Zagrljaj od kog pucaju kosti

Legenda kaže da je 2737. godine pre naše ere osušeni list drveta čaja upao u ključalu vodu pripremanu za cara Šena Nunga; on ju je probao, jako mu se svidela i opisao ju je kao „napitak koji daje snagu telu, zadovoljstvo umu i svrhu cilju“. Taj list ostaće kasnije zapisan u istoriji više puta, od Bostonske čajanke u 18. do britansko-kineskih Opijumskih ratova u 19. veku, preko kojih će se njegov uticaj prebaciti i u 21. stoleće i stići i do Hongkonga i protesta koji su upravo u toku. Zbog te biljke vodili su se ratovi i krojile granice država. Za Hongkong te su granice još sveža rana. Iako je Peking povratio jurisdikciju nad ovom svojom teritorijom pre više od dvadeset godina, 1997, nema mira ni za jednu ni za drugu stranu. Dogovor po principu „jedna zemlja dva sistema“ na krhkim je nogama, jer kineska strana želi da se jasno zna kojoj državi pripada ovaj deo zemlje, dok bi u nekadašnjoj britanskoj koloniji želeli nešto drugo - da se zna da ne pripadaju kineskom sistemu, ili barem ne sve dok je na snazi ugovor kojim je pitanje statusa Hongkonga tada regulisano. I zato je proteklih dana na stotine hiljada - makar u jednom navratu, po mnogim procenama, i čitav milion, pa i više od toga - ljudi izlazilo na ulice u znak protesta zbog najnovijeg zakona koji dopušta da se osumnjičeni za razna krivična dela izručuju centralnoj Kini, odnosno da se procedura pojednostavi sa svim zemljama (a ima ih još 20) s kojima postoji sporazum o ekstradiciji, što je shvaćeno kao direktni atak na vladavinu prava i sloboda u samom Hongkongu. Zakon bi takođe omogućio policiji ulazak u privatne posede bez naloga, a sve navodno kako bi se - objašnjava kineska strana - grad „učinio bezbednijim“. U Hongkongu su to, međutim, shvatili drugačije: da bi usvajanjem ovog zakona pali u ruke kineskog pravosudnog sistema, preko koga bi onda kineske vlasti mogle da se obračunaju s političkim protivnicima. Pekingu bi se tako omogućila kontrola, a Hongkongu ograničila samostalnost. Nakon što je policija na proteste odgovorila silom i u sukobima koji su izbili bilo povređenih na obe strane, a jedan broj učesnika protesta uhapšen, bes demonstranata je eskalirao i hongkonška vlada je reterirala, objavljujući da povlači sporni zakon. Ili da ga, kako je formulisano, „suspenduje na neko vreme“, ne bi li se strasti malo stišale. One su se, međutim, tek raspalile. Demonstracije su se nastavile, a od Keri Lam, predsednice honkonške vlade, zahteva se ostavka, koju ona odbija da da, nudeći umesto toga samo „duboko izvinjenje“ građanima. Ona se u svemu prilično loše snašla: najpre je proteste nazvala „organizovanim neredima”, pa pozivala na „razum“, da bi najzad bila primorana da objavi kako je zakon povučen „na njenu inicijativu“. Svaki od tih istupa pritom usledio je i u pogrešno vreme i prekasno. Niti su joj demonstranti poverovali kada pokušala da odgovori na njihove zahteve, niti su prešli preko onoga što je izgovorila u prvim danima demonstracija. U Hongkongu je doživljavaju kao kineskog predstavnika, i ne bez razloga: Peking je postavlja, Pekingu odgovara, Peking ju je podržao. To je deo dogovora o tome kako će se kineska vlast vratiti na teritoriju koju je izgubila pre 156 godina, koliko je Hongkong bio pod britanskom vlašću. Zato je jaz između „dva sistema“ koja treba da budu deo „jedne zemlje“ dublji je nego među mnogim državama, i seže koji vek unazad. Kada je London otkrio čaj, ova je biljka brzo postala omiljena i, uz začine s Istoka, najtraženija roba. Istovremeno i preskupa. Do njega se dolazilo preko kineskih trgovaca koji su zauzvrat tražili samo srebro. I dok se običaj ispijanja šoljice čaja širio Britanijom, trgovina je počela da guši Istočnoindijsku britansku kompaniju, koja nije mogla da se izbori s previsokim porezima sa jedne strane i zatvorenim kineskim tržištem sa druge. Kraj 18. veka dočekan je sa gubicima. Istovremeno, Kina je, zatvorena za spoljni svet, propustila da uoči koliko je narasla britanska moć, a ozbiljno je potcenila i svoje slabosti. Jedna od tih slabosti, koja će je koštati izgubljenih ratova, bila je već duže zakonom zabranjena i baš zato njena najslabija tačka. Ime joj je bilo - opijum. To je shvatila Istočnoindijska kompanija, koja je iz Indije počela da ga prebacuje preko kineskih granica. Priča je dalje jednostavna: sve veći broj zavisnika, sve veće količine opijuma, sve više srebra. Britanci Kinezima srebro za čaj, Kinezi Britancima srebro za opijum; nije trebalo mnogo da se odnos promeni u britansku korist. Ubrzo su lako i kupovali čaj i dodatno zarađivali. Dok je kineska strana shvatila šta se dogodilo, bilo je već kasno. Paljenje zaliha opijuma ne da nije ništa sprečilo, nego naprotiv; izazvalo je rat u kome će Kina biti poražena. Prvi opijumski rat vodio se između 1839. i 1842, a završio se tako što je Britanija dobila sve što je želela, uključujući i Hongkong. Ugovori su se množili i Britanija je širila svoje teritorije i prava. Posle Drugog opijumskog rata (1856-1860) dobiće i teritorije oko Hongkonga. Tako će obezbediti ovu luku, za koju će nešto kasnije najzad sklopiti ugovor s Pekingom o zakupu na 99 godina. Taj ugovor istekao je 1997, ali ni tada nije bilo lako. Kako se približavao datum primopredaje, Deng Sjaoping, tadašnji kineski lider, bio je sve odlučniji u tome da se ta teritorija vrati u kineske ruke. Nije uspela da ga slomi ni britanska premijerka Margaret Tačer. U jednom trenutku je Deng zapretio da će, ako se ne postigne dogovor, Kina unilateralno proglasiti svoj suverenitet nad teritorijom Hongkonga. Najzad je 1984. postignut konačan dogovor prema kome se Britanija odriče svojih prava, dok se kineska strana obavezala da u narednih pet decenija, sve do 2047, neće menjati politički i ekonomski sistem u Hongkongu. Ceremonija predaje obavljena je 1. jula 1997. godine. Države engleskog govornog područja ponudile su građanima Hongkonga mogućnost da se usele; od sklapanja ugovora do trenutka kada je Kina preuzela kontrolu iselilo se oko deset odsto stanovništva. Oni koji su ostali u gradu od oko sedam miliona stanovnika svake godine obeležavaju 1. jul, a ni više od 20 godina kasnije nisu se pomirili sa činjenicom da sad zavise od Pekinga, za koji su oni sad tek „specijalni administrativni region“ koji će za koju deceniju biti potpuno integrisan u sistem. Zato su Hongkonžani dodatno osetljivi na bilo kakvo uplitanje u nezavisnost i slobode koje imaju: nezavisno sudstvo, sopstveno zakonodavstvo i ekonomski sistem. Deo tog seta prava i sloboda je zakonski regulisana specijalna veza sa Sjedinjenim Državama, koja Hongkongu omogućava da s Vašingtonom posluje direktno, zaobilazeći Peking. To sigurno ne raduje Kineze, ali je zato izborni sistem u skladu sa kineskim viđenjem izbora, što prilično frustrira drugu stranu. Na čelo Hongkonga dolazi se odlukom Izbornog veća, koje čine predstavnici različitih sektora, od pravnika, preko sindikata, finansijskog sektora, industrije, turizma, pa sve do sveštenika i pop zvezda. Svako ko bi mogao da se smatra uglednim građaninom ima mogućnost da se nađe među 1.200 članova tog tela. Da se dođe na čelo Hongkonga, pak, treba dobiti više od pola glasova. Tako mesto ipak dobija onaj ko ima podršku Pekinga. Takav je slučaj i sa Keri Lam. Kako nije odgovorna stanovnicima Hongkonga, već kineskim vlastima koja je imenuju, to je njen položaj, kao i svakog drugog na njenom mestu, već u startu kompromitovan; otud i zahtev demonstranata da se povuče. Ona to nije učinila, ali je uspela da se, osim demonstrantima iz već navedenih razloga, zameri i Pekingu priznanjem da „nema mogućnost da sama odlučuje“. A demonstranti ne odustaju: i dalje traže njenu ostavku. Ne treba zaboraviti ni da je Hongkong ušao u red najvažnijih svetskih finansijskih centara i mesta sa najvišim BDP-om. U njega su se slili i kineski poslovni ljudi, koji su imali priliku da se uvere u to kako izgleda poslovati po drugačijem modelu od onog koji je na snazi u centralnoj Kini. Zato je pitanje samostalnosti ključno za one koji danas protestuju na hongkonškim ulicama. Nešto slično dogodilo se i pre pet godina kada su demonstranti takođe pokušali da dobiju drugačiji način izbora, koji ne bi morao da bude odobren od kineskog partijskog vrha. Nije uspelo: takozvana kišobran revolucija je propala. I desetak godina pre toga, 2003, na ulice je istim povodom takođe izašlo više od milion ljudi. Ni tada se na kraju ništa nije desilo. Sada je izvinjenje Lamove i njeno privremeno odstupanje dalo demonstrantima osećaj izvesnog uspeha. Ali stalno treba imati na umu da Kina, koja je ovu teritoriju izgubila u vreme „veka poniženja“, kako tamo nazivaju period britanske dominacije, Hongkong više neće pustiti iz zagrljaja od koga pucaju kosti.