LJudi su se plašili da se druže s nama

Foto Vesna Lalić

Te 1953. godine kada je rođen Aleksa Đilas, njegov otac Milovan Đilas upustio se u političku avanturu koja će ga zauvek skloniti sa trona jugoslovenske političke istorije. Počeo je da piše seriju članaka kojima je kritikovao partijsku birokratiju kojoj je i sam pripadao kao jedan od nekolicine najviših rukovodilaca i najbližih saradnika doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita. Podigao je javnost na noge, tiraž Borbe u kojoj je objavljivao tekstove skočio je na 300.000 primeraka, a u redakciju je stiglo oko 30.000 pisama podrške. Kada je u listu Nova misao, koji je sam pokrenuo, objavio tekst Anatomija jednog morala, bilo je to zvono na uzbunu koje više neće prestati da uzbunjuje. Dve godine kasnije, Đilas će završiti u zatvoru koji će, sa prekidom od godinu dana, trajati punih devet godina. NJegova supruga Štefanija, Štefica, ostala je da živi u stanu u Palmotićevoj ulici u Beogradu sa njihovim sinom. Na toj adresi danas živi Aleksa sa suprugom i dvoje dece.

Prvo pismo iz zatvora od svog oca Aleksa je dobio kada je imao tri godine i devet meseci. Poslednje je primio kada je imao nepunih 14 godina. Danas je pred čitaocima knjiga Milovan Đilas Pisma iz zatvora, u izdanju Vukotić-Media, u kojoj su Šteficina, Đidova i poneko Aleksino pismo, a koju je priredio i sa dragocenim predgovorom i dopunama ponudio čitaocima Aleksa Đilas.

Kakvo ste osećanje imali kada ste sređivali pisma svojih roditelja, poneko i svoje, iz vremena robije vašeg oca?

Mnogo različitih osećanja. I kao da sam u polusnu ronio u dubine prošlosti. Uglavnom mi je bilo prijatno. Ponovo se družimo, razgovaramo Đido, Štefica i ja. I to ja sadašnji koji sam stariji od njih tadašnjih! Sma pisma često su tužna. Ali, u njima je snažno prisutan jedan nesavladivi borbeni duh. On mi je davao snagu, okrepljivao me.

U našem vremenu se vrlo retko pišu pisma.

Da, iza nas će ostati kratke, nedoterane i nedorečene imejl poruke, ako i njih ne pojede kompjuterski virus. Đido i Štefica su pisali prava pisma sitnim slovima i na obe strane papira, da se sav prostor koji je dozvoljavala zatvorska uprava iskoristi. Pravo pismo je ne samo ono što u njemu piše već i predmet, dragocen i tajanstven. Zato nisam samo čitao reči Đida i Štefice već ih i dodirivao. Time je prošlost još više oživela.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, za vreme robijanja vašeg oca, bili ste dete, dečak. A mladima vreme sporo prolazi?

Da, u mladosti je i sutrašnji dan daleko. I kao da je pred vama beskrajni život, kao da ste besmrtni. To je veoma lepo. Osim ako nekoga čekate. Kao dečaku, doista mi je devet godina Đidovog zatvora izgledalo ogromno, nesavladivo. (U stvari, trebalo je da ih bude trinaest, ali je sticaj političkih okolnosti prinudio Tita i režim da Đida puste četiri godine ranije.) Ja sam se trudio da što manje čekam, da živim u sadašnjosti i ne mislim dalje od sledećeg meseca kada moja majka i ja idemo u posetu Đidu. Ali, Đido je brojao godine kako one prošle, tako one koje su pred nama a Štefica je brojala i godine i mesece i dane. Nisam voleo da slušam kada su o tome govorili.

Vreme je ipak veoma moćno?

Borhes je rekao kako je vreme kao tigar jer sve proždire. Pripremajući ova pisma borio sam se sa vremenom. I sa dugim godinama robije, i sa davnom prošlošću kada se sve to događalo, i sa više od dve decenije koliko je prošlo od smrti Đida i Štefice. Ajd dobro, da budem sasvim iskren nisam pobedio u toj borbi. Tigar je ipak tigar. Ali jesam ga bar dobro povukao za rep.

Vaš otac je rekao da mu je teže bilo na slobodi nego u zatvoru?

Ovde ste dotakli suštinu. On je naravno mislio na svoj unutrašnji život, na sebe kao ličnost, svoja uverenja. Đido je posle rata, kada je njegov pokret pobedio a on postao jedan od vodećih ljudi u Jugoslaviji, bio stalno negde u sebi nezadovoljan. Čak su se i glavobolje od kojih je od mladosti patio znatno pogoršale.

Zašto?

Bilo je u to vreme velikih uspeha u obnovi i izgradnji zemlje (da upotrebim tadašnji izraz), u pomirenju i jačanju veza između jugoslovenskih naroda, u razvoju prosvete. Ipak, jednopartijski, ideološki poredak brzo je postajao ukalupljen, odnosi između ljudi hijerarhijski, politički jezik se pretvarao u oveštale i samim tim prazne fraze.

Zašto onda Đido nije dao ostavku?

Hteo je. Rekao je Titu da želi da se povuče i posveti književnosti. No, ovaj mu je naložio da pričeka, da je još neophodan pokretu, zemlji. A onda je došla 1948, Staljinove pretnje i pritisci. Đidu su se ponovo vratili energija i optimizam, osećao je da učestvuje u stvaranju nečeg novog, doista vrednog, humanog. Ali, već sa Staljinovom smrću marta 1953. Tito počinje da zaustavlja demokratske reforme. I ponovo se vraća Đidovo staro nezadovoljstvo. Zato mu je opet teško na slobodi.

Ipak, kako mu može biti bolje u zatvoru?

Kod Đida uvek moramo uzeti u obzir njegov način izražavanja česta preterivanja, veliku emotivnost, sklonost neobičnom i paradoksalnom. On često i naglas razmišlja, pa ima kod njega i protivrečnosti. Sve te njegove osobine vide se i u pismima i čine ih živim, zanimljivim.
Međutim, primedba vam je tačna. U zatvoru je dugo bio u samici, zimi uvek bez grejanja, sa zdravstvenim problemima, možda i trovan. I, najvažnije, odvojen od porodice. Ali, osećao je da živi u potpunom skladu sa svojim uverenjima. I u tom smislu mu je bilo bolje nego na slobodi.

Kako ste se kao dete branili od mučne situacije da vam je otac politički zatvorenik?

Imati oca u zatvoru doista je mučno. Đido mi je nedostajao, posebno kada je drugi put uhapšen. Imao sam devet godina a sjajno smo se družili.

A odnos ljudi i dece prema vama?

Imao sam nemalo neprijatnosti kao Đilasov sin, a i sm sam dolivao ulje na vatru povremenim antirežimskim primedbama i vicevima. Jednom su čak hteli da me izbace iz škole, i to u trećem razredu osnovne. No, većina ljudi je bila dobronamerna, često sam osećao i njihovu naklonost. Istina je da su se ljudi plašili da se druže s nama, malo ko je posećivao moju majku, baku Vaju i mene u Palmotićevoj 8. Strah nije bio neopravdan. Policija je sve pratila, beležila. Zato moja majka nikome nije zamerala pa nisam ni ja.



Kada ste postali svesni krivice vašeg oca zbog koje je proveo devet godina u zatvoru? Kako ste to tada razumeli?

Ja sam verovao kako je Đido u pravu i nevin u zatvoru. Pre sam ga gledao kao junaka nego kao žrtvu. Dakle, razumeo sam odlično. Deca jasno misle, ako ih odrasli ne ometaju u tome.

Sva deca ili sin Milovana Đilasa, okružen politikom od rođenja?

Rado pričam priču o jednom malom Romu, mom vršnjaku, s kojim sam se igrao dok smo pred zatvorom u Sremskoj Mitrovici čekali da posetimo očeve. Sumnjao je da ne govorim istinu kada sam mu rekao kako je moj otac u zatvoru zbog knjige (mislio sam na Novu klasu). Pitao me da li je ukrao knjigu, jer niko ne može da ide u zatvor zato što knjigu napiše. Mislio je logičnije i jasnije, pravednije i humanije, od Tita i partije. Ipak, vi ste u pravu. Meni su mnogo pomagali da shvatim situaciju. Štefica je bila glavna, ali i nekoliko odanih rođaka i prijatelja. Đido je isticao i prilikom Šteficinih i mojih poseta i u svojim pismima kako ne treba u kući da se pravi kult oca. Međutim, možda nikad kasnije u životu nisam tako malo sumnjao, bio bez dilema, kolebanja. Neću preterati ako kažem da sam za vreme Đidove prve robije više verovao od njega samog kako je on u pravu i da treba sve da izdrži do kraja.

Zar se kolebao?

Pa, mada se nije plašio, mučile su ga, razdirale, razne sumnje, dileme. No, s vremenom su one sasvim nestale. Išao je onda svojim disidentskim putem do kraja života. Eto, nedavno je kod nas u istorijskom časopisu objavljen dokument kako je u februaru 1981. Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije imalo sednicu posvećenu Đidu i gotovo jednoglasno odlučilo da ga uhapsi. Ko zna zašto, nisu to učinili, mada je i on sm tada verovao da mu se sprema suđenje. Te 1981. on je napunio sedamdeset godina.

Da li ste kao mali bili zadojeni mržnjom prema vlasti Josipa Broza koji je zauvek kaznio vašeg oca?

Nikako. Pa sva pisma u ovoj knjizi su prepuna ljubavi. I nema ni prikrivene mržnje prema bilo kome. Posebno su romantična, nežna, plemenita Šteficina pisma. Uostalom, Đidova pobuna nije bila protiv jednog čoveka, Tita, mada naravno jeste i protiv njega, već celog jednog poretka, sistema, jedne revolucije koja je prestala da se razvija ka pravoj demokratiji i socijalnoj pravdi. Takođe, ta kritika se odnosila koliko na Titovu Jugoslaviju toliko i na ceo istočni, komunistički blok.

Ipak, Đida u zatvoru drži Tito, vrh jugoslovenske partije, dojučerašnji njegovi bliski drugovi?

Pogledajte Đidova brojna memoarska dela. Vidi se da ne samo što ne mrzi svoje bivše drugove, već često piše o njima s razumevanjem, čak toplinom. O nekima i s ljubavlju.



Da li je onda bio previše blag?

To je bio i deo njegovog pogleda na svet. U svojim političkim tekstovima, čak i onim najoštrijim kritikama komunističkog poretka, zalaže se za nenasilne metode borbe, za mirne reforme.

Imali ste pravo da jednom mesečno viđate oca i odlazili ste sa majkom kod njega. Nekoliko puta je vašoj majci bilo uskraćeno da ga vidi. Zbog čega?

Moja majka je davala Đidu punu podršku i savetovala ga, kucala je njegove političke rukopise i pomagala da se prebace u inostranstvo, obaveštavala strane novinare o uslovima pod kojima robija, o njegovom zdravstvenom stanju. Režim je pokušavao da je spreči, zaplaši. Zabrane poseta su deo tih mera. Pretili su joj i zatvorom. Ali, kada ju je jednom pozvao na razgovor šef beogradske tajne policije, Udbe, ona je sa sobom ponela ćebe i rekla da je spremna da odmah ide u zatvor. A kada je on povisio glas, ona je onda viknula.

Ne samo hrabra žena već i neobična?

Po prirodi je bila neuplašena ličnost. Čak joj je bila smešna i jadna svaka nadmenost, nasilništvo. Sećam se kako sam joj jednom kao odrastao čovek rekao da mi ustaški poglavnik Ante Pavelić izgleda zastrašujuće. NJoj je, međutim, izgledao kao bedni činovnik koji glumi veličinu, a Ico Kirin, šef ustaške policije, koji ju je u ratu saslušavao, kao iskompleksirani čovečuljak, mačak u čizmama.

U knjizi ste dali njenu kratku biografiju i opasne situacije u kojima je bila u ratu?

Da, i doista vredi pamtiti kako je 1941. iz Zagreba, kada je uspostavljen ustaški režim terora i istrebljivanja, bila jedan od organizatora slanja mladih ljudi u partizane. Spasila je na taj način i nemali broj Srba i Jevreja. To je zaista bilo opasno. Da ne idem sad u dugačku priču, evo jednog detalja. Prilikom jedne ustaške racije je uhapšena srećom, nisu znali kako važnu funkciju ima. Od krikova onih koji su mučeni nije mogla da spava, a bilo joj je i hladno jer je celu noć držala džemper na licu. Zašto džemper na licu, pitao sam. Jer joj je kiselkasti miris pečenog ljudskog mesa izazivao mučninu...

Kakva je suštinska razlika između percepcije lika i dela vašeg oca u zemljama zapadne demokratije i ovde, u Srbiji, ili nekadašnjoj Jugoslaviji?

Pošto su Đidove knjige i članci izlazili na Zapadu, tamo su bili mnogo bolje upoznati i sa njegovim idejama i sa njegovim životom. U Jugoslaviji je sve njegovo bilo zabranjeno duže od tri decenije, Ipak, i kod nas su kako u vrhovima partije tako i među politički zainteresovanim intelektualcima bila poznata njegova glavna opredeljenja i najvažnije knjige. Da dodam kako je Titov režim vodio doista džinovsku propagandu protiv Đida, često sa najgorim klevetama.

Od kraja osamdesetih godina prošlog veka Đido može kod nas sve da objavljuje?

Da, ali ne ide baš lako. Suština problema je, kako u vezi sa objavljivanjem tako i u vezi sa proučavanjem Milovana Đilasa, da baš krajem osamdesetih, kada Đido ponovo izlazi u javnost, u celoj Jugoslaviji nacionalno pitanje postaje najvažnije, izbijaju teški sukobi, građanski rat. I to je, naravno, u centru pažnje intelektualaca, medija.

Znači da je ipak ostao prevashodno poznat na Zapadu?

Ali je uticaj na Istoku možda bio dublji. Velika i važna tema za istraživanje bi bila reakcije na Đidove ideje u Istočnoj Evropi, Sovjetskom Savezu i Kini. Kinezi su čak napravili dva prevoda Nove klase. Sada saznajem od mojih prijatelja kineskih istoričara da je Đido bio veoma čitan, naravno tajno. I to kako od vladajuće elite i samog Mao Cedunga, koji su ga gledali kao opasnog neprijatelja vrednog proučavanja, do opozicionara, disidenata, mladih ljudi, nezadovoljnih, koji su ga često bukvalno videli kao proroka.
Ovo se sve tek sada otkriva, otvaraju se arhivi, ljudi se ne plaše da kažu šta su nekada tajno čitali. Mislim da bi Đido bio presrećan, jer u stvari njega Zapad nije mnogo zanimao. On se borio za demokratske reforme u komunističkim zemljama, prevashodno naravno u Jugoslaviji.



Zbog čega ste se povukli iz javnosti?

Jedan od razloga je što nema ratova i bombardovanja, ekonomskih katastrofa i dramatičnih događaja, zbog kojih bih osećao dužnost da pišem, komentarišem, kritikujem i predlažem. Ali, ima i drugih razloga. No, kada bih ih navodio, to bi već bilo učestvovanje u javnom životu.