I bunkeri žrtve Beograda na vodi

Jednom prilikom sam sedeo sa prijateljem na Kalemegdanu. Čovek iz centra grada, odrastao na Dorćolu, tako da centar vidi kao „svoj kraj“. Sva sećanja su mu tu. U jednom trennutku mi je rekao: „Uništili su Trg republike, počinju da razaraju Kalemegdan. Najavljuju da će i Studentski trg biti potpuno izmenjen i raskopan. Ako to urade, ja i ovaj grad nemamo više ništa zajedničko.“ Ova njegova izjava me je pogodila i podstakla da se osvrnem na neke druge objekte koji se ruše i koji su deo naših sećanja i identiteta. Meni bitan i interesantan je jedini još uvek živi piramidalni bunker u Savskoj ulici, na mestu predviđenog Beograda na vodi. Poslednji objekat u obliku četvorostrane piramide, izgrađene za vreme nacističke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, nalazi se pred rušenjem. Piramida je sagrađena od betona, veoma debelih zidina. Služila je za smeštaj radnika železnice, ali i vojnu posadu Vermahta koja je, za vreme vazdušne opasnosti, čuvala Glavnu železničku stanicu. Drugi ovakav objekat se nalazio uz obalu reke Save sa unutrašnjim prostorom predviđenim za duži boravak posade, efikasnim sistemom za ventilaciju i toaletom. Međutim, on je srušen 2015. zbog izgradnje Beograda na vodi. Poslednji od ovih objekata, specifičnog arhitektonskog rešenja, na putu je da doživi istu sudbinu kao i ostali i da ovaj deo istorijskog nasleđa Beograda zauvek bude izbrisan i nestane sa lica zemlje. Ovakav koncept gradnje skloništa i bunkera je veoma redak, sa dosta prostora u unutrašnjosti i može dobiti novu funkciju, kao galerijski prostor. U Evropi postoje brojni uspešni primeri kako su bunkeri iz Drugog svetskog rata sačuvani i kroz prenamenu ostali živi i dobili novu ulogu u zabavnom i/ili kulturnom životu gradova. Ovo je samo jedan deo sveukupnog uništavanja kulturno-istorijskog nasleđa grada. Grad ubijaju izmeštanjem centra, uništavanjem glavnih repera, rušenjem bitnih istorijskih i arhitektonskih objekata - kuća u Topolskoj 15, upravna zgrada Ikarusa... Krunski primeri su izgradnja žičare na Kalemegdanu zbog koje bi bili uništeni rimski bedemi koji se nalaze ispod samog parka i betoniranje Gardoša pod maskom rekonstrukcije tvrđave i stepeništa. Takva mesta i spomenici su bitan deo identiteta jednog grada i njegovih građana. Uništavanjem sećanja jednog naselja zapravo se briše i njegovo postojanje. Zato, za kraj, moram još jednom da se setim prijatelja kome su oteta sva mesta koja mu daju identitet građanina Beograda. I da iz svega gore navedenog izvedem zaključak. Ovo nije više pitanje opstanka samih objekata. Ovo je pitanje opstanka građana Beograda!