Zlatne godine i olovna vremena

Konačno je razrešena „najveća zagonetka“ posle vanrednih izbora. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić poverio je mandat za sastav nove vlade nikom drugom nego - Aleksandru Vučiću. „Ja sam najponosniji čovek na svetu. Drugi put dobijam mandat za formiranje vlade naše zemlje“, rekao je Vučić nakon što ga je Nikolić es-em-esom bez es-pe-esa obavestio da će imati pravo na popravni i da je dobio još jednu šansu da izabere nove podstanare u Nemanjinoj 11. Čim je Vučić dobio novi mandat sve je krenulo nabolje. Ove godine u Srbiji će, tvrdi, privredni rast biti 2,5 odsto. Eej, najveći u modernoj istoriji Srbije. Stvarno. I to još od 2009. No, da se razumemo, za sve loše rezultate u prethodnom periodu kriva je - bivša vlast. I nikad nije dosta podsećanja da je čak tri od tih sedam loših godina na vlasti bile demokrate, dok su naprednjaci i socijalisti vlast samo četiri poslednje godine. Biće ovo, dakle, Vučiću treća vlada zaredom, ali tek druga u kojoj će biti premijer. Doduše, i pre toga, u Dačićevoj je bio toliko politički dominantan da je zbog njega i skovana skraćenica PPV, koja je samo za neupućene bila skraćenica za Prvi Potpredsednik Vlade, a za sve ostale je to bio sinonim za Pravi Predsednik Vlade. Zato će, ako ni zbog čega drugog, Vučiću od juna biti bar za nijansu teže nego do sada. Neće baš za sve loše moći da optužuje bivšu vlast. Jer i on je bio u dve bivše vlade. Druga velika zagonetka je ko će osim Vučića biti u novoj vladi. On sam je najavio da će na razgovor pozvati sve, ali da to ne znači da će za sve biti mesta i u njegovom novom kabinetu. Potpredsednik SNS-a i dosadašnji ministar policije Nebojša Stefanović u nekoliko je navrata jasno rekao da on, da ga iko pita, ne bi zvao Dačića i njegove socijaliste. Problem je samo u tome što Stefanovića niko ništa ne pita! Pa zato nije ni važno šta on govori. Još manje je važno šta zaista misli. Pa, zna se, valjda, ko odlučuje. U državi, Vladi, stranci, na svim nivoima. I ne zove se Nebojša. Treća zagonetka, koja me ovih dana strašno kopka, jeste kako je moguće da srpska ekonomija tako nezaustavljivo napreduje, a s druge strane privatni izvršitelji plene čak i vozila Hitne pomoći u Nišu? Srećom, za sada još nisu zaplenjena ambulantna kola, ali bi i ona uskoro mogla doći na red, jer i laicima je jasno da jedan „nisan“ i dva „stojadina“ ne mogu da budu dovoljni da se namiri dug od 13 miliona dinara prema Poreskoj upravi. Još čudnije je što dugove Poreskoj upravi naplaćuju privatni izvršitelji. Pa ko je ovde jači? Državni poreznici ili privatni izvršitelji? Ili je poenta samo u provizijama koje za naplatu dobijaju privatni izvršitelji. Ili zato što je poreznicima još uvek zabranjeno da dugove naplaćuju sa fantomkama na glavi? Ruku na srce, nisu svi problemi u Srbiji počeli sa vladom SNS-a i SPS-a. Sećam se i da je 2009, dok je Mirko Cvetković bio premijer, javno preduzeće Parking servis u Leskovcu moralo na licitaciji da proda jedini „pauk“, vozilo za uklanjanje nepropisno parkiranih automobila, da bi namirilo dugove zaposlenima za neisplaćene zarade. S obzirom na to da je „pauk“ bio jedina imovina tog preduzeća, morao je na „doboš“. Sada se, eto, plene i vozila Hitne pomoći. I to je četvrta zagonetka, jer to mi nekako ne ide uz Vučićeve reči da će „ljudi u Srbiji svakog dana živeti sve bolje“. I da su „zlatne godine pred nama“. Nekima ovo više liči na olovna vremena. Na petu zagonetku lako sam pronašao odgovor. Čuveni ekonomista DŽon Majnard Kejnz svojevremeno je napisao da je ekonomija suštinski moralna, a ne prirodna nauka. Toga sam se i plašio. Ali sam odmah i shvatio da zato u Srbiji nema ekonomije. Jer, kako bez morala može da ima nečega što je u suštini moralna nauka? Ovde ekonomija sve više ima status prirodne nauke. Ma, ona je u Srbiji čudo prirode. Pa i Vučić, uz obećanje da će rast bruto domaćeg proizvoda naredne godine biti četiri odsto, tvrdi da će to biti „pozitivno čudo u Evropi“. Eto, čudima nikad kraja. A mnogi bi dali sve da se stvari vrate u normalu. Bez čuda.