Napravili su zemlju bez budućnosti

Ovo što nam se dešava, za njega nema imena i nema odgovor. „To je jednostavno zlo i ništa više. Pećina od države u kojoj tajna služba čuva dečije testove. Je li to njihova dužnost?! Da li to u svim demokratskim državama BIA čuva dečije zadatke?! Ja se sve nešto čudim i u čudu se pitam kako mi uopšte opstajemo. Mi veselo tonemo u besperspektivnost. U tome je cela priča.“ Kada bi sada režirao predstavu koja bi oslikala ovu epohu, ovo vreme, pre svih bi to bili Šekspir i Čehov, jer ništa se nije promenilo u karakteru čoveka i kako kaže, životinjski deo ostao je nepromenjen. „Svest je nešto što natkriljuje tu životinju. Ukini svest, vratio si životinju. A danas, materijalno je sve. Duhovnosti nema. Čitava igra se igra oko novca“, kaže u intervjuu za NIN Dejan Mijač, režiser. Iako je jedan od najznačajnijih umetnika iz one prošle a i ove sadašnje države, ne daje puno značaja sebi, kaže da samo ćaska o ovom vremenu danas, slobodama, umetnosti, politici, Živanšiju… Ironično počinje: „Znam i ja neke torbice, nego da me ne optuži?!“ Možda u četvrtak završite u policiji, kada NIN izađe? Pa..., šta ga znam. Nisam baš siguran da ću da zaslužim policiju? Je li Jovo Bakić zaslužio? Ja bih ga razapeo da sam na njihovom mestu, da imam toliko vlasti. Šta on tu hoće?! Zna se ko govori a ko ćuti! Ovde govori jedan čovek, ostali ima da ćute i klimaju glavom. Jer mi imamo predsednika, predsednikove predsednike i to buja od institucija. Istina, nemamo ovih demokratskih institucija, ali ne možemo mi imati baš sve. Kada je skinuta gvozdena zavesa i sa Jugoslavije hvatali smo kontakt sa Zapadom, putovali i otkrivali svet oko nas. Iz čaure izleteli smo kao iz neke mračne pećine i ugledali svetlo dana i širinu neba. A onda se stuštilo, zamračilo i nebo nad nama se zatvorilo. Političari se nikada nisu odlikovali znanjima o kulturi, niti pravim odnosom prema kulturi, ali neki put kao da smo imali sreću. Sada je sistem organizovan da uništi sve što je kulturno, sve duhovno. Ovo je vreme okova za sve što je ljudsko, a okovi pripadaju robovima, ne slobodnim ljudima. I ranije, imali smo sistem represije koji je ograničavao slobode, ali ipak bili smo slobodni ljudi. Umetnost, ako je ima, danas je vapaj žednog i gladnog u pustinji. Biti umetnik, znači biti ostavljen sebi, jer teško je biti umetnik u epohi obezvređivanja ljudi. U kakve nas to države svrstava? Nisam ja dovoljno školovan da bih definisao nas kao državu. Srbija je bila sve i svašta, od pašaluka preko kneževine, kraljevine… nepriznate države, u Avnoju nije bilo srpske delegacije. Bilo je raznih stanja u kojima se Srbija nalazila, ali ovo čudo ja za svog života nisam doživeo. Pravo da vam kažem, ja sam legalista, volim da je sve po nekakvom opštem redu, da je parlament parlament, sud da je sud, a škola da je škola. Da ne može u školskom sistemu da se dogodi da deca dođu da polažu maturu a ono provaljeni zadaci. I nikom ništa. To je nered. Ali ovde se normalizuje nenormalnost, nered se doživljava kao red. Poslušnost prema jednom čoveku zamenila je institucije. Poslušnost je za njih red. Sve je izokrenuto na patološki način. Ovi koji tvrde da su vlast, oni su administracija, naši službenici koje smo mi platili da vrše određene poslove za nas. Da ja ne brinem o tome šta će biti i kako, zato sam izabrao na četiri godine određene ljude, platio ih i posle četiri godine ih prozivam da vidim šta su uradili. Vrlo jednostavno. Međutim, kada se od toga pravi mistifikacija sve dođe u čudno stanje i to nekome odgovara, neko to koristi, podržava. Da imate priliku za dijalog i imate Vučića prekoputa stola, šta … Ne bih ga ja ništa pitao. Možda bi on vas upitao, šta hoćete vi od mene? Šta hoćete od mene?! Nemam ja šta da tražim od njega. Tražim da živim u normalnom društvu, da znam kad, ko, zbog čega može biti uhapšen. A to, na primer, ne znam. Voleo bih da živim u društvu gde se mene tiče sve, odozdo pa do vrha, da je sve upravljeno od mene, kao pojedinca ka njima. Ovako ja se kao građanin osećam odsečenim od svih tokova koji bi me socijalno zanimali. To neko rešava tamo mimo mene, kako on hoće i kako se njemu svidi. Živite u aparthejdu, kao svi oni koji kritikuju vlast? Neee, mislite ja sam kao crnac u aparthejdu, ne. Živim za mnoge monoton, penzionerski život…. U Sopotu ili na Brionima? Šta mislite kako živi ministar Šarčević, ili Babić? I kada predsednik uputi kritike na račun letovanja na Brionima, to je populizam? A šta je te ljude, ministra Šarčevića, kvalifikovalo za poziciju u Vladi? Dovoljno da budeš direktor privatne škole koju pohađa predsednikov sin? Koliko vidim, ministar može da bude bilo ko na koga padne odluka - ti ćeš biti ministar. Uostalom to i nije važno, pošto se ti ministri ne bave nama, našom decom. On je možda dobar ribolovac ali što se tiče toga da on sređuje stanje u svom sektoru, ne bih rekao. Kada pogledam kako izgledaju škole, nije to baš sjajno. Mene čudi da uopšte ima nekog ispita, iskreno da vam kažem, da uopšte ima neke škole, s obzirom na to kako se učenici odnose prema profesorima, ili roditelji prema profesorima i kakav je položaj profesora u celom nastavnom sistemu. Prvo se čudim da škola uopšte postoji, a onda se čudim da neko dogura do male mature, pa se čudim da postoje neki zadaci, pa da ima neke tajne koja u Srbiji može da se sačuva da bude tajna. To je prepoznalo ovih 650.000 ljudi koliko je napustilo zemlju? Za sebe znam da nemam gde, tu ću da umrem, pitanje je dana, a za ostale ima nade da odu. Ko god je malo mlađi i ko može da se pouzda u svoju snagu, snalažljivost u belom svetu, taj će da je napusti, a onaj ko ima iole soli u glavi ne mora nikakvu imovinu da ponese, poneće samo svoju pamet, i taj je prošao odlično. Dobro, neko svoju pamet, neko ruke, neko leđa, i ko god oseća da bi mogao da opstane u toj drugoj utakmici tamo negde, taj će sigurno da ode. Zašto mislite da je Srbija zemlja bez perspektive? To vidim. Nemam šta da mislim o tome. U čemu bi imala perspektivu? Lep je dan. Sunce. LJudi su bezbrižni. Ali, neki su fizički napadani, sačekivani u mračnim prolazima, prebijani. Neke glave su okrvavljene, sve zbog kritičke reči? Nekim ljudima izvršitelji su pred vratima, izbacuju ih na ulicu, dok oligarsi ne plaćaju porez, opraštaju im milionske dugove. Svi zajedno živimo u istoj zemlji koja bi po ustavnom uređenju morala da obezbedi minimum socijalne pravde. Je li to paralelni svet u kom živimo, koji proizvodi frustracije, netolerantnost...? Zašto pristajemo na to? Imao sam neku slabost nekoliko puta i odlično znam šta je fiziološka trauma. Čovek kada je istraumiran, kada pokušava da dođe do šanse da preživi on se seti najnužnijeg, najneophodnijeg - daj mi vode, daj mi da udahnem, pa ću lako. To je to. Kada si istraumiran daj taj minimum i moje telo će kazati - dobro je, dišem. Još sam živ? Još sam živ. E, sada, pitanje civilizacijsko je da li je to život, je li to ono što vredi braniti kao život. To je drugo pitanje. Mislite da opozicija na pravi način brani prava stanovništva koje se kritički osvrće na vlast? Čekaj, čekaj, sada si mi postavila čudno pitanje. Ima li opozicije kod nas? Ima. Ima samo pojedinih ljudi koji kažu ponešto a ne idu dalje da organizuju neku pobunu. Ne, nema toga. I da završe u policiji kao Jovo Bakić? Eto, Jovo kaže nešto što nije po volji vlasti, ali ne sećam se da je neko rekao nešto što bi pobudilo inicijativu za pravom pobunom, to ne. A ovo i nije opozicija. Opozicija mora da ima i promil mogućnosti da dođe na vlast. Čim nema to, ona nije opozicija, ona je sprdnja za vlast i služi uglavnom tako da neko ima nekoga da proziva kao da postoji opozicija. Mislite da je to krivica i odgovornost opozicije, koju nemamo gde da čujemo, ni da vidimo, jer ne postoji sloboda medija? To čija je krivica i čija je to ujdurma, druga je stvar, to se ne tiče ni naše vlasti ni opozicije. To je druga rukotvorina, priča u koju neću da ulazim, reći ću samo da je sve što se ovde događa nečija nameštaljka. Služba, tajkuni, novac...? Ma kakvi. Vidite, malo, malo pa žvaću nešto o Kosovu... Sporazumi, vojska je ovo, onaj je ono.... Albanci kažu, nećemo da razgovaramo, nema tu Amerike. Stvar je u tome da nismo mi nezavisna država i nema niti jedne u okruženju. Balkan je bio neobrađeno, divlje područje, bez komunikacija, nije imao ništa, sada pokušavaju neke puteve da naprave kroz tu divljinu. Ali to je divljina i dalje, i tu divljinu treba ukrotiti. Imate ljude koji su osvajali čitave kontinente, oni znaju kako se krote divljine na kontinentima, a kamoli male države. Čitave civilizacije padnu, o tome se radi, što smo mi nažalost tu u problemu, ključnom. Kažete ovi beže, pa kako da ne beže?! Nemačka traži milion radnika, njihove agencije imaju puno posla u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj...? Nemačka razmišlja: bolje da tražim srpske radnike, nego da ih uvozim sa Bliskog istoka. Mislite da će to uticati da značajan deo stanovništva migrira i da to može proizvesti geostrateške posledice? Kako će Srbija izgledati? Nego šta nego će preseliti? Nemačka nije loša zemlja, lepo se tamo živi, što ne bi otišli. Srbija je po rubnim područjima već prazna. Bio sam na Staroj planini i video kako je tužno jer žive duše nema, petao nema da zakukuriče, a to je nekada bilo izvorište naroda. Nema više ni reka, neki to pregrađuju i uzimaju vodu za sebe, da bi je prodavali. A kada kažu „mafija je zarobila državu“ mislite to su floskule? Mislite da ćemo mi tek tako, bez razloga biti neko rubno područje Evrope koje će služiti za odlaganje otpada svake vrste? Da ćemo stajati na vratima Evrope ispred žičanih prepreka koje su već napravili? Kada pogledate gde su oni podigli te ograde, a nisu slučajno, jasno vam je da smo mi već i fizički izolovani. U stvari, mi smo odsečeni. Izmešten je Berlinski zid, u stvari? Tako je. A mi smo ostali s ove strane žice. Kao tampon zona, ili brana od pretnji ili islamskih migracija, brana ka Bliskom istoku? Nemojte prepotentno misliti o Srbiji, ona je samo neki put korišćena, recimo 1941. Desi se ovde državni prevrat, šačica oficira napravi državni udar... Tu je bilo više straha i neobaveštenosti no mogućnosti da uspe, to je bila govnarija, 28. mart. Ali, desilo se. I Vinston Čerčil je izleteo u Parlament vičući: „Telegram, telegram, sva čestitka Srbima, osvetlali su obraz“..., da bi odmah posle toga počeo da radi sve da uništi bilo kakvu ideju u kojoj bi Srbi bili na nekoj pozitivnoj strani. Međutim, neću da budem isključiv, ista situacija je i sa Albancima, možda su i više od nas nadrljali, Makedonci... tek kad nas ostane malo, toliko malo da naš opstanak dođe u pitanje, onda ćemo se naučiti pameti. Švajcarci su u vreme stogodišnjeg rata bili u situaciji da je zamalo pretilo istrebljenje naroda. I opametili su se. Dosetili su se da prave satove, čokoladu, da imaju banke zatvorene, ekskluzivne i nezavisnost, naročito između ratova jer su se tokom ratova između velikih sila dogovorili da oni budu ta međuzona u kojoj ne postoji rat. I Češka je bila na ivici da bude istrebljena i da vidite kako sada funkcionišu. Oni su tvrdi, tvrđi nego mi u bilo čemu, ali istorija ih je naučila gde im je mesto. Valjda će i Srbiju. Istovremeno sa migracijama, buja desnica širom Evrope? To je strašno. Unuk upravnika Aušvica Rajner Hes, koji se bori protiv neonacista i kojeg se porodica odrekla kada je imao 15 godina jer je prezreo vrednosti koje ona nije napustila, kaže da situacija veoma podseća na vreme pre Drugog svetskog rata i da idemo ka vremenu u kojem će, ako već nije, samo kosa crta deliti status Jevreja tada od muslimana danas? Dok god organizam nije slab, bolest ne uzima maha. A mi posedujemo sve moguće klice u svom organizmu i pitanje je šta će da se razvije ako organizam oslabi. U slaboj državi može svašta, a što se tiče Zapada, nikada do kraja nije izvedena ta stvar sa nacizmom. Što se nas tiče, imali smo sve moguće obračune, bratoubilačke ratove, rat između partizana i četnika, vatrica mržnje i sukoba večito tinja. Ostala je možda opasno otvorena mogućnost tog tužnog, konačnog obračuna takozvane dve Srbije? Taj obračun kada su nastupili komunisti 1945, to je bilo surovo. U mom Valjevu svake noći na brdu Krušik iznad Valjeva štektao je mitraljez. Čovek se izviče, stavi kapu, kaže „piši tamo u ime naroda“ i streljanje. Nikakve porote, nikakvog suđenja, nikakvog dokaznog postupka, samo preki sud. I taj preki sud je vladao sve do Informbiroa. To čišćenje temeljno je rađeno. Dosta ljudi je pobijeno. Danas, ne vidim da je to nekome u interesu od stranih sila, inače bi bilo do mile volje krvi. Da se koljemo među sobom, tu smo specijalisti. To bi sa velikim uživanjem mnogi radili. Samo neka kažu, hajdete, isprebijajte malo… Kod nas nema i nikada nije bilo ideologije empatije, uređenosti, reda, politike, institucija… I znaju svi samo da postoji poraz i pobeda. Ovde je pobeda kad ti možeš onog drugog da jašeš, a poraz kad trpiš da budeš jahan. I nema druge ideologije. Pa ranije smo išli zajedno na stadione, sedeli jedni pored drugih, partizanovci i zvezdaši. Danas je stadion veliko zlo, to se drži u pripremi kao zlo. Zato ne idem, niti gledam srpski sport, ništa me ne zanima. Postao sam potpuno imun. To nije sport, to je prikrivena klanica. Da se ljudi mrze jer ovaj nosi crveno, onaj plavo, zeleno… a za to vreme mafioze rade i s jedne i s druge strane. Mislite da su drugi, druge države i nacije pametnije? Drugi imaju samo bolje uslove, i zato pojedinac neće da ruši što je dobro. Ovde ruši bilo šta, čas posla, hajde da popalimo američku ambasadu, i nema je. A onda dobijete najveću američku ambasadu ne samo u regionu, nego sa antenama koje mogu da kontrolišu Bliski istok. Platili smo to višestruko. Ukoliko bi postala članica NATO ili EU da li bi to promenilo išta u korist Srbije? Što to pričate kada Srbija neće biti ni u EU ni u NATO. Bolje da mi nećemo, jer nas sigurno neće. Mora da ima neke šanse za Srbiju? Imamo darovite ljude, zašto ne odaberemo 50 mladih, najsposobnijih i pošaljemo u inostranstvo kao u vreme Matice srpske i vratimo ih u zemlju da pokušaju da nas etabliraju kao čvrstu i stabilnu državu? Imamo darovite ljude u svakom segmentu. Slušajte, u vreme Obrenovića naši studenti su odlazili u inostranstvo uz državne stipendije. I Laza Lazarević, čuveni književnik koji je napravio psihijatrijsku bolnicu, jedan je od njih. I Skerlić je bio jedan od sposobnijih i htelo ih je francusko, britansko, nemačko društvo…. Ali vratili su se jer je tada Srbija bila perspektivna zemlja. Tamo gde nema perspektive, neće niko da se vrati. I ovi što su otišli, otišli su privremeno da bi se vratili u neku srećniju zemlju, ali te sreće nema. I te kuće koje su gradili sa željom da se vrate trunu. I sela više biti neće. I Srbije u velikom delu više biti neće. Ako se ovaj trend nastavi, za deset godina imaćemo stanovništvo od pet i po miliona, za 20 godina od tri i po miliona. Eto, to će biti perspektiva. U tu perspektivu uopšte ne možeš da uložiš svoj život. I ja ne optužujem ljude zato što odlaze. Ako jedna nacija želi opstanak, mora da sačuva kulturno nasleđe. Zato kažu da nije tek nasumično bombardovana biblioteka u Beogradu. Sada planiraju gondolu na Kalemegdanu. Ne misle o nasleđu, vlast ne sluša struku? Treba izbrisati pamćenje, pre svega istorijsko, a onda svako drugo da bi bio savremen. Ima gondola da bude i tačka. Kada TV N1 kritikuje to, Vesić se hvali da poseduje mejl korespondencije urednika i novinara na N1. To znači, priznao je da kontrolišu, slušaju, prate novinare? A šta mislite da vas ne kontrolišu? Pa, kontrolišu vas, naravno. Šta ima da prizna, to mu se omaklo da kaže, znamo mi to. Zna i on. Pa neki put i prizna, može mu se. Ne mora da snosi konsekvence. Ne mora ništa. Mora ono što mu se hoće. Kakva nam je to država? Ja ne znam. Mi smo građani na milost? Postavljate mi pitanja kao da smo mi neka Švedska ili Švajcarska. Nismo mi to. Znate šta smo mi? Mi smo pećina od države. Ne možemo se mi ponašati kao da imamo prava Švajcaraca, jer Švajcarac se i ne bori za ta prava o kojima mi govorimo sada, pa ta prava su mu osigurana. On bi bio vrlo zainteresovan za ovo što je komunalna stvar. To bi tražio da se ispita. Referendum - hoćemo li ovo ili ono. U Švajcarskoj nema ništa, od popravljanja ulice, da nije provereno kroz referendum. Referendum je svakodnevna pojava, šta kažu građani to je ono što se mora poštovati. Ali to je zemlja koja se zove Švajcarska a mi smo daleko. Kod nas je kao u bosanskoj krčmi, neko samo utuli lampu, čakija radi. Ko je ubio, ne znam, koga je ubio, ne znam. I tačka.