Vlast je pokorila narod umesto da mu služi

U emisiji Utisak nedelje Borisu Tadiću je posredno i suptilno postavljeno pitanje, a time i spočitnuto, kako je u pravnom smislu mogao da pomiri dve inkompatibilne funkcije - predsedništvo države i predsedništvo stranke. Usledio je jedan ekscentričan, neuverljiv i čak očito netačan odgovor u kome se ta neprirodna, bezmalo incestuozna kombinacija obrazlaže i opravdava. U sećanju je ostalo ono što je u tom odbranaškom odgovoru bila ključna poenta. Stranka, prema Tadićevom obrazloženju, nije deo državne organizacije i ima svoju akcionu autonomiju: kao entitet izvan državnog sistema i van javne uprave, ona pod tu ustavnu zabranu ne potpada. Nije bilo lako oporaviti se od udara izazvanog tom logički defektnom i tako oksimoroničnom tvrdnjom. Član 115 Ustava Republike Srbije jedna je od najkraćih i najjasnijih ustavnih odredbi i glasi: Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju i drugu profesionalnu delatnost. Navikli smo da se političari služe sredstvima za koja se nama običnim građanima čini da su nedozvoljena, da u politici postoji i - kad ostane u razumnim granicama - toleriše se svojevrsna licentia poetica. No, ovde su te granice drastično prekoračene. Ustav zabranjuje paralelno obavljanje ne neke funkcije ili delatnosti u skupini državnih ustanova nego vršenje bilo kakve javne delatnosti. Odredba je čak pojačana zabranom bilo kakve druge profesionalne delatnosti, čime se radijus te zabrane očevidno širi. A šta je rad u stranci ako nije vid javne delatnosti? Sama stranka je javna organizacija otvorena za sve koji prihvataju njen program ili, daleko bilo, u njoj nađu kakav drugi interes. Štaviše, stranka se po logici svog pozvanja bori za vlast, za ovladavanje državom. U vreme Tadićevog predsednikovanja stranka kojoj je bio na čelu bila je u vlasti, i to njen nipošto zanemarljiv deo. Stranka je time faktički bila deo države, suprotno Tadićevom tvrđenju da je od nje odvojena. Za one kojima ova neposredna i tako očita argumentacija nije ubedljiva neka bude dodato da se stranke čak primetnim delom finansiraju iz budžeta, pa ih to čini ne samo javnim nego i s državom direktno povezanim institucijama. Ne bi smelo da bude nikakve sumnje u pogledu ustavne zabrane naporednog obavljanja predsedničke funkcije u stranci uz onu koja se vrši u svojstvu predsednika države. Srbija nikako da se oslobodi ukletog pečata besudne zemlje.Tadić nije jedini koji je, uprkos ovoj nedvojbenoj zabrani, predsedavao i strankom. To se događalo i pre njega, a bogme i posle njega. Na široka vrata je ušlo u našu svakodnevicu da visoki državni funkcioneri predviđaju ishode sudskih procesa, anticipiraju odluke tela čijim nadležnostima ne raspolažu, javno donose odluke za koje nije jasno po kom osnovu sa njima imaju bilo kakav operativni odnos. Iz memorije nikako da iščili jedan detalj iz Smederevske Palanke gde je jedan jako visoki dužnosnik, nakon što zaposleni mesecima nisu primali platu, obećao da će sve zaostale plate biti isplaćene (verovatno iz budžeta) i da će svima biti povezan radni staž. A to je bila jedna privatna firma, i to firma u stranom vlasništvu. Da li je i u kojoj drugoj zemlji tako nešto moguće? Neobuzdano odlučivanje bez osvrtanja na ustavne i zakonske osnove i bez respektovanja odgovarajućih ograničenja postalo je deo ovdašnje svakodnevice. To je upadljiv i nepobitan dokaz da se vlast maligno osilila, da se razobručila u mnogim dimenzijama, da je pobedila i čak pokorila narod umesto da mu služi. Ignorisanje Ustava i zakona oblik je društvene anomije za koju se zasad ne vidi kako bi mogla da se izleči. Da stvar bude gora, ovi što otvoreno krše pravila patetično se zaklinju u vladavinu prava i još se ljute kad im merodavne međunarodne organizacije upute kritike da su baš tu vidno omanuli. Ne treba mnogo mašte da se vidi kakve štete iz tog legislativnog, judicijalnog i uopšte regulativnog nereda proističu za celo društvo. Kad subjekt A uzurpira ovlašćenje subjekta B i nenadležno donosi odgovarajuće odluke, velika je verovatnoća da za te odluke neće biti odgovoran ni jedan od njih. A ne treba posebno obrazlagati koliko pogubne posledice valja očekivati i po efikasnost, i po pravičnost, i po sam opstanak sistema kad se u njemu sreže ili čak sasvim poništi operativno načelo odgovornosti. Haotično i neuređeno preuzimanje nadležnosti koje Ustav i zakon dodeljuju drugome izvor je ogromne neizvesnosti u svekolikom ekonomskom pa i društvenom sistemu: socijalni akteri ne znaju od koga i kako mogu da očekuju regulatorne i sistemski formatizovane upravljačke impulse. Privredni život, međutim, ništa ne može tako paralisati kao institucionalna i regulatorna neizvesnost. Alternativa sistematskom građenju i pomnom respektovanju pravila je haos, a taj nikome ništa dobro ne donosi. Pravila su oslonac, okosnica i nezamenljivi jemac slobode: tamo gde organi vlasti proizvoljno mogu da ignorišu pravila i bez ograničenja posežu za odlukama koje im ne pripadaju, oni svakom pojedincu i svakoj organizaciji mogu nekažnjeno da učine šta god nađu za shodno. Nije slučajno sve do dana današnjeg doprla drevna rimska mudrost Omnes legum servi sumus ut liberi esse possimus. Nered i rasulo koji proističu iz ignorisanja pravila i uzurpiranja nadležnosti tako su golemi, destruktivni i zastrašujući da ih je teško verbalno okvalifikovati ostajući u granicama jezičke pristojnosti.