Balkanska olimpijada

U naizgled večitom nadmetanju balkanskih zemalja koja će se pokazati u gorem svetlu, nekoj vrsti permanentne olimpijade u pravljenju štete - najviše sebi, kad se ukaže prilika i drugima - najbolje izglede za titulu ovogodišnjeg šampiona zasad ima Albanija: trenutno stanje haosa u toj zemlji uveliko prevazilazi sve što u ovom času može da ponudi inače uvek jaka konkurencija iz susedstva. Do statusa „lidera u regionu“, što bi neki rekli - samo u naopakostima -Albanija nije stigla preko noći. Nakon što je najveći deo opozicionih poslanika u februaru vratio mandate i istupio iz parlamenta (prethodno su mesecima bojkotovali njegov rad), te više masovnih i neretko nasilnih protesta pred zgradom parlamenta u Tirani na kojima se zahtevalo formiranje prelazne vlade do održavanja vanrednih izbora - a sve to zbog sumnji da je aktuelna vlada premijera Edija Rame umešana u kriminal i korupciju, i da su njegovi socijalisti izbore pre dve godine dobili na nelegalan način - kriza je ovog meseca dobila naglo ubrzanje kada je predsednik Iljir Meta doneo ukaz o odlaganju lokalnih izbora zakazanih za 30. jun. Meta je tu odluku obrazložio procenom da bi održavanje izbora bez učešća opozicije, koja je odavno najavila da će ih bojkotovati, već postojeće tenzije u društvu moglo da uzdigne do nivoa građanskog konflikta, kao i da negativno utiče na izglede Albanije da konačno dobije datum početka pristupnih pregovora s Evropskom unijom. Rama je, međutim, na to odmah uzvratio najavom da će lokalni izbori biti održani u planiranom terminu - najkasnijem koji ustav dozvoljava, naglasio je - i ocenio da Meta, njegov nekadašnji saveznik i partijski drug, zbog ovakvog postupka treba da bude smenjen s mesta predsednika. Državno-partijskom aparatu nije bilo potrebno dvaput govoriti. Metin ukaz je, iz nekog razloga, prvo većinom glasova odbacila izborna komisija - inače savršeno nenadležna da odlučuje o takvim stvarima - da bi potom u parlamentu bila usvojena rezolucija kojom se predsednikova uredba odbacuje kao neustavna; u 140-članom telu za rezoluciju je glasalo 100 poslanika, uključujući i neke iz opozicionih redova koji nisu napustili parlament kao druge njihove kolege. Ove sedmice postupak za Metinu smenu je i zvanično počeo. U obrazloženju zahteva koji je podnela poslanička grupa socijalista se tvrdi da je Meta izašao iz okvira svojih ustavnih ovlašćenja i da su se time stekli uslovi za njegovo uklanjanje s dužnosti. Paralelno s insistiranjem na pravnoj osnovi za predsednikovu smenu, Meta je napadnut i po političkoj liniji: iz redova vladajuće stranke optužen je da radi u interesu opozicije - Demokratske stranke LJuljzima Baše i Socijalističkog pokreta za integraciju, partije koju je Meta osnovao a koju sada vodi njegova supruga Monika Krijemadi. Socijalisti u parlamentu imaju 74 poslanika; za smenu predsednika potrebna su 94 glasa. Ishod glasanja za usvajanje pomenute rezolucije sugeriše da Ramina stranka verovatno neće imati problema da obezbedi nedostajuće glasove za izglasavanje smene, ali stvar se tu ni izbliza ne završava. Da bi takva odluka parlamenta bila ozvaničena, potrebno je da je potvrdi Ustavni sud - a Albanija ga trenutno nema: od devet sudija koliko čini njegov sastav, trenutno dužnost obavlja samo jedan jedini, jer su svi ostali još tokom prošle godine razrešeni dužnosti, što zbog veza s figurama iz podzemlja, što jer nisu bili u stanju da dokažu poreklo imovine kad je država pokrenula kampanju čišćenja pravosuđa od korumpiranih kadrova. A i tom jedinom politički preživelom sudiji Ustavnog suda je u međuvremenu istekao mandat. Da bi predsednik bio smenjen potrebno je, prema tome, prvo očitaviti Ustavni sud, ali po tom pitanju otkako je ispražnjen nije učinjeno ama baš ništa, što čitavu operaciju smenjivanja šefa države čini neizvesnom. Pogotovu kad se u obzir uzme to da procedura predviđa da po troje kandidata za sudije treba da predlože parlament, Vrhovni sud - koji takođe ima problema s funkcionisanjem - i niko drugi do sam predsednik. Inicijativa za smenu predsednika, proizlazi iz ovoga, može da bude sprovedena do kraja samo ukoliko taj isti predsednik, kao i ostali predlagači, dostavi imena svojih kandidata za članstvo u Ustavnom sudu, a njihova kandidatura bude potvrđena, pa sud bude u stanju da se o tome izjasni. Metin motiv da tako postupi i na taj način omogući sopstvenu smenu, reklo bi se stoga, ne postoji; ili bi se barem očekivalo da ne postoji. Meta je, međutim, inicijalno na najavu smene reagovao prilično pomirljivo i - konstatujući da ne razume zašto se traži njegovo razrešenje - rekao kako je spreman da se povuče ukoliko je to način da se izađe iz krize u kojoj se zemlja našla. Vrlo je očigledno, međutim, da eventualno Metino samožrtvovanje ne bi suštinski ništa promenilo: zemlja bi ostala duboko podeljena na pristalice i protivnike aktuelne vlade, a nezadovoljni građani koji bi da Rami vide leđa bili bi samo još nezadovoljniji. Ta frustracija će postati još veća kad, verovatno početkom jeseni, i zvanično bude potvrđeno ono što je već sada prilično izvesno: da zbog političkog haosa u kome se nalazi Albanija od EU neće dobiti datum za početak pristupnih pregovora. Za zemlju u kojoj su i vlast i opozicija i građani izrazito proevropski orijentisani, biće to veliki udarac. Prema onome što je poslednjih dana moglo da se čuje iz evropskih prestonica, postoji snažan otpor prema tome da se Albaniji odobri početak pregovora, prvenstveno zbog percepcije da zemlja ne čini ni izbliza dovoljno na planu borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala - percepcije koju očito dele i pristalice albanske opozicije, budući da se na protestima u Tirani masovno nose transparenti na kojima piše „Nema droge, nema Rame“. Holandski parlament se prošle sedmice već eksplicitno izjasnio protiv otvaranja pregovora s Tiranom, a očekuje se da kasnije ove godine isto zaključi i nemački Bundestag (izjašnjavanje nacionalnih parlamenata zemalja članica EU o zemljama kandidatima ove godine kasni jer je Evropska komisija objavljivanje redovnih godišnjih izveštaja o napretku namerno pomerila za period nakon majskih izbora za Evropski parlament, bojeći se da bi objavljivanje tih izveštaja pre glasanja moglo da da dodatni vetar u leđa desnim populistima širom Unije). Ona Metina zabrinutost za evropsku perspektivu zemlje navedena kao jedan od razloga za donošenje ukaza o otkazivanju lokalnih izbora je, dakle, istovremeno i u potpunosti utemeljena i deplasirana: albanska politička klasa - a to koliko za vladajuće socijaliste važi i za opozicione demokrate, koji se na vlasti nisu pokazali ništa boljim od svojih rivala; dovoljno je setiti se Saljija Beriše - sopstvenoj zemlji je već mnogo naudila, i nastavlja da to čini: taman da sutra opozicija nekim čudom i izađe na lokalne izbore, ta slika se neće popraviti. Realno je, zapravo, pretpostaviti da će, pre nego što stvari krenu nabolje - ako uopšte krenu - prvo uslediti dodatno pogoršanje situacije, budući da je nakon Metinog poteza i Raminog odgovora na njega napetost u zemlji vidljivo porasla. Reagujući na Ramino insistiranje da će lokalni izbori biti održani, lider demokrata Baša je premijerov postupak okvalifikovao kao „objavu rata“ i „državni udar“; za ovaj petak najavljeno je novo masovno okupljanje udružene opozicije u Tirani, koje - sudeći po tome kako su stvari tekle na dosadašnjim protestima - teško da će proći mirno; šta tek sledi nakon održavanja faličnih lokalnih izbora ne može se ni predvideti. Albanija je uhvaćena u vrtlog u koji ju je gurnula njena nedorasla, nekompetentna i korumpirana politička klasa; a, kao i slučaju većine drugih zemalja u regionu, na vidiku nema nikog ko bi joj bacio pojas za spasavanje.