Posle Čavesa - potop

Foto AP

Ako ovih dana hoćete u Karakasu da budete primeran građanin i držite se zvaničnog kursa, sobu u hotelu platićete 6.900 dolara. A ako hoćete da pojedete hamburger, on će vas koštati 170 dolara. Tako se kreće zvanična kursna lista: za 1 dolar biće vam isplaćeno 10 bolivara.

Realan život, pogađate, premestio se na crno tržište. Na njemu ćete za jedan dolar dobiti više od 1.000 bolivara. A njih je dobro što pre potrošiti, jer će ih inače pojesti inflacija. Recesija, nedostatak hrane, higijenskih sredstava, lekova, štednja struje, politički sukobi - sve je to pogodilo Venecuelu i neizvesno je kako će se završiti. Predsednik Nikolas Maduro proglasio je vanredno stanje ne bi li stavio pod kontrolu haos na tržištu. Vlada reguliše cene, a distribucija osnovnih namirnica poverena je vojsci, kako bi se sprečio šverc. Ne pomaže.

Da bi preživeli građani rade ono što moraju - stoje u redovima ispred prodavnica, čak i ako ne znaju šta je stiglo na rafove. Šta god da je, može se kasnije zameniti za nešto drugo. Mleko kupuju preko društvenih mreža, kao i šećer, lekove, ulje. Fejsbuk je mesto na kome se traže, razmenjuju, preprodaju namirnice neophodne za život. U pekarama nema hleba, a za istu količinu povrća koja je do pre mesec dana mogla da se kupi za 430 bolivara, sada treba izdvojiti 14.000.

Vlada je donela uredbe prema kojima će vikend trajati tri dana: petkom se neće raditi kako bi se uštedelo na korišćenju struje. U javnom sektoru radi se dva dana u nedelji. U mere uštede spada i pomeranje kazaljki za pola sata unapred, kako bi se što više iskoristilo dnevno svetlo. Restrikcije od četiri sata su svakodnevne.

Neko je već izračunao da Venecuela raspolaže s oko 10.000 barela nafte po stanovniku. To bi značilo je svaki njen građanin imao preko milion dolara u nafti u dobra vremena - a čak i sada, kada su stigla loša, pripala bi mu koja stotina hiljada dolara. Ali isti taj čovek, u ovom trenutku, ne može da kupi ni hleb.

To je slika Venecuele tri godine posle smrti Uga Čavesa. Za skoro 15 godina njegove vladavine mnogi su prognozirali raspad države i krah reformi koje je sprovodio. To se, ipak, nije dogodilo. Kod kuće je pobeđivao na izborima, a kroz tzv. Program za naftu pomogao je drugim latinoameričkim državama. Benzin je bio jeftiniji od vode za domaće stanovništvo.

Vladavinu je počeo nacionalizovanjem naftne kompanije PDVSA. Zatim je uspeo da otkupi deonice u drugim kompanijama. Odatle je profit išao na socijalne programe, u koje su godišnje ubacivane milijarde dolara. Povećane su plate i penzije. Mnogi su uspeli da izađu iz totalnog siromaštva. NJegovi socijalni programi su obezbedili stanove, poslove, niže cene, bolji život za milione. Ali sve se to moralo nekako finansirati. Nafta je bila ta koja je Venecueli - koja uglavnom sve ostalo uvozi - omogućila socijalizam za 21. vek, kako su nazivani Čavesovi programi.

Druga strana priče je da je tradicionalnu elitu isterao iz raspodele i tako stekao mnogo neprijatelja. Nije bilo podsticaja za ekonomiju, nacionalizovana preduzeća podeljena su bratski, među rođacima, prijateljima, partijskim drugovima Burazersko poslovanje i korupcija inficirali su društvo.

Ipak, mnogi jesu osetili boljitak. Na poslednjim izborima na koje je izašao Čaves je pobedio s oko 1,5 miliona glasova prednosti, ali nije dočekao da nastavi svoje planove.
Pred smrt je sam izabrao naslednika - Madura. On je trebalo da nastavi Čavesov put. Maduro je, međutim, već na prvim narednim izborima dobio pola miliona glasova manje.

Onda je cena nafte počela da pada. A nafta čini 98 odsto izvoza zemlje. Pad je bio dramatičan i nezaustavljiv: s prosečnih 115 dolara za barel pre dve godine, stiglo se do 45 dolara prošle, što se smatralo poslednjom stepenicom. Pad se nastavio i početkom ove godine, cena se u jednom momentu srozala na 24 dolara. To je za venecuelansku privredu bio toliki udarac da je prosto postalo nemoguće nadoknaditi gubitke.

Usledila su poskupljenja i nestašice, i haos je postao neizbežan. Venecuela je zemlja u kojoj bi inflacija, prema različitim procenama, do kraja godine mogla da dostigne između skoro 500 do čak 720 odsto (prema MMF-u), i koju pogađaju teške nestašice osnovnih životnih namirnica. Nezaposlenost raste, proizvodnja opada, firme se zatvaraju, crno tržište buja Ekonomija tone, a vlada ne nalazi izlaz. Za sada je jedini potez pozajmica od Kine, koja je prošlog meseca odobrila pet milijardi dolara. Ali to neće zakrpiti rupu koja postaje sve veća.

Opozicija je uspela da sakupi 1,8 miliona potpisa za peticiju sa zahtevom za smenu predsednika. Od državne izborne komisije traži se da prihvati zahtev i raspiše referendum o opozivu šefa države. Zahtevu protivnika režima na snazi daje okolnost da je opozicija na izborima prošlog decembra ostvarila prvi ozbiljniji uspeh još od 1998, kada su Čaves i njegova Ujedinjena socijalistička partija Venecuele (PSUV) prvi put pobedili. Opozicija je zimus izborila dve trećine mesta u parlamentu, a za predsednika parlamenta izabran je Henri Ramos iz opozicionog saveza Sto demokratskog jedinstva.

Odmeravanje snaga sada se, međutim, dešava izvan institucija. Kad su opozicioni lideri pozvali pristalice da izađu na ulice Karakasa, skupilo se oko 10.000 demonstranata. Onda je Maduro rešio da učini isto; na njegov kontramiting izašlo je oko 100.000 ljudi. Ipak, opozicija obećava da će smeniti Madura pre kraja ove godine i da mu neće dozvoliti da dočeka kraj mandata 2019. godine. Aktuelni nemiri na ulicama sada su postali svakodnevica zbog odbijanja izborne komisije da raspiše referendum. Na proteste pristalica opozicije vlast je odgovorila nasiljem i sukob postaje neizbežan.

Maduro se očito pokazuje nedoraslim za zemlju kakva je Venecuela. I ne samo zato što nema harizmu koju je imao njegov prethodnik, ni sposobnost da mobiliše mase, a ni autoritet. Ništa bolji nije ni njegov odnos prema opozicionim liderima, političarima susednih država koji ga upozoravaju da ne preteruje i svima koji se usude da ga kritikuju. Čak ga je i Hose Muhika, donedavni urugvajski predsednik, koji je bio prijatelj pokojnog Čavesa i na čiju je podršku Maduro mogao da računa na početku svog mandata, nazvao ludim što po svaku cenu nastoji da ostane na vlasti. Poštujem venecuelanskog predsednika, ali to ne znači da ne mogu da kažem da je lud, izjavio je Muhika, poznat po svojoj skromnosti i nekonvencionalnom ponašanju. Ipak, dodao je, probleme Venecuele mogu da reše samo Venecuelanci - i to moramo da poštujemo.

Neizvesno je koliko će drugi poštovati taj princip nemešanja u situaciji kad se unutrašnje podele neprestano produbljuju. Sukob je mnogo složeniji od pitanja puke smene predsednika: u pitanju je sudar dva suprotstavljena sistema. Opozicija bi da odmah završi sa Čavesovom verzijom socijalizma i da restaurira stari sistem; ona je na ovakvu priliku čekala deceniju i po, i svakako neće lako odustati. S druge strane su oni koji su pod Čavesom osetili boljitak i koji ne žele da se vraćaju tamo gde su bili pre njegovog dolaska na vlast.
Sve govori da se sukob neće tek tako završiti. I da u njemu - suprotno Muhikinom savetu - neće učestvovati samo Venecuelanci.