Glas istine

Bajke mogu da se ostvare kad si mlad u srcu, peva nam Bob Dilan u pesmi koja otvara njegov novi album. Glas je hrapav i težak, možda čak grub. Ono što pravi razliku je umilnost koja curi na sve strane, od nežnog akustičnog aranžmana do načina na koji nam jedan od najvećih rok autora peva na uvce.
O čemu se ovog puta radi, gospodine Dilan? Pred nama je još jedna ploča na kojoj Dilan nudi svoje verzije besmrtnih komada iz Velike američke pesmarice, kataloga pop pesama uklesanih u muzičku istoriju. Pevali su ih Kol Porter, DŽordž Geršvin, Semi Kan i drugi, ali koje su zenit doživele u izvođenju jednako besmrtnog i velikog Frenka Sinatre. Pred nama je njihovo novo rađanje.

To da Dilan ne zna da peva, a da je glas Plavookog možda najlepši ikad zabeležen na vinilu već je opšte mesto, ali albumi poput ovih pokazuju koliko su takvi sudovi tek sviruckanje uz vetar. Bob je Dilan za ovih 75 godina života, koje je napunio u sredu, 25. maja, postao sinonim za pesnika među pevačima.

Ne radi se tu samo o stihovima koje je ispisao, već i o načinu na koji ih izgovara kad je pred mikrofonom. On ne obleće kao kiša oko Kragujevca, on kod Albukerkija nikad ne bi pogrešno skrenuo. Bob Dilan uvek gađa u sredinu.
Poslušajte način na koji je otpevao pesmu All the Way, koju je Semi Kan napisao za Frenka Sinatru 1957. godine, i koja je iskorišćena za film The Joker is Wild, a koja je Plavookom donela Oskara za najbolju originalnu pesmu. Pesma na prvi pogled pršti od ljubavnih floskula, ali kada je dohvati Dilan, iza njene sladunjave glazure pomalja se senka propasti, a samim tim i - smisla. Kad te neko voli, ništa to ne valja ako te ne voli do kraja, poručuje ova pesma, ali tek kada Dilan zareži ovo ništa to ne valja, pesma se otvara u svim svojim slojevima. Behind every beautiful thing, theres some kind of pain, pevao je on u jednom od svojih bisera iz poznog dela karijere, Not Dark Yet.

Samo malo, koje godine je napisana ova pesma? Kako nešto napisano 1957. i otpevano glasom starca u osmoj deceniji života može da bude relevantno u svetu Netfliksa, Snepčeta, Dizera i ostalih instagrama? Odgovor je jednostavan: Bob Dilan se ovim i prethodnim albumom (takođe sa obradama Sinatrinih standarda) ne obraća današnjici, nego iskoračuje iz vremena u kom živi i udicu baca mnogo dalje. Uz žive Radiohead, on to i ne mora radi. S druge strane, sada kad je umro Gaj Klark, nema mnogo nosača vatre koji su, s gitarom u ruci, spremni da svetu kažu istinu.
Primajući nagradu za ličnost godine, Dilan se prošle godine u zahvalnom govoru kratko osvrnuo na svoj ružan glas i temu relevantnosti: Evo šta je Sem Kuk rekao kada su mu rekli da ima divan glas. Rekao je: Pa, to je jako fino od vas, ali glasove ne bi trebalo meriti po tome koliko su lepi. Umesto toga, oni su važni samo ako mogu da vas ubede da govore istinu.

Nekome može biti iznenađenje, ali istina koju nam Bob Dilan predstavlja na ovom albumu zapravo je puna života, lepote i optimizma. Tačno je, istina je to koja se guta uz šaku melanholije, ali koja ne odustaje od plovidbe. A da bi jedra za plovidbu bila puna, dovoljan je jedan dah parfema Šalimar na mesečinom obasjanom vratu kosooke devojke, kao u pesmi On a Little Street in Singapore, napisanoj 1939. godine.

Nisu ovo obrade, rekao je Dilan u jednom skorom intervjuu. Dosta su ove pesme obrađivane. Sahranjene, čak. Ono što moj bend i ja radimo je da ih iskopavamo. Vadimo ih iz groba i iznosimo ih na svetlo dana.
Sad kad su tamo, neka im je bog u pomoći.