Ne prodaju firme, kupuju vreme

Bilans jednogodišnjeg odlaganja roka u kojem će država prestati da štiti strateška preduzeća od prinudne naplate dugova najbolje se vidi na primeru pribojskog FAP-a. Umesto stare slave, saradnje sa Mercedesom ili barem utešnog partnerstva sa finskom kompanijom Sisu, FAP je za ovih godinu dana, za koliko je država produžila zaštitu za 17 nekadašnjih jugoslovenskih giganata, sada ruiniranih preduzeća koje niko ni želi ni za džabe, samo dodatno uvećao svoje dugove. I gubitak. Toliko da je on sa oko 700 miliona dinara neto u 2014. premašio milijardu u prošloj godini, dok su se kumulirani gubici tog preduzeća opasno približili sumi od 10 milijardi. U FAP-u su, inače, poslovni prihodi lane bili tri puta manji od ostvarenog gubitka, pa je kapital minus šest milijardi dinara za toliko su gubici veći od vrednosti imovine. Drugim rečima, kada bi država, kojim čudom, u to preduzeće ubacila novih šest milijardi, tek tada bi ono vredelo nula dinara.

Dugovi 17 državnih štićenika, barem do 28. maja, kada ovaj rok ističe, a nadležni tvrde da ga neće produžavati, dostigli su 1,5 milijardi evra, bar prema podacima Ministarstva privrede, dok analitičari tvrde da su i znatno veći. I njih će gotovo sigurno vraćati poreski obveznici, pošto je jasno da su najveći poverioci ovih preduzeća država i njena preduzeća - EPS, Srbijagas i druga komunalna preduzeća, te fondovi za penzijsko i zdravstveno osiguranje, a uz to je jasno i da propale firme teško da mogu vratiti najveći deo dugova. Nadležni su i najavili da će država otpisivati svoje dugove, ukoliko neko od ovih preduzeća bude prodato, a i ekonomisti veruju da je ovo jedini način da ona pronađu kupca. I prihvatljiva cena koju ćemo morati da plaćamo iz sopstvenih džepova.

Tako je jedan od najvećih državnih problema, RTB Bor, iako je odavno jasno da ima muke sa upravljanjem, tek pre nekoliko dana, dakle u minut do 12, Privrednom sudu u Zaječaru podneo Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), sa nadom da će ovoga puta taj plan biti i usvojen, jer su svi prethodni pokušaji da se kupi još malo vremena kroz UPPR propali. Menadžment RTB-a i dalje je isti, a tender za izbor novog, profesionalnog, najavljuje se tek za leto. Ako bude i tada. Politika je objavila da UPPR predviđa da se od 1,2 milijarde evra duga otpiše bar 90 odsto, a ostatak od oko 150 miliona evra bi se, posle pauze od 12 meseci, vraćao narednih osam godina. Dakle do 2025.



Stopama RTB-a krenuli su ili to nameravaju i Ikarbus, Politika AD, FAM i Industrija kablova u Jagodini, te su u Ministarstvu privrede uvereni da i nakon 28. maja, kada država više neće moći da ih štiti od poverilaca, to neće značiti njihov kraj. Rešenja za ova preduzeća ogledaju se u tri modela: privatizacija putem prodaje, prodaja kroz stečaj i konsolidovanje preduzeća putem UPPR-a, odgovaraju u ovom ministarstvu.

U zaustavnom vremenu država će pokušati da proda Galeniku, jer rok za potencijalne strateške partnere ističe dan pre isteka državne zaštite, a već se spekuliše da Vlada sprema zaključak kojim će javnim preduzećima preporučiti da ne blokiraju račun Galenike ni prvi radni dan posle subote, 28. maja. Šta će biti ukoliko i ovaj pokušaj da se Galenika proda propadne? O tome će, izgleda, razmišljati po okončanju tendera. Kao što će se naknadno misliti i o ta najmanje tri preduzeća, koja će država pokušati da proda posle 28. maja.

U Ministarstvu privrede navode da će se sudbina nekih firmi rešavati i prodajom preduzeća ili imovine kroz stečaj, ali se iz odgovora ne vidi za koje je kompanije, izuzev Prve iskre Barič i Zastava grupe, to planirano. Naime, u Ministarstvu kažu da je za sedam od ukupno 17 zaštićenih preduzeća rešenje pronađeno krajem 2015. To su, osim Prve iskre, tri firme u sastavu trsteničke Prve petoletke, Zastava grupe, u kojoj se očekuje pokretanje stečaja, a kruševački FAM i jagodinska Industrija kablova takođe pripremaju UPPR.

Za razliku od stručnjaka sa kojima je NIN razgovarao i koji tvrde da UPPR može trajati kratko, svega nekoliko meseci, ali i ne mora, pogotovo ako su ti planovi nerealni, u resornom Ministarstvu izgleda veruju da su za njih ova dva preduzeća završena priča.
I bez njih, na listi štićenika, samo dva dana pre isteka roka, ostalo je 10 firmi. Među njima i Resavica, za koju još niko ne zna kako će i da li uopšte može da funkcioniše bez direktnih dotacija iz budžeta, na koje je već godinama navikavana, pomenuti RTB, za koji iz državnog vrha uporno ponavljaju da neće biti ugašen, Petrohemija, Ikarbus, Trajal, Jumko, Galenika... Tu je i Politika AD, akcionarsko društvo koje je vlasnik 50 odsto akcija preduzeća Politika novine i magazini, čijeg drugog suvlasnika ne mogu pronaći ni država, ni nadležni organi, a ni premijer Aleksandar Vučić lično.



U Ministarstvu privrede navode da se za Resavicu i RTB Bor prave posebni paketi održivog rada i finansijske konsolidacije, mada analitičari smatraju da za Resavicu nema plana, do direktne državne pomoći sa kojom država mora prestati.
Rečeno je da su pojedini rudnici neperspektivni i da će biti zatvoreni. To bi bio korak ka manjim subvencijama iz budžeta i to može da se desi u sledećih godinu ili dve. Skidanje Resavice sa budžeta u potpunosti moglo bi da se desi samo ukoliko bi se svi rudnici zatvorili, a to sada izgleda neizvodljivo, kaže za NIN Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta. Posle 30 godina privatizacije i 15 godina restrukturiranja, taman kada su svi pomislili da se ova priča završava, najava UPPR u holivudskom stilu, u minut do ponoći, nagoveštava nastavak sapunice oko strateških preduzeća. UPPR je pronađen kao način kako bi se zadovoljili različiti ciljevi. Sa jedne strane, kaže, ispoštovane su obaveze preuzete i Zakonom o privatizaciji i aranžmanom sa MMF-om o tome da zaštite preduzeća više neće biti, a sa druge strane, ostavljena je mogućnost da ona prežive nakon čistilišta koje ih čeka u UPPR-u. Vučković objašnjava da je dobro što je država postupila prema zakonu i odlučila da prestane da štiti ova preduzeća od poverilaca, ali da istovremeno, izbor mekšeg oblika stečaja, kakav je UPPR, nagoveštava da još uvek nije doneta definitivna odluka da se delovi ili neko celo preduzeće ugase, a to ne bi trebalo isključiti kao ishod stečajnog postupka. Stiče se utisak da pravog rešenja za preostalih 10 preduzeća nema ili da se sa njima kasni, pa je UPPR način da se kupi dodatno vreme, zaključuje Vučković.

Stručnjaci objašnjavaju da UPPR može biti sanacioni i likvidacioni, te da budućnost ovih preduzeća zavisi od toga mogu li ona i nadalje da obezbede obrtna sredstva, ostvaruju pozitivan tekući rezultat i izmiruju i deo starih obaveza i one novonastale. A i to, baš kao i usvajanje UPPR-a, zavisi od onoga što u njima piše. Da li su oni, što govori iskustvo, nerealno sačinjeni ili su ovoga puta bilansi i dugovi sagledani pravom dioptrijom.

UPPR je dobro rešenje za samo preduzeće, a bolje je i za njegove poverioce od bankrota i namirivanja potraživanja iz prodate imovine, ali samo pod uslovom da preduzeće ima poslovnu perspektivu, da ima tržište za svoje proizvode i usluge. U tom slučaju, preduzeće može da izmiri obaveze u većoj meri nego što bi se poverioci naplatili prodajom imovine, ali to nikako ne znači da je ono sposobno da izmiri stare dugove u celosti, ukazuje Nikola Zelić iz konsultantske kuće Faktis. On potvrđuje da se stari dugovi po pravilu u UPPR-u znatno umanjuju ili se konvertuju u kapital preduzeća, a kako su u ovim preduzećima dugovi uglavnom prema državnim poveriocima, usvajanje UPPR će biti lakše. Obaveze prema poveriocima će se uglavnom konvertovati u kapital. Time će se preduzeća relaksirati od starih finansijskih obaveza, pa ako imaju tržište i optimizuju troškove, mogu da postanu poslovno održiva, kaže Zelić.

Neka od 10 preduzeća imaju tržišne izglede, smatra on i kao primer navodi Industriju kablova koja ima tržište, ne onoliko kao ranije, ali ipak dovoljno da angažuje polovinu sadašnjih zaposlenih i ostvaruje prihode od 40 miliona evra godišnje. Dobro pripremljeni UPPR može brzo da se usvoji, ali problem su efekti primene. Zaštitu preduzeća za još šest meseci nakon podnošenja UPPR-a sudovi će sigurno određivati, ali kada to istekne, više ih niko neće štititi, tako da će opstati samo ona koja budu u stanju da izmiruju obaveze, imaju tržište, optimalne troškove i rentabilno poslovanje, zaključuje NIN-ov sagovornik.



Vučković smatra da će ovo biti novi test za Vladu i njeno opredeljenje da prestane sa zaštitom strateških preduzeća, odnosno da dozvoli da ona odu u bankrot ukoliko ne mogu da plaćaju svoje reprogramirane obaveze. Mogu li, međutim, ova preduzeća poslovati rentabilno? Zbog čega nisu do sada, iako je proces restrukturiranja u nekima od njih započet još pre deceniju? Zašto se država tek nedelju ili dve pre isteka roka za skidanje zaštite dosetila da pravi poslovne strategije i organizacione primene, a preduzeća predlažu racionalizaciju i optimizaciju troškova? I ima li budućnosti u činjenici da će se dugovi ovih preduzeća konvertovati u kapital države ili nekih drugih njenih firmi, ako je poznato da se državno vlasništvo u Srbiji ni u jednom slučaju nije pokazalo kao ekonomski ispravna odluka.