Niko neće plakati

Drugi sastanak delegacija Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom francuskog predsednika i nemačke kancelarke odložen je na zadovoljstvo svih. Čak i Hašim Tači je odlaganje iskoristio da prebaci svom političkom rivalu Ramušu Haradinaju da zbog toga Kosovo ne dobija viznu liberalizaciju, što je adut oko koga se trenutno u Prištini pletu sve unutrašnjopolitičke mreže. Kosovo se, međutim, u ovom krugu sastanka evropskih zvaničnika nije ni moglo nadati oslobađanju od viza i to je Tači unapred znao. Aleksandar Vučić je, takođe, verovatno znao da u Evropskoj uniji i njenim najvažnijim članicama ne postoji energija za započinjanje završne faze dogovora u završnoj fazi mandata Evropske komisije, pa je rado (doduše, ovaj put ne i neosnovano) optužio Prištinu za nekooperativnost i da pokušava da predstavi EU medijatore nesposobnim s namerom da tako izazove uključivanje SAD. Tači i Haradinaj ne kriju svoju želju da se u proces uključi SAD, ali u poslednje vreme, naročito u nedeljama pre odloženog sastanka, američko angažovanje je više prizivano iz Beograda nego iz Prištine. Insistiranju na tome da Priština neće pristati na nastavak razgovora bez Vašingtona samo je dodatak nagli zaokret u odnosu prema Rezoluciji Saveta bezbednosti OUN 1244 koja je za zvanični Beograd odjednom postala tuđinska. Ne samo u govoru predsednika koji je doveo u pitanje da li je Srbija uopšte pravni naslednik SRJ u toj rezoluciji i istakao da „mi u njoj vidimo samo dobre strane“ iako ima i „puno loših strana“, nego i u potonjim razlaganjima te iznenadne interpretacije kroz izjave njemu najbližih saradnika. „Mislim da Albanci nisu spre­mni da razgovaraju ni o čemu važnom, da su na poseban način želeli da pošalju poruku Nemcima i Francuzima da nisu Evropljani ti koji treba da rešavaju kosovski problem“, poentirao je Vučić ponavljajući da „Priština ne želi dijalog, već da svim u potpunosti upravljaju SAD i niko više“. Slaba reakcija EU, koja je ispostavilo se, u novcu najviše zaradila od izvoza na Kosovo od kada je na snazi blokada srpske i bosanske robe, zajedno sa upadljivim stopiranjem pritisaka iz američke ambasade (čiji su predstavnici doskoro demonstrativno napuštali sastanke sa Haradinajem) slutili su da dijalog neće biti vraćen u tokove pre smene administracije u Briselu. Posle tehničkog sastanka Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM sa predstavnicima Prištine (šefom kabineta premijera Selimom Seljimijem) - koji je bio generalna proba Pariza, Nemcima je bilo jasno da pomaka nema i da bi izigravanje medijatora kompromitovalo njihove diplomatske veštine, još jednom nakon poslednjeg sastanka Vučića i Tačija u Berlinu, s kraja aprila, posle koga su morali da zaključe da dve strane još nisu spremne za dogovor. Nikola Burazer, izvršni urednik portala European Western Balkans, kaže da je sastanak u Parizu odložen pre svega jer je svima jasno da se na njemu ništa epohalno ne bi dogodilo i da pomaka u dogovoru nije bilo od prošlog sastanka kada su očekivanja bila velika. „SAD samo formalno nisu deo procesa, ali su sve ove godine imale veliki uticaj na proces, što je naročito postalo vidljivo u poslednjih godinu dana kroz otvaranje teme o promeni granica. One su, dakle, suštinski deo procesa.“ Za EU, međutim, nije samo dijalog o Kosovu zaglavljen, nego pre svih dogovor o sastavu buduće EK nakon redovnih izbora ove godine. Nemogućnost najvažnijih članica da se dogovore o pozicijama predsednika i komesara, odmaklo je ionako nepopularnu temu - proširenje - daleko od prioriteta. Tako je čak i favorit među zapadnobalkancima - Severna Makedonija ostala bez simboličnog koraka u EU integracijama - datuma za otpočinjanje pregovora o pristupanju. U pregovorima sa Srbijom nisu otvorena nova poglavlja, ni Albanija nije dobila datum za otpočinjanje pregovora... Burazer smatra da se zbog toga što briselske institucije nemaju pun legitimitet za upravljanje dijalogom trenutno činilo da Angela Merkel ima nameru da „popuni tu rupu“ , ali da je taj utisak bio pogrešan. „Očigledno je da ovo područje nema veliki značaj sad, a to je najjasnije izraženo iz odluke da se ne otvore pregovori Severnoj Makedoniji i to tako što je odlučivanje o tom pitanju najpre odloženo u Bundestagu, pa su primer Nemačke sledile i drugi. Tek kad komisija bude formirana moći ćemo da izmerimo zainteresovanost i sagledamo odnos u budućnosti. Ali se ne čini da će dve strane doći do dogovara niti da će pomeranja ka rešenju biti narednih meseci. Normalizacija je bila viđena kao gotova stvar u mandatu ove komisije, pa se to nije dogodilo. Beograd i Priština su daleko od toga toliko da Priština odbija formiranje ZSO i bilo kakav razgovor o teritorijalnoj razmeni, a od Beograda je teško očekivati da razgovara o bilo čemu dok su takse na snazi, što, tvrdi Burazer, ne znači da se neki sastanci ne odvijaju sve vreme, ali očigledno bez uspeha. Ideja o razgraničenju, teritorijalnoj razmeni ili podeli postaje deo diskursa u trenutku kada SAD postaju više zainteresovane za problem, ali iz Nemačke stav da nema promene granica ostaje čvrst. Vučić tvrdi da je Priština slala poruke Francuskoj i Nemačkoj da ih ne želi u dijalogu, i da su dve članice EU to dobro razumele, da li ih to, međutim, dotiče? Dušan Janjić, predsednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose, tvrdi da se rasprava o takozvanom novom formatu vodi od 2016. „U Berlinu je izgovorena ključna stvar koju nisu hteli da čuju ni Tači ni Vučić, a to je da dolaze meseci odgovornosti. To jest, da bi se u Parizu neko bavio čišćenjem problema koji su oni napravili tokom briselskog procesa i nepoštovanjem sporazuma, mora da postoji spremnost. Pred Makronom i Merkelovom je spisak neispunjenih obaveza kao što je osnivanje ZSO, čiji statut - koji nije kosovski posao - još ne postoji, zatim uklanjanje taksa i da se proces vrati u okvire normalizacije koja, opet, po principima koje je usvojila još Kontakt-grupa podrazumeva da nema promene granica, nema pripajanja drugim državama i miroljubivo rešenje.“ Janjić kaže da zvaničnici kruže ovim prostorom neumorno, da se traži rešenje i da je izvesno da će se odloženi sastanak dogoditi, a da će njegov epilog biti - ili obnovljen dijalog ili potpuno nova faza u odnosu sa EU. „I u Briselu i u Vašingtonu sazrela je ideja da se ovako više ne može i da treba menjati odnos prema nama. Od Srbije se očekuje da pokaže da li želi u EU ili ne i da u tome bude čvrsta, ali pre svega da pokaže da li je i dalje platforma za Rusiju na Balkanu.“ Tu „nespremnost Srbije“ obrazlaže sportskim žargonom. „Nije spremna da prihvati da je deo šahovske table i da samo ako žrtvuje pijuna, kao Bobi Fišer, možda u krajnjoj liniji može doći do pobede.“ On tvrdi da i Srbija ozakonjuje nepoštovanje Briselskog sporazuma koristeći izraz AP KiM u dokumentima, da i dalje gaji nadu da će to proizvesti drugačiji tok i da se sprema za uvođenje kontramera. Tu pre svega misli na usvajanje Uredbu o posebnim uslovima za vršenje prometa robe sa AP KiM za vreme važenja Rezolucije SB OUN 1244, 17, juna, koja je, međutim, identična postojećoj i suštinski preuzima važenje dva odvojena akta Vlade koja su do sada regulisala trgovinu sa Kosovom (drugi je Odluka o utvrđivanju carinskih kontrolnih punktova iz 2010). Uz to, da bi se argument o nameri „ozakonjivanja nepoštovanja Briselskog sporazuma“, uzeo u razmatranje, valja podsetiti da Ustav, iz koga niža akta jedino i mogu da proizlaze, definiše AP KiM, ali ne prepoznaje Briselski sporazum. Razgovore o promeni granica vodila je i odlazeća komesarka EK Federika Mogerini koja je zbog toga otrpela kritike Berlina. Istovremeno, izbori su njenu Demokratsku stranku ostavili u opoziciji, a nju bez kredibiliteta pregovarača. Zbog svih argumenata zajedno bilo je verovatnije očekivati odlaganje nego održavanje sastanka u Parizu - i na osnovu tih očekivanja pripremiti teren za prebacivanje krivice na „protivnika“. Svi akteri su tu šansu oberučke prihvatili (ona u krajnjoj liniji prolongira njihove uloge igrača na vlasti) a Priština se približila željenoj poziciji do nedavno nezamislive trampe - ukidanje taksi za priznanje.