovanu radnu snagu na nekvalifikovanim poslovima.

Kućna pomoćnica često znači jedan inženjer više u privredi, jedan profesor više u gimnazijama, ili jedan lekar više u bolnicama. Ljudi kojima su kućne pomoćnice stvarno potrebne poštuju u njima čoveka.

Ali ima i takvih koji postupaju drukčije. Oni dolaze u sukob sa Zakonom, koji pozitivnim propisima reguliše položaj kućnih pomoćnica. Međutim, izgleda da svima njima ti propisi i njihova prava nisu dobro poznati. Smatra se da u Beogradu ima više od 2.000 kućnih pomoćnica, a od 1 novemora 1954 g. svega njih 1544 su socijalno osigurane. Manje od polovine — 670 su članovi Sindikata kućnog pomoćnog osoblja. Od 1544 socijalno sigurane kućne pomoćnice 453 i danas rade bez ugovora. Za ovo velikim delom i one same snose odgovornost. Njihova nemarnost je na njihovu štetu.

A da se kućne pomoćnice više interesuju za rad svoga Sindikata, koji organizuje razne prosvetne tečajeve, kurseve šivenja, kuvanja i drugo, da više pažnje poklanjaju svome uzdizanju, da nailaze na veću podršku od strane ženskih društava i Socijalističkog saveza, ne bi dolazilo do toga da one, zbog neznanja, zbunjenosti i ustezanja da govore o stvarima za koje su od malena čule da su „sramotne“, dozvoljavaju da budu ponižavane i maltretirane.

I najzad, da je održavala tešnje veze sa svojim Sindikatom, sedamnaestogodišnja kućna pomoćnica Nenadov Dobrivoja verovatno ne bi pristala da za dve ili tri plata i još nešto novca „za odustajanje“ povuče optužbu protiv svog poslodavca. Ne bi pristala da bi spasla druge devojke od sličnih doživljaja, da bi one mogle ispričati posle tromesečnog rada lepšu priču od njene. A ovako, bez tužbe oštećenog lica nema krivičnog gonjenja.

P. Vuković

Arhiva NIN-a

NIN / Aleksa Anđelić