Pogrešna majka

Zaista, u Pravopisu, tačka 42, stoji da se velikim početnim slovom pišu „imena iz umetničkih dela (npr. iz književnosti i filmova)“, a među primerima je navedena i Majka Jugovića. Je li to jedno slovo zaista toliko bitno? Po tradiciji koju je započeo još Aleksandar Belić posle Prvog svetskog rata, kod nas je pisanju početnog slova oduvek pridavan izuzetan značaj. Poglavlje o velikom slovu dolazilo je odmah posle uvodnog poglavlja o pismu, i u drugom izdanju Belićevog Pravopisa iz 1950, i u Pravopisu dveju Matica deset godina kasnije, i u prvom izdanju Pravopisa Matice srpske 1993. Možda su zato mnogi obrazovani ljudi, pa i nastavnici, stekli utisak da je pisanje velikog slova osnovni kriterijum pismenosti. Tek u drugom izdanju Pravopisa, 2010, veliko slovo je spušteno na četvrto mesto, posle poglavlja o ekavskom i ijekavskom izgovoru i onoga o glasovnim promenama, što je bez sumnje opravdano. Ako neko meša ekavske i ijekavske oblike u istoj rečenici, ako ne zna kad da kaže „je“ a kad „ije“, ako ne razlikuje „č“ od „ć“ i „dž“ od „đ“, ako piše „podcrtati“, „pretskazanje“, „stanbeni“, „odelenje“, „zadatci“, „masan“, „nezavistan“, „pre šesto godina“, „mnogo posetioca“ i slično, to su mnogo teže greške nego malo umesto velikog „M“. Strogo gledano, većina ovih grešaka spada u fonetiku odnosno gramatiku, ali se u Pravopisu, zahvaljujući i rečniku na kraju knjige, najlakše mogu proveriti. Daleko najčešće upotrebe velikog slova jesu one za lična i geografska imena ili za prvu reč u rečenici, gde gotovo niko ne greši. Teži je slučaj sa višečlanim geografskim imenima, naslovima, nazivima ustanova, administrativnih jedinica, istorijskih događaja i tako dalje. Za njih je pravila malo teže naučiti, ali i ako pogrešimo, razumevanje neće biti bitno ugroženo. Još o ovome sledećeg puta.