Bolje bez izvinjenja

Nije slučajno Barak Obama pred kraj svog mandata još jednom krenuo na turneju po Aziji. S jedne strane, valja staviti do znanja da teturava, ali kočoperna Rusija, groteskno raspomamljena Severna Koreja i sve ambicioznija i abrazivnija Kina, koja gradi i infrastrukturno oprema veštačka ostrva u Južnokineskom moru kako joj se prohte, u Sjedinjenim Državama i dalje imaju nezaobilaznog takmaca u dalekoistočnoj politici. Valja pružiti i uveravanja da će u februaru potpisani Sporazum o transpacifičkom partnerstvu (TPP) na kraju biti i ratifikovan u Kongresu, ma koliko ga predsednički pretendenti Sanders, Tramp i Klintonova u predizbornom erosu kritikovali, podstičući neizvesnost hoće li uopšte stupiti na snagu. S druge strane, ostaće upamćeno da će iz Bele kuće izaći kao predsednik koji je unapredio odnose s Vijetnamom i očuvao ih na visokom nivou s Japanom, dvema azijskim državama s kojima SAD imaju možda i najtegobniju istoriju u 20. veku.

U Vijetnamu su se obradovali pohvalama zbog liberalizacije tržišta rada i unapređenja poštovanja ljudskih prava, a Obama im je u ponedeljak u Hanoj doneo i vest o ukidanju američkog embarga na uvoz oružja. Japan, pak, u vreme nastanka ovog teksta iščekuje Obamin dolazak u Hirošimu 27. maja, što je prva poseta nekog predsednika SAD ovom gradu od nuklearnog napada 6. avgusta 1945, u kome je u trenu izbrisano 90.000 života, dočim je još 50.000 ljudi umrlo od posledične radijacije.

Glavni argument za bacanje atomskih bombi na Hirošimu i, tri dana kasnije, Nagasaki, oduvek je bio da će se time ubrzati okončanje Drugog svetskog rata. Prema toj tezi, napadi su zapravo spasili više japanskih i američkih života nego što su ih odneli. Ovim se implicitno priznaje da Hirošima nije bila vojna meta i da je glavni strateški cilj bio masovno ubijanje civila kako bi Japanci uvideli visoku cenu nastavka rata, piše osnivač organizacije Human Rights Watch Arijeh Nejer u autorskom tekstu za Project Syndicate, na čije objavljivanje u Srbiji NIN ima ekskluzivno pravo.

Prema Nejeru, naročit razlog za bombardovanje bila je i - znatiželja. Atomska bomba bila je neisprobana igračka, a razmere njene razornosti ponajbolje su se mogle testirati baš u naseljenim područjima. Problem je, međutim, što ovo gledište implicitno opravdava civilne žrtve tvrdnjom da će ovakve intervencije sprečiti dalje nasilje. Ali, zar se upravo na tom temelju i ne zasniva američka spoljna politika?

S obzirom na jedinstvenu ulogu SAD u svetu, njena delovanja katkad se smatraju opravdanim čak i kad mnogi Amerikanci smatraju da su tehnički pogrešna. Tako je bilo s ratom u Vijetnamu i, u skorije vreme, s invazijom na Irak, sprovedenom na osnovu netačnih tvrdnji da je Sadam Husein raspolagao oružjem za masovno uništenje, kaže Nejer.

Obamina savetnica za unutrašnju bezbednost Liza Monako je početkom aprila stidljivo priznala ono što se odavno zna - da američki dronovi, osim što špijuniraju i bombarduju islamske ekstremiste, ubijaju i civile, bili oni somalijski, pakistanski, avganistanski, libijski ili neki peti; najavila je i objavljivanje izveštaja o broju njihovih žrtava. Ipak, naivno je očekivati da se bespilotne letelice za stalno prizemlje, kao što bi, analogno tome, bilo naivno očekivati da se Obama u Hirošimi izvini Japanu. Jer, kako zaključuje Nejer, pravo na činjenje grešaka bez potonjeg izvinjenja je slavljeni princip američke izuzetnosti.

Istini za volju, japanski establišment Obaminu posetu Hirošimi po sebi već sagledava kao vid izvinjenja, a, ako je verovati pismu koje je zamenik japanskog ministra spoljnih poslova Mitođi Jabunaka 2009. poslao tadašnjem američkom ambasadoru DŽonu Rusu, ma kakva verbalizacija bi više odmogla no pomogla. Takvo vraćanje u prošlost bi podrilo temelje vrlo uspešne ekonomske i vojne saradnje SAD i Japana, pritom dajući emocionalno bremenitu municiju onom delu građanstva koji je antiamerički raspoložen. Japanskoj javnosti je bilo dovoljno to što je Obama pomenute godine bio prvi američki predsednik koji se poklonio pred nekim japanskim carem.

Pritom, i u temelju japanskog kulturno-etičkog identiteta takođe se nalazi uverenje u izuzetnost, koja se, istini za volju, vrlo lako preliva u etničku superiornost. Ako su nacisti okupaciju Poljske pravdali punopravnim širenjem na Lebensraum, životni prostor koji im na osnovu tobožnje rasne izvrsnosti pripada, i japanska vlast je slične argumente potezala da bi zauzela Korejsko poluostrvo (1910), Mandžuriju (1931) i Malajsko poluostrvo (1942). Niko se u Japanu u međuvremenu niti za jedan od mnogobrojnih ratnih zločina počinjenih u to vreme nije izvinio - izuzev jednom, traljavo, zbog sistematskog i masovnog silovanja korejskih žena.



Stalna postavka muzeja u Hirošimi, uostalom, lepo uobručuje okolnosti Obamine posete. Iako na stotine eksponata posve živo oslikava ostatke razorene istorije ovog grada, doslovce nigde se SAD ne pominju kao glavni krivac za to što se tamo desilo. Baš kao što se ni jednim jedinim slovom ne pominje uloga Japana u Drugom svetskom ratu. Na tome je, kažu, naročito insistirao premijer Šinzo Abe, inače unuk Nobosukea Kišija, industrijalca osumnjičenog za umešanost u ratne zločine koje su tokom Drugog svetskog rata počinile japanske snage, i pod sumnjivim okolnostima oslobođenog optužbi.
I vukovi siti, i ovce na broju, osim ako nisu umrle od eksplozije ili radijacije.