Uspeha nema bez zdrave države

Nezgodno je znati da su najbolja vremena prošlost, a ne budućnost. Tad i nastaje fenomen zlatnog doba, kolektivno brušenje najlepših sećanja do mitskih razmera, kojem je stalan, potmuli podtekst da se slične bajke neće ponoviti. Ujedno je najlepše i najteže kad zlatno doba zapravo ima utemeljenje u stvarnosti. Svi kojima je crveno-bela boja u srcu će 29. maj 1991, kad je Crvena zvezda u Bariju pobedivši ne samo Olimpik iz Marseja, već i, makar simbolički, nisku bogatijih zapadnoevropskih klubova, iz današnje perspektive posmatrati kao čudo koje se dogodilo uprkos logici, pomalo kao u snoviđenju. Crvena zvezda je osvojila poslednji Kup šampiona, kao uz rumunsku Steauu jedini istočnoevropski klub kojem je to pošlo za nogom. Ujedno je reč i o divljenja vrednoj borduri na kovčegu SFRJ, koja je već mesecima pucala po tananim republičkim šavovima.

Jedino se Makedonija odvojila bez ijednog ispaljenog metka. Militantna retorika se u njenom slučaju u to vreme koristila samo za opise fudbalskog umeća Darka Pančeva, kobre s Vardara, pritajenog, eksplozivnog, ubojitog, vazda naoštrenog instinkta za gol. Najbolji makedonski fudbaler svih vremena bio je već dva puta najefikasniji napadač SFRJ, što mu je jednom uspelo i nakon osvajanja KŠ, ali baš te sezone 1990/91, s 34 pogotka bio je najučinkovitiji u celoj Evropi. Zlatnu kopačku dobio je tek 2006, retroaktivno, jer zemlje koju je golovima pokorio više nije bilo. Na listi najboljih strelaca SFRJ, ispred njega je samo Slobodan Santrač.

Nakon kratkih epizoda u Fudbalskom savezu Makedonije i u Vardaru, za koji nikad nije krio da mu je prva ljubav, okrenuo se porodičnom životu i izdavanju nekretnina. Ali, golovi se pamte. Najvažniji je svakako bio poslednji penal protiv Olimpika, antologijski, u petoj seriji. Ključ kojim je Zvezda otvorila vrata večnosti, ali ih i za druge zatvorila.

Sve je na toj utakmici bilo ozbiljno, prenapeto. Nismo imali vremena za šale. Bili smo u grču, nervozni, pa nismo ni mogli da igramo napadački fudbal s mnogo lepih akcija. Međutim, kad smo slavili, napetost je otišla, to je bio trans. To se i vidi na snimcima napravljenim odmah posle utakmice u autobusu. Pevamo, igramo, veselimo se, kako naši običaji nalažu. Inače, uvek ću pamtiti da su mnogi igrači, a naročito oni iz Srbije, nakon nošenja pehara u Beograd taj isti pehar nosali po mestima gde su rođeni i odrasli, što je ljude koji tamo žive, malo je reći, iznenadilo. Neobično im je bilo. Ali, svakako je to istorijski datum, divno sećanje za sve zvezdaše, kaže Pančev za NIN.

Danas se zaboravlja koliko se na tom pohodu na krov Evrope i sveta radilo.
Gledajući sad sve lige iz bivših jugoslovenskih republika, uspeh baš izgleda nestvarno. Ali, zaboravlja se i naročito mlađe generacije ne znaju da je jugoslovenska liga bila među četiri najjače u Evropi, da je proizvodila ogroman broj kvalitetnih igrača i da su naše ekipe inače postizale uspehe za respekt i pored toga što su evropski klubovi bili bogatiji. I pored tog hendikepa. Najveće zasluge idu arhitektama Zvezdinog uspeha tadašnjem direktoru DŽajiću, ali i Vladi Cvetkoviću, Miši Marinkoviću, Stoletu Vranjancu, Voji Kisu, Miši Bukumiroviću, doktoru Nešoviću, celom rukovodstvu i stručnom štabu... svi su radili u interesu kluba.

Iz Zvezde su potom otišli Prosinečki, Marović, Stojanović, Binić i Šabanadžović. Zbog početka rata, evropske utakmice su igrane u Bugarskoj i Rumuniji, a Zvezda je opet dogurala do polufinala LŠ protiv Sampdorije. Šta je glavni razlog što se uspeh nije ponovio?

Hajde da budemo realni. Neka sada neko skloni po pet-šest standardnih prvotimaca iz velikih ekipa poput Barselone, Bajerna, Reala.... ne bi to bili isti timovi. Objektivno, Zvezdu je napustila okosnica ekipe, a nisu dovedene adekvatne zamene na istom nivou. I opet smo bili dovoljno kvalitetni da dođemo do polufinala LŠ. To je samo još jedan pokazatelj koliko smo bili jaki.

Dok je bio trener Zvezde, Prosinečki je rekao da bi vas prvog vratio u fudbal i crveno-beli dres. Dragan Stojković retko štedi komplimente na vaš račun, Savićević takođe... Jeste li u kontaktu?

Ti su veliki igrači u direktnoj igri sa mnom mogli da vide koliko vredim i utoliko mi je draže što tako o meni pričaju. Kontakti možda više nisu toliko česti, ali ih održavamo međusobno i uvek se mnogo obradujemo kada se čujemo ili vidimo. Bili smo baš dobro društvo.

Kao i Jugović, Mihajlović i Savićević, otišli ste u Italiju, ali ste odabrali tada vrlo defanzivni Inter, a trener Osvaldo Banjoli nije trpeo individualce. Za vaše zdravlje i usluge su se raspitivali Barselona, Mančester junajted, madridski Real... smatrate li da ste pogrešili?

Da me je neko savetovao da ne idem u Inter, možda bih ga i poslušao. Ali, tada smo vladali evropskim i svetskim fudbalom. Mislili smo da možemo sve, da se jede sve što leti. Verovatno zato nisam mnogo razmišljao oko novog angažmana i na kraju sam, nažalost, pogrešio. Ali, ja sam u Inter otišao kao već uspešan i realizovan igrač, sa 27 godina, a drugi su u inostranstvo otišli kao mlađi igrači, morali su da se dokazuju. Odabrao sam teži put, video neke pokvarene igre starih igrača koji su pravili pritisak da umesto mene igra Skilači, najbolji strelac na Svetskom prvenstvu 1990, pa sam se posvađao s trenerom i rukovodstvom. Znate kako je kada stvari krenu naopako, teško je vratiti se na pravi kolosek. Mogao sam ja da igram, jer je Inter objektivno bio slab tim. Eto, mogao sam da kažem da je bio jak i da opravdam neigranje. Ne, reč je o balkanskom inatu, ponosu, nisam dozvolio da se neko zeza sa mnom. Ipak sam tamo otišao kao tada najtraženiji špic u Evropi.

Naredne sezone, novi trener Otavio Bjanki vam je dao šansu, ali su vas povrede odvratile od terena.

Bjanki je trenirao Napoli u Maradonino vreme, znao je s napadačima, i brzo je shvatio da je prema meni činjena nepravda. Igrao sam izvanredno na pripremama i u prvih osam kola sam iz ekipe istisnuo ogromnu investiciju i legendu holandskog fudbala Denisa Bergkampa. U osmom kolu, međutim, povredio sam se prvi put u karijeri, i to mišić lista leve noge. Povrede su počele delom i zbog prethodnog neigranja. Ali, šta da se radi.

Postoji šala da vas se nisu plašili samo golmani protiv kojih niste igrali. Kako je današnjim napadačima, lakše, teže?... Kako vam se čini današnji fudbal?

Danas je lakše, jer su u naše vreme napadači bili nezaštićeni, stalno su dobijali batine, a odbrambeni igrači su ređe dobijali kartone. Pomena vredni s ovih prostora su, recimo, Mandžukić, DŽeko, Mitrović, još nekoliko njih. Ali, današnji fudbal je generalno drugačiji. Komercijalizovan, ubija se lepota u njemu, rezultati i novac su u prvom planu.

Šta je bitnije za nove uspehe balkanskih klubova regionalna liga, privatizacija ili nešto treće?

Jedan sam od prvih pobornika regionalne fudbalske lige, mislim da je to jedini spas za kvalitet fudbala u regionu. Dve decenije su prošle i pokazale su da nijedno drugo rešenje nije unapredilo fudbal i donelo neki uspeh. To se vidi na primeru ABA lige u košarci i rukometne SEHA lige. Barsa, Real i Bajern nisu privatizovani, a izvanredno funkcionišu i očito je da klub ne mora da bude privatno vlasništvo da bi bio uspešan.

Koliko aktuelna politička kriza utiče na makedonski fudbal?

Ne samo političko stanje, već i ekonomsko, utiču na kvalitet fudbala, pa i u Makedoniji. Bilo bi dobro da se to što pre promeni. Kvalitetan i dobar sport je ogledalo zdrave i dobro organizovane države. Mislim da sam time sve rekao.

Da li ste nakon raspada Jugoslavije pre 20 godina mislili da će nam fudbal i politika izgledati kao što izgledaju danas?

Iskreno, predstavu nisam imao da može doći do ovoga, da se pogorša ne samo fudbal, već celokupno stanje svuda. Po nekoj logici, znate, raspad Jugoslavije trebalo je da donese bolji život i bolje sutra ljudima, a svedoci smo da žive sve lošije i lošije. Zato mnogo njih kuka i žali za starim vremenima. U Jugoslaviji nije bilo milionera, jer sistem nije dozvoljavao, ali nije bilo ni siromašnih, jer, opet, sistem ni to nije dozvoljavao. E, sad, recite mi koji je sistem bolji za obične ljude onaj gde su 10 odsto milijarderi, dok ostali gladuju, ili onaj gde je 30 odsto malo bogatije, dok ostali žive normalnim životom, a siromaštvo je retkost?

Šta biste savetovali političarima iz država bivše Jugoslavije?

Ranije su političari radili u interesu razvitka republika i cele Jugoslavije. Dovoljno je da slede taj primer.

Šta je glavni razlog što dve decenije nikako da se pomerimo? Može li Evropa da nam pomogne?

Balkanski mentalitet i neiskreni i nesređeni odnosi između republika. Kad bi se te stvari dovele u red, Evropa bi mogla više da nam pomogne nego ovako.

Jeste li bili u iskušenju da nakon karijere živite, recimo, u Italiji, Nemačkoj ili Švajcarskoj, gde ste i igrali? Da li se kajete zbog odluke da se vratite u Makedoniju?

Ne bih živeo negde gde sam stranac. Iskreno, jedino mi je zanimljivo bilo da se preselim u Beograd, nigde drugde. Znate, na ceo naš region ja ni ne gledam kao na inostranstvo, jer, ako idete negde gde razumete jezik, gde su slični kuhinja, mentalitet, običaji, to ne može da bude nepoznato. A živeći dugo godina u Italiji, Nemačkoj i Švajcarskoj sam uvideo da, koliko god bili poznati i bogati, tamo ste uvek samo stranac.