Vreme briše negativne stvari

Rođena Beograđanka, polovinu života je stanovnica Barselone gde od 1996. godine radi na Fakultetu humanističkih nauka vodećeg španskog Univerziteta Pompeu Fabra, gde predaje slovenske književnosti, estetiku i filozofiju. Na istom Univerzitetu je 2002. osnovala Seminar slovenskih studija kojim do danas rukovodi. Pored akademske karijere, Tamara Đermanović (1965) se bavi i pisanjem. U Španiji je od 1992. godine do sada objavila četiri autorske knjige, desetinu poglavlja kolektivnih knjiga, veliki broj akademskih tekstova - na ruskom, španskom, srpskom, katalonskom, engleskom. Krajem prošle godine, u izdanju Samizdata B92 objavljena je njena knjiga Put u moju nepostojeću zemlju, dirljiva putopisna proza nastala nakon obilaska zemalja bivše Jugoslavije. Odlazila je u mesta u kojima je nekada bila, za koja je vezuju nekadašnje uspomene. NJeno svedočenje obiluje zanimljivim detaljima i opservacijama koje čitaocu otkrivaju svet i kulturu naroda koji odavno žive u novim državama. Kada u svojoj knjizi kaže moja bivša zemlja, a reč je o Jugoslaviji, pitam je šta je za nju danas, gotovo tri decenije posle njenog nestanka, bila najveća vrednost te zemlje, njena najlepša uspomena na nju? „Neki optimizam sa kojim smo živeli, vera u budućnost i osećaj ponosa što si tu gde jesi“, kaže Tamara Đermanović. „Obrazovni sistem, i pre svega univerzitetsko obrazovanje koje nam je pruženo. Druženje, lepota zemlje i njena raznolikost. Bila sam dete i mlada osoba dok je ta zemlja trajala, i možda je taj osećaj bio posledica neke veštački nametnute politike, ali ja mislim da nisam jedina koja sam to živela na autentičan način. Zato mi je krvavi raspad Jugoslavije tako teško pao, i mnoge mi stvari ni dan-danas nisu jasne.“ Kaže da nije jugonostalgičar, trudi se da ne bude nostalgična u odnosu ni na šta jer je u njenom životu bilo previše gubitaka, ili bar previše novih početaka. „Iako sam ja tu zemlju volela, baš kada sam putovala kroz sve novostvorene države koje su je nekada sačinjavale i napisala ovu knjigu, shvatila sam da je ona bila neodrživa na duge staze. Mislim da će svakom čitaocu biti jasno zašto to kažem, iako nije bilo nikakvih neprijatnih iskustava. Inače, mnogo je više jugonostalgičara među nama i oko nas nego što to slutimo i nego što je svako spreman da prizna. Kada bi se nostalgija shvatila u njenom suštinskom značenju, kao osećanje koje nastaje zato što vreme briše negativne stvari i pamtimo ono najbolje od onoga što smo izgubili, ni jugonostalgija ne bi imala negativnu konotaciju.“ Polovinu života Tamara živi u Španiji, u Kataloniji, ali nijednu zemlju na kugli zemaljskoj više ne oseća kao svoju. Nije katalonski nacionalista ali duboko saoseća sa razlozima koji su Katalonce dovele do toga da žele da se odvoje od Španije, gde bi pre svega navela španski desničarski nacionalizam, koji podrazumeva i centralizam kao i antikatalonsku politiku. Završila je Opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. O književnosti nikada nije razmišljala kao o jugoslovenskoj ili srpskoj; jedina književnost za koju bi rekla da ima bitno nacionalno obeležje, u smislu nečega zajedničkog, jedinstvenog i prepoznatljivog je ruska književnost, koju u Barseloni i predaje. „S druge strane, kada sam ovde imala prilike da predajem Andrića, najviše bih volela da sam mogla jednostavno da ga svrstam u jugoslovenskog pisca, ali ni to danas ne bi bilo pošteno, kada se sve uzme u obzir. Imali smo situaciju da se na javnom predavanju o srpskoj književnosti u Madridu gde se govorilo o Andriću između ostalih pisaca, pojedinci iz Hrvatske i Bosne koji su bili u publici pobune, govoreći da nemamo pravo da svojatamo Andrića. Kad već to pominjem, da kažem da je tada slovenački ambasador kao neki Deus ex machine razrešio situaciju rekavši da je Andrić svačiji.“ NJen doktorski rad govori o odnosu Rusije i Zapada kroz dela Dostojevskog. Kaže da podozrivost i odnos ljubavi i mržnje u odnosu na zapadni svet prati Rusiju gotovo od njenog nastanka. Stoga se i zaustavila na Dostojevskom, jer se to kroz njegovo delo savršeno prikazuje. „NJegove reči da će se `pre izmisliti perpetum mobile nego što će Zapad proniknuti u dubinu ruske duše`, na jedan savremeniji način odjekuju recimo kod Sokurova, kada u njegovom filmu Ruski kovčeg čujemo ruski glas kako pita stranca je li već dugo u Rusiji kad je stigao da izgradi tolike predrasude, na šta mu stranac odgovara „Dugo, već skoro dva i po sata“. Mene je tema odnosa i večitog neslaganja Rusije i Zapada zainteresovala i kao nekoga ko je slovenskog porekla a živi na Zapadu, pa sam se čitajući Dostojevskog kada piše o toj temi sama sebi smejala, a nekada i plakala.“ Objašnjava za NIN kako je Španija zemlja koja istorijski nije imala talas ruske (ni druge slovenske) emigracije i u njoj se, za razliku od Francuske, Nemačke pa i Italije ili Engleske, nije razvila tradicija izučavanja ruskih ni slovenskih studija na univerzitetima. Kada je doktorirala na Fakultetu humanističkih nauka u Barseloni i imala mogućnost da ostane tu da predaje, Tamara Đermanović je probala da iskoristi pozitivnu stranu te situacije, a to je da može da od početka smisli šta i kako hoće da radi. „Problem je što nemaš baš sa kime; ja sam jedini profesor na mom univerzitetu koji se bavi ruskom ili slovenskom kulturom, i pored zvaničnih predmeta ruske književnosti i umetnosti, u okviru seminara dolaze da gostuju kolege profesori ili umetnici iz drugih zemalja i sa drugih univerziteta. Sada smo konačno potpisali sporazum sa Filološkim i Filozofskim fakultetom u Beogradu pa ćemo u tu svrhu moći da koristimo evropske stipendije. Ove godine smo prvi put imali i kratki intenzivni kurs srpskog jezika i kulture. I sve te inicijative su otvorene za sve zainteresovane, a ne samo za studente našeg univerziteta. Seminar slovenskih studija je od prošle godine zvanično priznat kao univerzitetski istraživački centar od strane univerzitetske agencije katalonske vlade, iako za sada bez finansijske podrške.“ Kultura u Španiji nije prestižna, a jedan kolega je Tamari pre 20 godina rekao: „Problem Španije nije u tome što raja nije kultivisana, jer to nije nigde, već što je Španija zemlja koja ne ceni, i koja prezire kulturu“. Ove prejake reči, što je tek posle shvatila, imaju u sebi nečega istinitog. „Ovo nije zemlja gde pobeđuje duh Don Kihota, već prizemnost Sančo Panse. Ovde će jedan dobar kuvar uvek biti cenjeniji nego jedan dobar pisac. Opet, kultura jeste biznis u Španiji: ovde ima više menadžera kulture nego umetnika. S druge strane, ima ljudi koji čitaju, konzumiraju kulturu, ali oni nisu većinom ni u akademskom svetu niti u Ministarstvu kulture. Takvi te ljudi zaustave na ulici recimo i dan-danas, pet i po godina pošto mi je izašla španska verzija knjige putopisa po bivšoj Jugoslaviji i kažu: „Hvala ti, kada smo pročitali tvoju knjigu konačno smo razumeli šta se desilo u Jugoslaviji“. I to mnogo znači.