Desno, pa dole

Foto AP

Nula zarez šest odsto. To je tanušna margina koja je Austriju delila od toga da postane prva članica Evropske unije na čije će čelo doći kandidat krajnje desnice, i tako ovu grupaciju država, pa i zemlje koje joj gravitiraju, gurne u još goru agoniju od one koju već proživljava. Izraženo u broju glasova, njih je samo 31.026 više - što je prednost do koje se došlo tek kada su, posle višečasovne neizvesnosti, prebrojane na stotine hiljada glasova pristiglih poštom - bilo za Aleksandera Van der Belena, formalno nezavisnog kandidata iza kog je stajala Zelena stranka i koji je tako u drugom krugu predsedničkih izbora porazio ubedljivog pobednika prvog kruga, Norberta Hofera iz Slobodarske partije Austrije (FPO).

Zemlja je tako ipak dobila normalnog predsednika, zbog koga Austrijanci sutra neće morati da se pravdaju strancima zašto su ga izabrali; niti će na drugoj strani EU, pored svih drugih muka, morati još i da traži način kako da se distancira od novog stanara Hofburga, kad već kaznene mere poput onih iz 2000. ne dolaze u obzir.

Tada se, u posve drugačijoj opštoj političkoj klimi, zbog ulaska FPO u vladu Austrija našla pod sankcijama ostalih članica Unije, ali su te mere nekoliko meseci kasnije brže-bolje ukinute, pošto su se pokazale potpuno nedelotvornim, pa i kontraproduktivnim.
Danas, kad je radikalna desnica postala ne samo regularni deo političkog pejsaža u čitavom nizu zemalja u EU, ponegde i s udelom u vlasti, tako nešto je apsolutno nezamislivo.

Ali to što je u poslednji čas izbegnuto da novi šef države postane predstavnik stranke čiji je osnivač 1956. bio deklarisani nacista i esesovac - i koja i dan-danas koketira s idejom Velike Nemačke - mršava je uteha u širem kontekstu trenutnih prilika u Austriji i Evropi. Kao što je, dok konačan ishod još nije mogao da se predvidi zbog isuviše male razlike u broju glasova, tačno predviđajući izjavio sam Hofer: Lako bi moglo da se desi da nakon prebrojavanja glasova pristiglih poštom više ne budemo u prednosti, ali bih rekao da smo u svakom slučaju pobedili.

Na neki način i jesu. U vreme kada je popularnost tradicionalnih stranaka koje su se tokom čitavog posleratnog perioda u Austriji smenjivale na vlasti, ili je delile u sklopu velike koalicije, na istorijskom minimumu - kandidati socijaldemokrata (SPO) i narodnjaka (OVP) su u prvom krugu izbora zajedno dobili skoro 13 odsto manje glasova nego Hofer sam - FPO se uzdigla do svog, takođe istorijskog, maksimuma: njenog izabranika je, uz izuzetno visoku izlaznost od 71,8 procenata, u drugom krugu podržalo preko 2,22 od 4,64 miliona onih koji su izašli na glasanje. (Izbore je obeležio i veliki broj nevažećih listića, 3,6 odsto, pa je na kraju važećih glasova bilo 4,47 miliona.) Takva podrška ogroman je podsticaj ne samo za FPO koja se sada osnovano nada da će, plivajući na tom talasu narodnog nezadovoljstva načinom na koji zemlju vode SPO i OVP, naredne parlamentarne izbore - na rasporedu najkasnije do septembra 2018. godine - dočekati kao suvereno najjača stranka, bez koje neće biti moguće sastaviti narednu vladu; nego i za sve druge evropske ekstremno desne stranke, od Pravih Finaca do grčke Zlatne zore, koje su poslednjih godina izrasle u manje ili više relevantne političke aktere u svojim zemljama.

Jer, u atmosferi punoj frustracija, opšteg nepoverenja, pa i blage paranoje kakva danas vlada Evropom, gde se novi strahovi od priliva migranata prepliću s onim odranije prisutnim od gubitka nacionalnog, etničkog i kulturnog identiteta, i gde se ekonomska neizvesnost i socijalna ugroženost mešaju s potpunim gubitkom poverenja u etablirane partije centra i koncept evropskog jedinstva, pa se čak sumnja i u samo demokratsko ustrojstvo, niko, u političkom smislu, ne prosperira više od krajnje desnice. I tu više nisu od presudnog značaja pojedinačne specifičnosti, često i drastične socio-kulturne razlike između evropskog istoka i zapada, severa i juga: mračna ideologija rasne, etničke i svake druge isključivosti koja je kontinent jednom već odvela u kataklizmu posvuda se vraća na velika vrata. Pa i u Austriju, u kojoj ta ideologija, pravo govoreći, ima i duboke korene, koje su posleratne generacije propustile da povade: za razliku od (najvećim delom, mada ni tamo ne u potpunosti) Nemačke, koja je u posleratnom evropskom poretku drugima morala da dokazuje novouspostavljenu pravovernost, alpska republika se nikad nije istinski suočila sa svojim istorijskim nasleđem. Štaviše, ona je, kako u redakcijskom komentaru povodom austrijskih predsedničkih izbora konstatuje i londonski Gardijan, iz Drugog svetskog rata izašla u stanju samonametnute amnezije. Bila je Hitlerov saveznik i deo njegovog Rajha, a uspela je da o sebi stvori predstavu da je bila žrtva kako nacista, tako i konflikta između Zapada i Istoka. I - dodali bi neki odavde - nije imala nikakav problem s tim da joj potkraj osamdesetih i početkom devedesetih predsednik bude jedan bivši pripadnik Vermahta.

Hoće se reći da, u tom ključu tumačen, uspon FPO - a slučajno i privremeno i Hofera, doskora relativno anonimnog vazduhoplovnog inženjera, bez značajnijeg političkog staža - danas i ovde više nije nešto nezamislivo ili šokantno. Bar ne u austrijskim okvirima. Ali je svakako zabrinjavajuće da konvencionalne političke partije nisu uspele - u meri u kojoj su to uopšte pokušale - da snažnije motivišu birače da u drugom krugu spreče Hoferovu pobedu, na način na koji su to, recimo, 2002. učinili francuski glasači kada su se u ogromnom broju isprečili na putu kandidatu Nacionalnog fronta Žan-Mariju le Penu. (Mada, budući da se iduće godine može očekivati da u drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj uđe aktuelna predvodnica sada ulickanog Fronta, Žan-Marijeva kćer Marin le Pen, možda ovo više i nije poređenje kome treba pribegavati.) No, drugo vreme, drugi i običaji: glasanje za evropske radikalno desne stranke, pa tako i za FPO, više ne podrazumeva stigmatizaciju onih koji se za njih opredeljuju - jednako kao što ni političari s ekstremne desnice više ne izgledaju kao da su krenuli na audiciju za novog firera.

Takav utisak ne ostavljaju ni Hofer ni uglađeni lider FPO, možda i budući kancelar Hajnc-Kristijan Štrahe. Pre bi se reklo da, možda delom i zbog otežanog hoda - zbog ozbiljne povrede zadobijene na paraglajdingu mora da koristi štap - Hofer čak deluje benigno: pre her Flik nego her Gebels (za neupućene: her Flik je gestapovac iz britanske humorističke serije Alo, alo). Ali onog časa kad Štrahe i društvo progovore, na površinu izbija njihova prava priroda - na isti način na koji o toj prirodi govore i naizgled sitni gestovi. Kao kad se Hofer na proglašenju svoje predsedničke kandidature pojavio s različkom u reveru: taj plavi cvetak kojim se pripadnici FPO rado kite u 19. veku je bio simbol pangermanskih nacionalista, a u predratnoj Austriji, u periodu tokom kog je Nacistička partija bila zabranjena, njenim pristalicama je služio kao tajni znak prepoznavanja. Ovo nekome možda deluje kao nevažan detalj, ali o tome šta je i kakva je zapravo organizacija FPO govori koliko i u oblandu uvijena otrovna retorika njenih predstavnika, koja se u međuvremenu toliko omilila Austrijancima.
Neka cveta hiljadu cvetova? Pre će biti da Evropu polako preplavljuje korov.